Kad Miki kaže da se boji

Rokenrol je ovde umro kad je Branimir Džoni Štulić rekao zbogom, zalupio vrata i otišao. Njegova odluka da se učlani u apatride, piše knjige i prevodi Homera, bila je tačka na ono što se smatralo jugoslovenskim rokenrolom. Bez mogućnosti da se takav „incident“ – misli se na rokenorl – ponovi.
Read more...

Lažna utopija

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Read more...

Erih From: PRAZNE PRIČE

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (...)

Read more...

Vasko Popa - ,,Uljez iz sporednog neba"

Pre neki dan, tačnije, na putu od kuće do posla, naiđoh na „svog“ uličnog prodavca polovnih knjiga. Onako, u prolazu, bacih pogled, bez namere da zastanem. Međutim, namera mi se istog momenta nasmeja u lice. Stadoh i skamenih se, jer videh jednog dragog čoveka, među svim tim „učenim i knjiškim ljudima“, koji je ležao dole na pločniku. Bio je to moj prijatelj, dobri slovoslagač i Vrščanin, Vasko Popa. Obradovah se. Dugo se nismo videli. Ni sama ne znam zašto zaboravih da ga potražim.

Read more...

Intervju: MILČO MANČEVSKI - Lepota se krije u razlikama

Ljudi su svuda isti. Predrasude nas navode da govorimo o razlikama. Ponekad su to naivne predrasude, ponekad su licemerne, a često su one koren rasizma. Naravno, postoje razlike, i lepota se često krije u tim razlikama, u kulturnim specifičnostima nekog prostora. Tužno je što zbog globalizacije te razlike veoma brzo nestaju, ali mislim da je suština ipak ista – tuge i radosti su slične svuda na svetu, i ljubav i nada i zluradost su slične i u Sibiru i u Njujorku i u Maliju. Naravno, različita društva u različitim periodima različito se nose sa impulsima i instinktima pojedinca i to je veoma interesantno, ali ne verujem u urođene razlike.

Za AKUZATIV govori Milčo Mančevski, poznati reditelj poreklom iz Makedonije, autor kultnih filmova "Pre kiše" (dobitnik Zlatnog lava za najbolji film na festivalu u Veneciji), "Prašina", "Senke"...

Read more...

Pritilend

„Pritilend je priti zemlja
mi smo ljudi priti
nema sumnje da će ovde
uvek tako biti!“

Atheist Rap: „Pritilend“

Našem društvu nije potrebna nikakva suštinska promena, nikakva velika reforma, emancipacija, nikakav društveni dogovor oko kojeg bismo se okupili niti nove vrednosti za koje bismo se založili. Zapravo, dobri smo baš takvi kakvi jesmo: mladi, urbani, moderni, brzi i savremeni. Sve što nam treba jeste reklamna kampanja koja bi sav taj naš ars vivendi koji živimo svakog dana predstavila strancima i navela ih da požele da kod nas uplate pun pansion, pomaze Palminu žirafu i najedu se u nekom beogradskom fast fudu.

Zaista? Naravno da ne, ali to je, u najkraćim crtama, objašnjenje za kampanju Lifestyle Serbia. Šta je kampanja Lifestyle Serbia? To vam je, dame i gospodo, sajt. Je li to neki izuzetan, originalan sajt? Ne baš, žao mi je.

Read more...

NAPIŠI NEŠTO PROTIV (Riječ urednika)

Napiši nešto protiv. Ali, ne baš skroz. I tako, ne baš direktno. Ako može, partija da se ne pominje. Ime, nikako. Vrijeme izbjegni. Prebaci negdje u daleku prošlost, ili još dalju budućnost.

Ne duži, ali sve izokola. Konkretnost ne dolazi u obzir. Sve bitne podatke ukloni. Analize prepusti istoriji. Zaključke ne donosi. Rasuđivanje zaboravi. Činjenice ne povezuj. Ne pravi se pametan. Stani kad misliš da treba da iskoračiš. Inicijativu prepusti nepromišljenima. Stani. Reci, dosta! Zašto se uopšte zaletati. Ko sam ja! Čemu sve ovo! Razmisli. Stavi prst na čelo. Zašto? Pa nisam lud. Umijem ja da mislim normalno. Samo polako. Ne treba nagliti. Sve će to proći. Ako boli, al' barem ne mene. Niko mi ništa neće. Samo da ne načinim pogrešan korak. Zato oprezno. Polako. Osvrni se. Ne žmuri. Pogledaj još jednom. Pravo. Ne zvjeraj. Ne skreći. Šta te briga.

Napiši nešto protiv. Ali ne baš skroz.

 

Iz zbirke satiričnih priča ,,Druže moj" autora Gorana Kljajića

 

Read more...

Ludaci me privlače

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Read more...

Pohvala 'životinjskoj vještini'

Piše: Igor Mandić

“Jedite govno!” Pardon, molim, ovo nije ništa lično iliti osobno, niti je ikome upućeno (moram se ograditi da se tkogod ne uvrijedi i stog dobije vrijed). Ovo je samo početak transkripta jednog zahodskog grafita, koji je odnekud iz bijeloga svijeta, još prije mnogih desetljeća bio počeo kružiti našim prostorima, na uveseljavanje prostote. “Eat shit!” proklamirao je dotični zahodski aforističar, potkrepljujući svoj nalog ovakvim obrazlaganjem: “100 trilijuna muha ne mogu – biti u krivu!” Što nas je više, to (nam) je slađe i štoviše, dokaz je kako smo – u pravu! Možda nije baš sasvim fer, ali ja bih i ovu predodžbu (o trilijunima muha koje su okružile svoj objekt obožavanja/naslađivanja) metonimijski prenio na one euforične navijačke gomile širom svijeta, koje su, vratile svijet u prvobitni kaos, svojim nesnošljivim urlanjem kako je nogometna lopta središte svijeta, a da su oni sami kad arlauču – u pravu, zato jer ih je mnogo.

Read more...

Državni posao

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Važne istine radi, u pitanju je ponovno otkriće, jer je ista ekipa već radila odlične programe „Noćna smena“ i „Velika Srbija“ sa mnogim sličnim motivima i akterima. Ali Novi Sad je već dobro utreniran u maksimi o ponavljanju kao majci beogradskog znanja. Razloge za to otkriće valja tražiti i u sokoćalu zvanom YouTube (i već izlizanom fenomenu društvenih mreža), ali pre svega u vanserijskom talentu kreatora i glumaca Dimitrija Banjca, Nikole Škorića i Dejana Ćirjakovića.

Za eventualno neupućene i nišče duhom, koji ovaj put propuštaju carstvo televizijsko, „Državni posao“ je kratka forma oštre političke i socijalne satire umotane u fantastičan verbalni humor i komediju karaktera. Dinamiku serije čini autoironični razdor u komunikaciji i pogledima na svet po dve ključne ose: zavičajnoj i generacijskoj. Osovina serije je svakako Dimitrije Banjac kao Đorđe Čvarkov, starosedelac u firmi i na vojvođanskom kopnu. Koji na zapanjujući i samo sebi znan način logorejično uvezuje bizarne vojvođanske toponime i opskurne artefakte, nekadašnje popkulturne ikone, komično zadrto autonomaštvo, i avanture sa svojom mitološkom babom. Dakle, Banjac nije osoba, on je čitav komitet. Sačinjen od likova dežurnog poznavaoca istorije i svetskih prilika, sitnog preduzetnika, lažnog poliglote, pasioniranog borca protiv dođoša, izgubljenog turiste na grčkom moru, te kultnog pseudointelektualnog TV-sveznalice lokalnog dometa (dr Svetislafa Kišprdilova), bezbednjaka (druga Ostoje), ministra (Marinka Magle) i drugih antiheroja svakodnevice. I čiju glumačku uverljivost najbolje ilustruje internetsko pitanje da li to Banjac glumi Čvarkova ili zapravo je Čvarkov taj koji kada se pogase kamere glumi Banjca.

Zatim, Škorić kao Dragan Torbica, kolonista pritisnut kreditima i zahtevima uže i šire porodice, sa sopstvenim repertoarom ličkih i/ili krajiških idiosinkrazija kao prividna antiteza i arhineprijatelj Čvarkovu. Pri čemu njih dvojica, uprkos tim (pokazuje se) površinskim, veštačkim i besmislenim kulturnim razlikama zapravo glatko sarađuju pred zajedničkim neprijateljem: izazovima modernog života oličenim u mladom liku Ćirjakovića, odnosno Boškića. Paradigmatičnog novosadskog „wannabe“ mladog lidera sa lažne reklame za gorepomenuti kredit, sa svojim nekritičkim prihvatanjem političkog i ekonomskog novogovora i tehnoloških inovacija. A zapravo naivnog momka koji je na tom mestu torture jezuitskog tipa zbog brata na političkoj funkciji. Tu je i nezaobilazna žalopojka za starim dobrim vremenima koja – kako pritajeno demonstriraju Banjac i Škorić – nikada nisu ni postojala. I sve to u mikrokosmosu državne kancelarije tranzicionog društva koje, kao takvo, ne ide nikud.

U sporadičnim izveštajima obaveštenijih beogradskih medija o fenomenu „Državni posao“ često se ističe amaterizam trojke kreatora i glumaca, čime kao da se previđa njihov vanserijski talenat. Pre svega za izuzetno duhovito, ali i promišljeno napisan tekst, uz radnju bez jeftinih gegova i sa eksplozijom suptilnih, implicitnih i gotovo „internih“ momenata pri šaljenju. S tim u vezi, česte su i potpuno neadekvatne i bespotrebne komparacije sa „Top listom nadrealista“, koja „Državnom poslu“ ne odgovara ni po formi ni po sadržaju. Adekvatnije bi bilo uporediti novosadsku seriju sa vrhuncima britanskog humora, poput „Crne guje“ (Blackadder, 1983-1989), kao još jedne grupe makijavelističkih i naivnih antiheroja u briljantnom verbalnom sukobu sa ljudima, sobom i svetom. Valjalo bi uputiti i na genijalnost američke TV serije „Sajnfild“ (Seinfeld, 1989-1998), samoproklamovane „serije ni o čemu“, koja takođe počiva na govornom humoru, složenim karakterima, te na suptilnim opservacijama sitnica iz svakodnevnog života. Dakle, „Državni posao“ je posebno svedena i minimalistička forma „sitkoma“, bez efekata i kinđurenja, koju iznose složeni likovi u sjajnom dijalogu. Uostalom, zamislimo se: svaki (radni) dan uspešno praviti po epizodu, zasnovanu isključivo na razgovoru tri osobe koje sede u jednoj sobi, po sebi predstavlja projekat vredan divljenja.

Konačno, političke teme, kojih u seriji ne manjka i koje su sasvim ozbiljne, neposredne i oštre, zapravo su takođe sekundarne. Poenta je u mnogo obuhvatnijoj satiri od one političke koju, uzimajući u obzir sastojke, i nije teško umesiti. Dakle, poput dnevnih novina koje ovi državni službenici komentarišu na poslu (a Banjac u seriji neretko čita i „Danas“), dnevna politika je samo motiv ili šlagvort. Samo radna površina na kojoj se tek stvara istinska magija. Jer, kamen mudrosti u alhemiji „Državnog posla“ zapravo je brutalan sumrak arhetipskih idola. Koji je, srećom, i brutalno smešan do granice inkontinencije bešike, pa učini da neke istine manje bole. Suština je u krahu te popularne fikcije o malom, dobrom, običnom čoveku. Jedne statističke apstrakcije ili mitološkog bića koje tako olako volimo da vidimo samo kao objekat obmanjivačkog dodvoravanja od strane domaćih političara, te lihvarskog pljačkanja od strane inostranih banaka. A zapravo se radi o katarzi prema kojoj komadina odgovornosti i krivice leži na subjektu, na nama samima.

Naime, likovi iz „Državnog posla“ nisu zli, naprotiv, ali nisu ni naročito dobri. I poput antiheroja iz špageti vesterna slabo su zainteresovani za svetsku istoriju i dobrobit srpskog naroda, već ih je briga za svoj sitnosopstvenički interes ili džep. Uskogrudo, neobrazovano, grubo i svakako naivno, zbog čega su i zaglavljeni u podrumu neimenovano univerzalne državne firme. Od Šurde do Gige Moravca, isuviše često su ovdašnje serije prikazivale suštinski dobrog i poštenog radnika u sukobu sa korumpiranim direktorima, sa kojim smo se tad udobno simpatisali. Preduzeća i direktori, iako nesumnjivo odvratni, ovaj put ne postoje i preostaje nam samo pogled sa kamere na plafonu na nas same.

Dakle, među komentarima novinskih stranica o visokoj politici i ekonomiji, „Državni posao“ zapravo prikazuje repertoar ponašanja sačinjen od servilnosti, tvrdičluka, sujeverja, nepotizma, udvorištva i besramnog hvalisanja. Uz dvostruke standarde kao pravilo i kognitivne disonance kao način života. Starosedeoca ili dođoša, matoraca ili omladine, isto je. U čemu je onda kvaka? Ovi sjajni i duboki likovi su tako neodoljivo simpatični jer su poput nas samih u jednoj komično preteranoj formi. Oni su poučno i realno ogledalo naše ljudske prirode u radnom okruženju. I na kraju, ekipa „Državnog posla“ razne abortuse od humora po televizijskim programima Srbije uči važnu lekciju: kvalitetna komedija je moguća. Ali je to ozbiljan posao.

 

Tekst je, uz saglasnost autora, prenet iz dnevnog lista ,,Danas"

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top