Borislav Pekić: AUTOCENZURA

Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti - njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.

Read more...

Povodom cenzurisanog rada ili slika lule nije isto što i lula

Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

Read more...

Optimizam – između mita i realnosti

U najkraćem, optimizam je pozitivan stav prema budućnosti. Ljudi, međutim, često veruju da biti optimista znači biti pozitivno nastrojen prema svemu i verovati da će sve ispasti kako valja. Takvom pogledu na svet bi, ipak, više odgovarala sintagma slepi optimizam. Vrsta optimizma za koju psihološka istraživanja pokazuju da koristi jeste realni optimizam.

Realni optimista gaji generalno pozitivan stav prema budućnosti, ali ne i uverenje da će se sve odvijati savršeno po njega. On je svestan da ga povremeno očekuju nevolje, ali veruje da će biti u stanju da se s njima uspešno nosi. Recimo da osoba boluje od raka. Izvesno je da je ne mogu izlečiti “srećne misli”. U takvoj situaciji, realni optimizam sastojao bi se u njenoj odluci da proaktivno traga za lekarima sa dobrom reputacijom i metodama lečenja koje su se pokazale uspešnim u praksi, kao i da veruje da će i u njenom slučaju lečenje dovesti do pozitivnog ishoda.

Read more...

Hiljadu nijansi Kejla

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel - Baskijata

     Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na pedeset metara jedan od drugog  a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se, naime, rasprodale preko interneta  za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena, različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl  zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa  koje su prodale hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”, “Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

Read more...

Džordž je uvek pun ideja kako da se čovek obogati

Stanislav: Bogati, Radovane, o čemu se radi u toj zavrzlami? Ja nikako da pohvatam sva slova. Znaš, od juče ne kupujem novine. U novinama sve brzo piše - nikako da ih pročitam… Šta rade ti silni policajci?

...

Radovan: Uvek se radujem kad neko sa sela uspe. Džordž je u Čikago došao sa jedne siromašne i zabačene farme. Bio je poslednja sirotinja. Da je išao u školu, išao bi bos. Nije imao prebijenog dolara, sve dok se posle dve velike pljačke nije obogatio. Opljačkao je jednu banku i jednu robnu kuću trulih kapitalista, i, onda, pare uložio u “sistem bele tehnike i rashladnih uređaja za pustinjska vozila – Džordž end kompani”. Jebi ga, ko ne reskira, taj ne profitira.

Read more...

Karijes s dioptrijom

Mnoga devojka koja se – željna slave – bar jednom fotografisala u kupaćem kostimu, a da pri tom nema celulit, krive noge, pileće grudi i kvarne zube, smatra sebe manekenkom, starletom, kol-gerlom. To vam je nešto što se zove: devojka bez zanimanja. Ne radi nigde, ali ima hobi koji podrazumeva poziranje pred foto-aparatom, češće pred mobilnim telefonom najnovije generacije, onim „pametnim“, u prostorijama za najintimnije trenutke – može i wc šolja u drugom planu – a sve u svrhu sticanja ulaznice za prazilučki džet-set. Pripadnost tom društvu vodi je direktno u „Farmu“, rijaliti šou poljoprivredno-povrtarske i turbo-treš provenijencije.

Read more...

Andaluzija ili kako putovati bez para

Problem sa putovanjima je što te inficiraju. U početku ti je dovoljno minimalno pomjeranje. Odeš do Prijedora ili do Dervente na dan-dva, malo promijeniš sredinu, upoznaš neke nove ljudi i neko vrijeme si miran. Kasnije, apetiti počnu da ti rastu. Odeš negdje na ekskurziju, ne svidi ti se kako te vodaju kao ovcu po muzejima i od spomenika do spomenika, pa ganjaš neku samostalnu varijantu, da li neki seminar, stipendiju ili jednostavno, čisto putovanje u sopstvenoj organizaciji ako uspiješ da uštediš nešto novca. I malo po malo, istačkaš Evropu, spojiš brojeve po karti Starog kontinenta i zamišljaš da si tim putovanjima iscrtao neki lik. A onda, dođe zamor i od Evrope i ona počne da ti bude tijesna, kao što ti je Bosna i Hercegovina postala tijesna samo koju godinu ranije. I počinješ da maštaš o Indiji, Brazilu, Ugandi, gdje god, samo da nisi kući. Onda se desi da se tvoja očekivanja sudare sa onima ljudi oko tebe. Majka i otac misle da ćeš preći neku kritičnu granicu, da ćeš se smiriti, a ti sve gori i gori postaješ, razmišljaš da se u potpunosti posvetiš putovanjima i da od toga i za to živiš, a znaš da je to ne samo u ovoj zemlji i ne samo u ovom vremenu na korak od nemogućeg. Ali što više putuješ sve više ti se putuje. Onda se zaposliš i shvatiš da nemaš više mogućnost ni povremenih malih bježanja.

Read more...

Zalud preti ponor Prajda

Još jednom je izvesni događaj, čija se nesmiljena najava u većinskoj Srbiji doživljava kao apokaliptičarska tendencija zamaljskog šar(m)a, dobio oznaku zbivanja „visokog bezbednosnog rizika“. I još jednom je država pokazala silu da zabrani, ali ne i moć da zaštiti ili odbrani osnovna ljudska prava. Da, još se jednom u noću prikrivenoj varijanti „održala“ kompresovana – short version Parada  ponosa u Beogradu. I glave su, kako tvrdi režim, sačuvane. Ali samo zato što im nije dozvoljeno da se po dnevnom svetlu na ulicama promole. Tim načinom im se svakako šalje nedvosmislena poruka da tako treba i da ostane. 

Read more...

Errico Malatesta: IDEJA O DOBROJ VLADI

Nitko sa sigurnošću ne može suditi tko je u pravu a tko u krivu, tko je bliži istini, ili koji je najbolji način da se ostvari najveće dobro za sve i svakoga. Sloboda spojena s iskustvom jedini je način da se otkrije istina i što je najbolje, a ona ne može postojati ako se niječe sloboda mogućnosti pogreške.

Ali kad se govori o političkoj slobodi, a ne filozofskoj, nitko ne misli na metafizičku utvaru apstraktnog čovjeka koji postoji izvan kozmičke i društvene okoline i koji, poput kakvog boga, „može učiniti što god poželi“ u apsolutnom smislu tog izraza.

Kada se govori o slobodi, govori se o društvu u kojem nitko ne bio mogao ograničiti svog bližnjeg bez suočavanja sa žestokim otporom, u kojem, ponajviše, nitko ne bi mogao ugrabiti i upotrijebiti kolektivnu moć da nametne svoje želje drugim pojedincima i grupama koje su izvor te moći.

Read more...

Društvena igra "Hrkljuš"

Teško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top