Čija je ovo država?

Sagledavajući razvoj srpske države i saveza u kojima se ona pojavljivala u modernom dobu više je nego primetan trend da se sama država identifikuje prema nosiocu vlasti u datom istorijskom periodu. Dakle, određeni vlastodržac prefiks je kojim se državi određuje mesto u vremenu, kao i njena sudbina. Ovim načinom jasni su smer i priroda kako vladavine, potpuno personifikovane, tako i politpsihološkog nastrojstva građana, koji sebi dopuštaju da ne budu neprikosnoveni suveren svoje države, te time i svojih života. 

Detaljnije...

Patrijarhove porođajne muke

Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

Detaljnije...

Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“

Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nastao je po motivima drame „Instant“, poznatog srpskog pisca i reditelja Đorđa Milosavljevića, po scenariju Milice Piletić i reditelja Vukčevića, a sniman je u Podgorici, Londonu i Zagrebu.

Uloge tumače: Momčilo Otašević, Goran Bogdan, Ana Sofrenović, Emir Hadžihafisbegović, Branka Stanić, Nebojša Glogovac, Branimir Popović, Petar Božović, a u filmu se pojavljuju i poznati muzičari, Damir Urban i Nenad Knežević Knez.

Detaljnije...

Opasnost ispred kapija

Selo Ušće, gde su azilanti zamalo završili, nalazi se više od dvadeset kilometara od Obrenovca. Oko baraka u koje je trebalo da  budu smešteni nema ničega, ama baš ničega sem mamutske elektrane. Ali ni ova periferija periferije nije dovoljno daleka od očiju da bi se u nju smestili Drugačiji.

Neki se sigurno sećaju kako smo bili ponosni što su kod nas, u Jugoslaviju, dolazili građani trećeg sveta da bi se obrazovali i da bi živeli život dostojan čoveka. Danas oni koji pokušavaju da protrče kroz Srbiju ne bi li se dokopali zemalja koje sada podsećaju na tu nekadašnju Jugoslaviju nailaze na tradicionalno srpsko gostoprimstvo, naučeno na ratištima devedesetih godina, pa doterano na vojnim vežbama po stadionima, molebancijama, u Zemun polju, Banji Koviljači a taktički usavršenom na poslednjim manevrima u Obrenovcu. I pošto sam obrenovčanin, osećam posebnu odgovornost povodom ove teme. Najnoviji izlivi ksenofobije-iz-komšiluka potvrđuju ono što odavno tvrdim: za rasizam nije potreban bilo kakav kontakt sa ljudima različite boje kože, iako je naizgled neizbežna pretpostavka da je "neka druga rasa" potrebna da bi se rasizam u jednoj zajednici pojavio i/ili razvio.

Detaljnije...

Misli negativno!

Evo jednog zgodnog mentalnog eksperimenta: probajmo da ne mislimo o (npr.) stiroporu jedan minut. Ništa drugo, samo da ne mislimo o stiroporu. Ubrzo ćemo shvatiti da je to nemoguće. Sve o čemu ćemo razmišljati u tih 60 sekundi biće stiropor, stiropor, stiropor, i kako da ne mislimo o toj beloj pufnastoj i penastoj stvari u koju pakuju tehničku robu i koju guraju u termoizolaciju.

Iako nam stiropor do tada nije ni padao na pamet, truđenje da nešto ne radimo čini da radimo baš to. Ovo je primer koji je u svojoj knjizi „Protiotrov: Sreća za ljude koji ne mogu da podnesu pozitivno razmišljanje“ (2012) upotrebio kolumnista „Gardijana“ Oliver Berkman. Naime, prema idejama profesionalnih zagovarača „pozitivnog mišljenja“, prosto ne treba misliti na loše i ružne stvari. Po istoj stiropornoj analogiji, ovo je jednostavno nemoguće. Previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o negativnim stvarima na kraju dana.

Detaljnije...

Čovek je govorio, Bogovi ćutali. I to znači može.

-    Nisam Simeon. Noemis sam. Na Argu bejah, po Runo plovih, ali kriv nisam. I ako jesam, krivac nisam ni prvi ni glavni.
-    Drskosti li, gle, bezbožniče!  - reče Persefona. - Ta ko je onda kriv, pašče?
-    Bogovi!
    Had sleže ramenima. Otpisao me je, pomisli Noemis. Vreme je da posle ove herojske gluposti i sam sebe otpišem. Da se mrtvim proglasim i već osuđenim, pa tako i slobodnim. Nekros ke elefteros - mrtav i slobodan. U savezu sa svojom sudbinom. Vreme je za heroizam, za herojske uha - haj reči i tušta i tma ljudskih propasti. Ali, šta mari, teliose, završilo se!
    Stupi nekoliko koračaja prema Bogovima i upravi ruku prema Persefoni, kako i ona učini kad ga optuži.

Detaljnije...

Preko zidova nacionalizma i rata

- Nije li morbidno praviti fanzin dok traje rat?

- Ne, - odgovorila sam - Morbidno je što traje i uopšte postoji rat dok mi pravimo fanzin.

             # Odgovor urednice fanzina „Batschka Tribune“ na pitanje prijatelja

Kada su svojevremeno pioniri anarhopanka britanski bend Crass kreirali svoj logo (polomljena puška Tompson, korišćena u Drugom svetskom ratu, uokvirena velikim slovom A) time je jasno stavljeno do znanja šta članovi benda misle o ratovima. Na logo se nadovezuje i njihova čuvena krilatica “Fight wars not war”, a ovaj izrazito antiratni stav, koji je na njima svojstven način radikalizovan, potiče od hipi prošlosti samih članova grupe. Nedvosmisleno je da, po ko zna koji put, anarhisti nastupaju sa antiratnih pozicija, još jednom pokazujući javnosti svoje trajno opredeljenje protiv rata. Pod uticajima svojih inostranih uzora anarhopankeri sa područja bivše Jugoslavije, pored ostalog, u vreme izbijanja rata na ovim prostorima ostaju verni antiratnim principima koji su već duboko ukorenjeni u anarhopank subkulturi.

Detaljnije...

NJEGOŠ - Tragični junak južnoslavenske misli

Ostavimo stare budalaštine i sve što je dosad nevaljaloga među nama bilo, a dovatimo se dobra i mira, jere mi oćemo ako ćete vi.
(Petar II Petrović Njegoš u pismu podgoričkim i spuškim Turcima, 27. travnja 1834.)

Sada, na dvjestogodišnjicu rođenja Petra Petrovića Njegoša, upadljiva je tišina nad datumom koji bi trebale slaviti ili barem pristojno obilježiti sve ove kulture, a ne radi nijedna. Šute svi i šute različito, svaki na svoj način, s vlastitom računicom.

Začudno, šute i dvije nacionalne elite od kojih bi se očekivalo slavljenje na sva zvona, baš te dvije koje su najsurovije i bezočno odjenule ideološku košulju velikom imenu i tako ga rekonstruirale za potrebe svojih nacionalnih narativa, per definitionem nacionalističkih praksi – čak i one nekako nevoljko spominju ime, a formalno i službeno jedva da se što radi. Kao i s toliko stvari ovdje, prevarili bismo se ako bismo pomislili da je sve u mračnom računu – ima tu mnogo endemske, upravo barbarske tuposti i neshvaćanja neuporedive važnosti jedinstvene književno-kulturne i političke pojave.

Detaljnije...

Lažna utopija

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Detaljnije...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top