Dr Nebojša Popov: KULTURA I POLITIKA

Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.

Nije od naročite vajde ni opsednutost režimom. Viriti na moćnike kroz ključaonicu i stalno dokazivati da je režim antidemokratski verovatno pomaže kompletiranju slike o njemu u svetu, ali ne i ovde gde ga već podugo egzistencijalno doživljavamo. Gomilanje činjenica o njegovoj pogubnosti ne pomaže artikulaciji alternative i podsticanju procesa demokratskih promena. Najčesce, pak, izostaje saznanje da se režim održava ne samo na vlastitim temeljima, već se regeneriše, i jača, reakcijama na ono što ga i ovde, a ne samo spolja, ugrožava. Najviše ga ugrožavaju upravo impulsi demokratije. Reakcije na te impulse proizvode reaktivnu ideologiju; ukoliko su ti impulsi demokratičniji, utoliko je pomenuta ideologija – reakcionarnija.

Oslonac za zaokret od populizma ka demokratiji može se naći i u onom delu kulturne i političke tradicije koji je prekriven zaboravom. Još je Dositej Obradović, na samom početku stvaranja Srbije modernog doba, primetio da će se Srbi vremenom izbaviti od Turaka i osloboditi, ali ako narod »ne počne otresati od sebe sujeverje i ne iskoreni onu drevnju i bogomrsku vrazdu i mrzost na zakon, oni ćedu sami sebi biti Turci i mrzitelji«. Bez iluzija koje je imao Dositej, kao i drugi prosvetitelji, da je mogućno iskoreniti razorne sile u pojedincu i narodu, dovoljno bi bilo ukloniti »mrzost na zakon« da bi se zakoračilo u savremenu civilizaciju i prihvatila vladavina zakona.

Tako nešto je bilo zamislivo Dositeju, Srbinu i kosmopoliti, ali je bilo strano i mrsko ne samo neukim i primitivnim ljudima, nego i velikanima, poput Vuka Karadžića i Njegoša, koji su bili skloni zabrani izdavanja dela Dositeja Obradovića. Dositejev smer su, međutim, sledili i drugi umni i uticajni Srbi, i liberali i socijalisti (pomenimo samo Jevrema Grujića, Vladimira Jovanovića, Dragišu Stanojevića, Svetozara Markovića i Jovana Skerlića), koji su težili uspostavljanju ravnoteže i skladu između spoljne slobode – nacionalnog oslobođenja i suverene države – i unutarnje slobode – slobode državljana; i ništa im nije smetalo da, poput Dositeja, budu i Srbi i kosmopolite.

Borba za slobodu i demokratiju pretpostavlja i oslobađanje od raznih fikcija – o slavi i veličini, na primer, ali i od fiksacija – za prostor, teritorije i državne granice, za »etnicku čistotu«, za mistiku geopolitike, starih mitova i legendi i nove oblike praznoverja. Neophodno je okretanje vremenu – kretanju i promenama. I vlastitim promenama i promenama »okruženja«.

Kako kaže Kastorijadis, »mi nismo osuđeni na zlo, ništa više ni na dobro, jer možemo, najveći dio vremena, mijenjati sami sebe, individualno ili kolektivno, promišljati svoja djela, preispitivati, popravljati ih«.

Časopis Republika, br. 232; mart 2000.

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top