Državni posao

Nakon tek stotinak epizoda čini se da je (i) beogradska centrala konačno otkrila fenomen satirične televizijske serije „Državni posao“ u produkciji, ironično, državne Radio televizije Vojvodine. Koja od lokalnog i svakako kultnog fenomena strpljivo grabi ka statusu nečeg najboljeg što se televiziji u Srbiji dogodilo u poslednjih isuviše godina.

Važne istine radi, u pitanju je ponovno otkriće, jer je ista ekipa već radila odlične programe „Noćna smena“ i „Velika Srbija“ sa mnogim sličnim motivima i akterima. Ali Novi Sad je već dobro utreniran u maksimi o ponavljanju kao majci beogradskog znanja. Razloge za to otkriće valja tražiti i u sokoćalu zvanom YouTube (i već izlizanom fenomenu društvenih mreža), ali pre svega u vanserijskom talentu kreatora i glumaca Dimitrija Banjca, Nikole Škorića i Dejana Ćirjakovića.

Za eventualno neupućene i nišče duhom, koji ovaj put propuštaju carstvo televizijsko, „Državni posao“ je kratka forma oštre političke i socijalne satire umotane u fantastičan verbalni humor i komediju karaktera. Dinamiku serije čini autoironični razdor u komunikaciji i pogledima na svet po dve ključne ose: zavičajnoj i generacijskoj. Osovina serije je svakako Dimitrije Banjac kao Đorđe Čvarkov, starosedelac u firmi i na vojvođanskom kopnu. Koji na zapanjujući i samo sebi znan način logorejično uvezuje bizarne vojvođanske toponime i opskurne artefakte, nekadašnje popkulturne ikone, komično zadrto autonomaštvo, i avanture sa svojom mitološkom babom. Dakle, Banjac nije osoba, on je čitav komitet. Sačinjen od likova dežurnog poznavaoca istorije i svetskih prilika, sitnog preduzetnika, lažnog poliglote, pasioniranog borca protiv dođoša, izgubljenog turiste na grčkom moru, te kultnog pseudointelektualnog TV-sveznalice lokalnog dometa (dr Svetislafa Kišprdilova), bezbednjaka (druga Ostoje), ministra (Marinka Magle) i drugih antiheroja svakodnevice. I čiju glumačku uverljivost najbolje ilustruje internetsko pitanje da li to Banjac glumi Čvarkova ili zapravo je Čvarkov taj koji kada se pogase kamere glumi Banjca.

Zatim, Škorić kao Dragan Torbica, kolonista pritisnut kreditima i zahtevima uže i šire porodice, sa sopstvenim repertoarom ličkih i/ili krajiških idiosinkrazija kao prividna antiteza i arhineprijatelj Čvarkovu. Pri čemu njih dvojica, uprkos tim (pokazuje se) površinskim, veštačkim i besmislenim kulturnim razlikama zapravo glatko sarađuju pred zajedničkim neprijateljem: izazovima modernog života oličenim u mladom liku Ćirjakovića, odnosno Boškića. Paradigmatičnog novosadskog „wannabe“ mladog lidera sa lažne reklame za gorepomenuti kredit, sa svojim nekritičkim prihvatanjem političkog i ekonomskog novogovora i tehnoloških inovacija. A zapravo naivnog momka koji je na tom mestu torture jezuitskog tipa zbog brata na političkoj funkciji. Tu je i nezaobilazna žalopojka za starim dobrim vremenima koja – kako pritajeno demonstriraju Banjac i Škorić – nikada nisu ni postojala. I sve to u mikrokosmosu državne kancelarije tranzicionog društva koje, kao takvo, ne ide nikud.

U sporadičnim izveštajima obaveštenijih beogradskih medija o fenomenu „Državni posao“ često se ističe amaterizam trojke kreatora i glumaca, čime kao da se previđa njihov vanserijski talenat. Pre svega za izuzetno duhovito, ali i promišljeno napisan tekst, uz radnju bez jeftinih gegova i sa eksplozijom suptilnih, implicitnih i gotovo „internih“ momenata pri šaljenju. S tim u vezi, česte su i potpuno neadekvatne i bespotrebne komparacije sa „Top listom nadrealista“, koja „Državnom poslu“ ne odgovara ni po formi ni po sadržaju. Adekvatnije bi bilo uporediti novosadsku seriju sa vrhuncima britanskog humora, poput „Crne guje“ (Blackadder, 1983-1989), kao još jedne grupe makijavelističkih i naivnih antiheroja u briljantnom verbalnom sukobu sa ljudima, sobom i svetom. Valjalo bi uputiti i na genijalnost američke TV serije „Sajnfild“ (Seinfeld, 1989-1998), samoproklamovane „serije ni o čemu“, koja takođe počiva na govornom humoru, složenim karakterima, te na suptilnim opservacijama sitnica iz svakodnevnog života. Dakle, „Državni posao“ je posebno svedena i minimalistička forma „sitkoma“, bez efekata i kinđurenja, koju iznose složeni likovi u sjajnom dijalogu. Uostalom, zamislimo se: svaki (radni) dan uspešno praviti po epizodu, zasnovanu isključivo na razgovoru tri osobe koje sede u jednoj sobi, po sebi predstavlja projekat vredan divljenja.

Konačno, političke teme, kojih u seriji ne manjka i koje su sasvim ozbiljne, neposredne i oštre, zapravo su takođe sekundarne. Poenta je u mnogo obuhvatnijoj satiri od one političke koju, uzimajući u obzir sastojke, i nije teško umesiti. Dakle, poput dnevnih novina koje ovi državni službenici komentarišu na poslu (a Banjac u seriji neretko čita i „Danas“), dnevna politika je samo motiv ili šlagvort. Samo radna površina na kojoj se tek stvara istinska magija. Jer, kamen mudrosti u alhemiji „Državnog posla“ zapravo je brutalan sumrak arhetipskih idola. Koji je, srećom, i brutalno smešan do granice inkontinencije bešike, pa učini da neke istine manje bole. Suština je u krahu te popularne fikcije o malom, dobrom, običnom čoveku. Jedne statističke apstrakcije ili mitološkog bića koje tako olako volimo da vidimo samo kao objekat obmanjivačkog dodvoravanja od strane domaćih političara, te lihvarskog pljačkanja od strane inostranih banaka. A zapravo se radi o katarzi prema kojoj komadina odgovornosti i krivice leži na subjektu, na nama samima.

Naime, likovi iz „Državnog posla“ nisu zli, naprotiv, ali nisu ni naročito dobri. I poput antiheroja iz špageti vesterna slabo su zainteresovani za svetsku istoriju i dobrobit srpskog naroda, već ih je briga za svoj sitnosopstvenički interes ili džep. Uskogrudo, neobrazovano, grubo i svakako naivno, zbog čega su i zaglavljeni u podrumu neimenovano univerzalne državne firme. Od Šurde do Gige Moravca, isuviše često su ovdašnje serije prikazivale suštinski dobrog i poštenog radnika u sukobu sa korumpiranim direktorima, sa kojim smo se tad udobno simpatisali. Preduzeća i direktori, iako nesumnjivo odvratni, ovaj put ne postoje i preostaje nam samo pogled sa kamere na plafonu na nas same.

Dakle, među komentarima novinskih stranica o visokoj politici i ekonomiji, „Državni posao“ zapravo prikazuje repertoar ponašanja sačinjen od servilnosti, tvrdičluka, sujeverja, nepotizma, udvorištva i besramnog hvalisanja. Uz dvostruke standarde kao pravilo i kognitivne disonance kao način života. Starosedeoca ili dođoša, matoraca ili omladine, isto je. U čemu je onda kvaka? Ovi sjajni i duboki likovi su tako neodoljivo simpatični jer su poput nas samih u jednoj komično preteranoj formi. Oni su poučno i realno ogledalo naše ljudske prirode u radnom okruženju. I na kraju, ekipa „Državnog posla“ razne abortuse od humora po televizijskim programima Srbije uči važnu lekciju: kvalitetna komedija je moguća. Ali je to ozbiljan posao.

 

Tekst je, uz saglasnost autora, prenet iz dnevnog lista ,,Danas"

Aleksej KIŠJUHAS

Sociolog i kolumnista, asistent na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

Poslednje od Aleksej KIŠJUHAS

AkuzatiV - Online magazin

Back to top