REDAKCIJA

REDAKCIJA

Akuzativ

Kapitalisti naprijed, fašisti stoj?!

Što je to tako iritantno u današnjoj institucionaliziranoj borbi protiv fašizma? Toliko toga da je teško odlučiti se odakle početi kritiku. No kao što reče kineski mudrac Sun Ce: ‘Kada je neprijatelj sa svih strana, svaki udarac je dobar!’

Crnotalasna transgresija kao nedovršen projekat

Čemu „crni talas” u 21. veku?

Zarad čega se valja osvrnuti na tzv. „crni talas” danas, kada ništa nije ostalo ni od politike koju je on predstavljao, ni od politike kojoj se suprostavljao, ni od države u kojoj je nastao?

Autor: Nikola Jovanović, Filmske radosti

Ova načelna primedba, iako delom tačna i primerena, mora biti odbačena zbog jedne veoma važne činjenice. Naime, „crni talas” nije bio tek obična etapa domaće kinematografije, tričava karika u tom velikom lancu. Crni talas je bio deo jednog veoma značajnog događaja i u političkom i u kreativnom smislu (možda je ovo sinonimno, jer je prava politika uvek kreacija i obratno), pokreta šezdesetosmaškog, i u svojoj događajnoj suštini zaslužuje opsežnu rekonceptualizaciju. Konačno, kao deo velikog emancipatorskog događaja, mora se analizirati u svetlu vremena pre njegovog nastanka, u vremenu njegove aktualizacije i implikacija koje je kao takav proizveo, i vremenu nakon njega, kada se čini da ništa osim običnog praha i mrtvih slova na arhivskim proglasima nije ostalo od te autentične političke strane pokreta 1968. godine.

Mihail Bakunjin: Moć kvari i najbolje

Država nije ništa drugo do regulisane i sistematizovane dominacije i iskorišćavanja.

Pokušaćemo to pokazati ispitivanjem posledica upravljanja masama ljudi od strane manjine, na početku inteligentne i posvećene kao u, ako hoćete, idealnoj Državi, zasnovanoj na slobodnom ugovoru.

Raul Vanegem: Bolest preživljavanja

Kapitalizam je demistifikovano preživljavanje. Ako se imaju u vidu tehničke mogućnosti kojima raspolaže, uspelo mu je da siromaštvo svakodnevnog života učini nepodnošljivim. Preživljavanje je postalo ekonomisanje životom. Civilizacija kolektivnog preživljavanja tako uspešno umnožava mrtvo vreme pojedinačnih života da sile smrti prete da nadjačaju i sâmo kolektivno preživljavanje. Jedina nada leži u tome da se žudnja za uništenjem još uvek može preobratiti u žudnju za životom.

Erich Fromm: Nacionalizam je oblik rodoskvrnjenja, idolopoklonstva, ludila

Čovek, oslobođen tradicionalnih okova srednjovekovne zajednice, uplašen od nove slobode, koja ga pretvara u izolovani atom, beži u novo idolopoklonstvo krvi i zemlji, koga su najočitiji izrazi nacionalizam i rasizam. Uporedo sa progresivnim razvitkom, koji predstavlja mešanje pozitivnog aspekta i patrijarhalnog i matrijarhalnog duha, razvijali su se i negativni vidovi oba principa: obožavanje države pomešano sa idolopoklonstvom rasi ili naciji. Fašizam, nacizam i staljinizam su najdrastičnije manifestacije ovog mešanja obožavanja države i plemena, a oba principa su otelovljena u ličnosti »firera«.

50 godina ''Majstora i Margarite'': Svaka je vlast nasilje nad ljudima

Ove godine navršila se pedeseta godišnjica od objavljivanja »Majstora i Margarite«, jednog od kapitalnih djela svjetske književnosti. Budući da ovaj roman nije objavljen za autorova života, prvi put je izdan tek 1966. godine, 26 godina nakon smrti Bulgakova, i to u skraćenoj časopisnoj verziji. Roman je stekao popularnost među sovjetskom inteligencijom i sve do službenog objavljivanja širio se u ručno pretiskanim primjercima. Supruga pisca, Jelena Sergejevna, tijekom svih tih godina uspjela je sačuvati rukopis romana.

Jean-Paul Sartre: Nema drugog svemira do ljudskog svemira

Sutra poslije moje smrti ljudi mogu odlučiti da uvedu fašizam, a drugi mogu biti dovoljno plašljivi i smeteni da ih puste da čine; i tom trenutku fašizam će biti ljudska istina, toliko gore po nas; u zbilji, stvari će biti takve kako će čovjek odlučiti da budu.

Rokenrol i komunisti: „Omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju“

Komunistička partija decenijama je diskretno podsticala popularnost rokenrola, zadovoljna što muzika mladih podržava mir i jednakost među ljudima, ciljeve za koje se borila i nesvrstana država. Iz dokumenata koje su ostavili partijski i diplomatski hroničari i intervjua sa članovima rokenrol sastava iz tog vremena, Aleksandar Raković rekonstruisao je uzbudljivo svedočanstvo koje Bojan Hreljac, nekadašnji basista Elipsi i Korni grupe, sažima u dve rečenice: ”Nismo bili ni podrška, ni opozicija komunističkoj partiji. Želeli smo samo da se zabavljamo i svidimo devojkama.”

Autor: Marija Dukić

Istorijske građe ima na pretek – više hiljada strana partijskog, državnog i diplomatskog štiva koje odiše stručno naučnim i analitičkim pristupom bez parola, kaže Raković, koji je, prvi na beogradskom univerzitetu doktorirao na rokenrolu. Krajem pedesetih ti izveštaji su bili još šturi, ali 60-tih već veoma afirmativno govore o ovoj novoj muzici. “Štaviše, šezdesetih su se poruke rok pesama prilično poklapale sa socijalističkim i komunističkim idejama, sa antisegregacionizmom ili dekolonizacijom i pacifizmom. Pa čak ni brade i duge kose, koje su nekada oslikavale četnike, nisu shvatane u tom kontekstu, naprotiv, dugokosi momci primani su u partiju”, kaže Raković.

Presudan trenutak za rokenrol u Jugoslaviji bio je 24. maj 1966. godine, kada je tada jedan od najpopularnijih sastava „Elipse” svirao pred Titom. Ali pre toga, na kongresima omladine i partije već je brižljivo utrt put novoj muzici.

Doduše, da je partija slušala svoj podmaladak, Savez omladine Jugoslavije (SOJ), koji je u izveštaju iz 1963. godine tvrdio da treba osuditi pevanje rokenrola i tvista na talasima Radio Beograda, istorija bi možda pošla i drugim tokom. Ali, neko lucidniji i politički iskusniji iz vrha partije uzeo je olovku i svojom rukom napisao: zahvaliti, a ne protiv. To je prvi dokument koji pokazuje zaokret Komunističke partije ka rokenrolu. 

“Jedan od autora izveštaja sa kojim sam razgovarao bio je Rajko Danilović, saradnik u Analitičkoj službi CK Saveza komunista Srbije, koji je uradio vrlo korisnu analizu ‘Nove levice u SAD’ sa posebnim osvrtom na hipi pokret koji je u to vreme bio nosilac rokenrol kulture. Dosta mi je pomogao i tadašnji predsednik SOJ-a Tomislav Badovinac koji je inače omogućio nastup ‘Elipsi’ pred Titom”, kaže Raković.

I predsednik Saveza komunista Hrvatske Vladimir Bakarić pisao je u leto 1966. da se ne treba plašiti gitarijada i rokenrol sastava (električarskih sastava) koji su “toliko maha uzeli” jer njih donosi novo vreme, a “ovi električari kada im se dala mogućnost pokazali su se ipak ispravni, ispoljili su i ličnu hrabrost i društvenu odgovornost”.

Korni grupa

Zaraženi rokenrolom

Uopšte, od te 1966. o rokenrolu se izveštavalo uvek pozitivno. Mladi koji sviraju i slušaju rokenrol su primerna omladina i treba ih iskoristiti za socijalističko društvo, pisalo je u partijskim analizama. Sekretarijatu za inostrane poslove SFRJ katkad su o rokenrolu izveštavale naše ambasade u Vašingtonu, Londonu i Moskvi. Otuda ne čudi da je još 1958. godine američki „Kriščen sajens monitor” pisao da je jugoslovenska omladina zaražena rokenrolom. Autori brodvejske “Kose” bili su u Beogradu 1969. i zaključili da “omladina u Jugoslaviji živi u blagostanju i da nema protiv čega da se buni”.

U takvoj konstelaciji odnosa izgubila se osnovna oštrica rokenrola – njegova originalna subverzivnost, bunt protiv konformističkih ciljeva roditelja, prodanih ideala i potrošačkog društva.

U SFRJ nisu postojali takozvani angažovani bendovi. “Tema kojom su se rokeri bavili bila je isključivo ljubav između mladića i devojaka a tek krajem šezdesetih pominjao se rat u Vijetnamu, ali to nije imalo veze sa jugoslovenskim režimom. Svaki malo angažovaniji tekst pesme bavio se spoljnim pitanjima. Zato stalno ponavljam da rokenrol kod nas nikada nije bio kontrakultura, sem možda devedesetih kada je bio okrenut protiv rata i  Slobodana Miloševića. Bunt koji je šezdesetih jugoslovenska omladina pokazivala nije bio protiv režima već protiv patrijarhalnog društva”, kaže Raković. Englezi su sedamdesetih pevali God save the queen, the fascist regime, ali naš rokenrol je osetio potrebu za ovim tek kada smo ušli u rat, kada je Rimtutituki poručivao “Suviše si mlad, da bi popio ‘lad, ispod šlema mozga nema, mir, brate, mir”.

Rimtutituki
Ilija Ika Stanić, Božidar Lari Plesničar, Branislav Marušić Čutura, Minja Subota, i mnogi drugi članovi ondašnjih popularnih bendova pomogli su Rakoviću da dođe do ovog zaključka. Svedok ovog vremena, Bojan Hreljac, bivši član „Elipsi“, a potom i osnivač Korni grupe, koji je autoru knjige Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968. dao na uvid svoju veliku kolekciju različite dokumentacije, od ploča, preko fotografija, do ugovora rokenrol bendova, kaže da je baš ova knjiga “najobjektivniji pokazatelj tog vremena” jer dokumentuje da muzičari nisu razmišljali o politici već samo o svojoj muzici.

Hreljac kaže da mu smeta fama koja se u poslednjih 15 godina gradi o komunizmu. “Mediji pokušavaju da nas, tadašnje muzičare, predstave ili kao podršku komunističkom režimu ili kao njihovu opoziciju. Jednom sam naišao na članak u kome piše da je „Korni grupa“ po nalogu Komunističke partije uradila pesmu „Ivo Lola“. A istina je da je moja žena, koja je inače pesnik, pronašla ljubavna pisma Ive Lole Ribara i njegove devojke, koja su pisana u formi poezije, i da nam je predložila da po njima snimimo pesmu. Ta pesma je bila ljubavna, a ne propagandna. Takođe, nailazio sam i na tekstove u kojima stoji da smo mi bili opozicija komunistima. To takođe nije istina. Nas politika uopšte nije interesovala. Većinu beogradskih bendova tada su činili mladići od 16 do 20 godina starosti. Mi smo razmišljali o tome kako da postanemo popularni, kako da se svidimo devojkama, kako da zaradimo neki dinar da kupimo nove instrumente i slično, a ne o komunizmu ili kapitalizmu”, kaže Hreljac.

On tvrdi da nije poznavao tadašnje političare, i da je jedini sa kojim je imao kontakt bio Miladin Šakić, zamenik gradonačelnika Beograda, inače muž Olivere Katarine, i to kada bi došao na njihove zajedničke probe.

Partijska potraga za gitaristima

Uostalom kad su se bunili, mladi su se bunili zbog drugih stvari: 1961. u Beogradu su održane mirne demonstracije zato što Đorđe Marjanović nije osvojio Zlatni mikrofon na takmičenju za najboljeg pevača zabavne muzike. Tadašnji rokeri nisu se mnogo mešali u politiku a ni obrnuto, potvrđuje i Nikola Marković, upravnik Doma omladine od 1966. do 1970. Čim su ga prihvatili mladi, kaže on, prihvatila ga je i partija. Cenzure je na početku ipak bilo, kaže Raković, ali ne političke već od strane struke. “Visokoobrazovani muzičari u početku nisu voleli rokenrol a oni su bili na uredničkim pozicijama u medijima poput radija. Opet, bilo je nekih koji su itekako pomogli širenju rokenrola. Nikola Karaklajić i Svetozar Gligorić iz Radio Beograda kao šahisti su dosta putovali i sa zapada donosili ploče koje bi potom puštali na radiju”.

Već krajem pedesetih na radio stanicama su emitovane prve rokenrol emisije, a 1966. se pojavio i prvi rokenrol časopis, poznati „Džuboks“, jedan od četiri specijalizovana rok časopisa u Beogradu. “Džuboks je imao tiraž od 100 000 primeraka, zamislite to, danas se ni dnevne novine ne prodaju u tom broju”, kaže Raković. Najveće zadovoljstvo za publiku „Džuboksa“ bile su gramofonske ploče koje je on poklanjao, takozvane folije koje su doduše kratko trajale i koje bi posle određenog broja slušanja završavale u kantama za đubre.

Džuboks magazin, avgust 1966.
Partija je i o ovome ostavila zabelešku. Istraživanja, koja je sprovodila, pokazivala su da je zabavna štampa u Jugoslaviji, koju najviše čita baš omladina, bila potpuno zavisna od zapadnih sadržaja (i do 95%) i pod minimalnom kontrolom nadležnih državnih organa. Veliki upliv zapadne kulture ostvarivan je i preko muzike i filma: 75% filmova je zapadne proizvodnje, a oko 30% slobodnog vremena mladi troše na slušanje muzike. “Subotom je samo u Beogradu oko 50.000 ljudi posećivalo igranke, što je ekvivalenat fudbalskoj publici”, kaže Raković.

Vladan Krasić, tadašnji umetnički direktor mesta na kome se rok svirao, „Euridike“, dobio je od Partije zadatak da prema kvalitetu vrši selekciju grupa koje bi ovde nastupale. Išao je po igrankama i bio zapanjen lošim kvalitetom bendova – niti su bili dovoljno uvežbani, niti su imali dovoljno prilika da čuju pesmu koju su naknadno svirali. Hreljac, jedan od retkih muzički obrazovanih rokera tog vremena, kaže da “kada biste danas slušali neke od tih bendova mislili biste da su amateri. Te gitarijade srećom niko nije snimao, danas bi engleski, kako su ga oni izgovarali, verovatno bio smešan mladima koji su odrasli uz američke filmove.”

Kako je počeo i propao rokenrol?

Prvi jugoslovenski rokeri slušali su Radio Luksemburg i po sluhu skidali hitove koje su tamo čuli. U skladu sa brojem bendova, bilo je sve više rok svirki. Čajanke su se održavale popodne, i na njima se nije pio alkohol, kao ni na večernjim igrankama.

“Tada je jedan bend svirao u vremenskim intervalima u kojima se danas emituju filmovi u bioskopu, u 15, 17 pa u 19 časova. Te igranke su bile jako posećene, i na njima se igralo mnogo više nego danas u diskotekama. One nisu smetale roditeljima – mnogo veću brigu su im zadavali žurevi, kućna okupljanja uz ploče od kojih su roditelji strepeli zbog sve slobodnijih dodira između mladića i devojaka”, kaže autor knjige o rokenrolu.

Postoje mnoge teorije o tome zašto se rokenrol tako brzo omasovio. Bio je nešto novo, egzotično, oslobađajuće. Hreljac smatra da je bio pristupačan i zato što nije bio zahtevan za sviranje. Jedan od najkraćih odgovora na ovo pitanje dao nam je Nikola Marković: “Zato što je to bila dobra muzika”. Šta god da je razlog njegovoj epidemiji, rokenrol se sedamdesetih proširio na celu Jugoslaviju, čak i u sela. “Sećate li se onog filma Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo? Tu ima jedna scena kada čovek sa sela, sa izraženim akcentom, čuje Bijelo dugme na tranzistoru i otpeva pesmu od početka do kraja”, podseća nas Raković.

Kako je društvo u kome je rokenrol bio mejnstrim došlo do zvezda koje “proždrknu” dok pevaju? Aleksandar Raković kaže da se to kod nas desilo u isto vreme kao na zapadu: “Poslednja tri velika albuma snimljena su 1990. godine, i to Metalikin Black album, Perl Džemov Ten i Nirvanin Nevermind. To su poslednji albumi koji su u SAD prodati u preko 10 miliona primeraka. To se više nije dogodilo. Dakle, i na zapadu postoji kriza roka. I tamo su danas nosioci ove muzike stariji ljudi a to nije smelo da se desi. Problem je međutim to što je na zapadu alternativa roku hip-hop i RnB, a ovde turbo-folk. Ali i za to postoji naučno objašnjenje. Posle svakog velikog rata dolazilo je do eksplozije novih muzičkih pravaca. Posle Prvog svetskog rata pojavio se džez, a posle Drugog rokenrol. Kod nas se posle rata u Bosni izgleda taj folk najbolje adaptirao na situaciju, a pomoglo mu je to što više ni mediji nisu mnogo bili zainteresovani za rokenrol”.

Hreljac se slaže sa teorijom da je rokenrol za opadanje publike delimično i sam kriv: “To se vidi na primeru Korni grupe. Ona se raspala posle svog najvećeg uspeha na Evroviziji i iako smo svi mi iz grupe ostali nerazdvojni, nikada nam više nije palo napamet da okupimo bend. Razlog našeg raspada bio je taj što smo muzički previše napredovali, toliko da smo otišli u besmisao. Kada kažem besmisao, mislim na to što smo se usavršavali da bi svirali veoma komplikovanu i prefinjenu muziku, koju bi razumelo možda 0,2 odsto populacije”.

Marija Dukić
BiF broj 87

Valter Benjamin: KAPITALIZAM KAO RELIGIJA

Kapitalizam se može posmatrati kao religija, to jest, kapitalizam u suštini nastoji da odgovori na iste brige, strepnju i nemir na koje je ranije pokušavala da odgovori takozvana religija.

Dokazivanje religiozne strukture kapitalizma – ne samo neke religiozno uslovljene strukture, kao što je mislio Veber, već suštinski religioznog fenomena – i danas odvlači mnoge u beskrajne, uopštene rasprave. Ne možemo precizno iscrtati mrežu u koju smo upleteni. Ipak, posle izvesnog vremena, možemo je bolje sagledati.

Ali, već sada možemo uočiti tri karakteristike religiozne strukture kapitalizma:

  • Prvo, kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu, sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu.
     
  • Ta konkretizacija kulta povezana je s drugom karakteristikom kapitalizma: neprekidnim trajanjem kulta. Kapitalizam je obožavanje kulta sans réve et sans merci (bez sna i bez milosti). U njemu nema „vikenda“, nijednog dana koji ne bi bio njegov praznik, u najstrašnijem smislu, utoliko što svakog dana, svaki vernik mora predano izvoditi celu svetu pompu.
     
  • Treće, to je kult koji naglašava osećanje krivice. Kapitalizam je verovatno prvi slučaj kulta koji počiva na krivici, a ne na iskupljenju. Tako se taj religiozni sistem naglavačke baca u bujicu šireg kretanja. Ogromno osećanje krivice, koje ne može naći iskupljenje, okreće se kultu, ne zato da bi se oslobodilo krivice već da bi je učinilo opštom, da bi je zakucalo u svest i na kraju, i iznad svega, uključilo i boga u tu krivicu, da bi ga konačno zainteresovalo za iskupljenje. Prema tome, iskupljenje se ne može očekivati od samog kulta, niti od reforme te religije – koja mora zadržati neke stabilne oslonce – ali ni od njenog poricanja. U korenu kapitalizma kao religioznog pokreta – do samog kraja, do konačnog inficiranja boga osećanjem krivice – nalazi se težnja za osvajanjem sveta obuzetog očajem, koji je zapravo njegova potajna nada. Odatle istorijska posebnost kapitalizma: religija više nije obnova bića već pre njegovo potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje. Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi. Taj prolazak „planetarnog čoveka“ kroz kuću očaja i apsolutno usamljenički karakter njegovog puta jeste onaj etos koji opisuje Niče. Taj čovek je Übermensch, Natčovek, prvi koji je spoznao kapitalističku religiju i počeo da je ostvaruje.
     
  • Četvrta karakteristika (religiozne strukture kapitalizma) jeste da njen bog mora ostati skriven i da mu se može obratiti tek kada njegovo osećanje krivice dostigne vrhunac. Kult se obožava pred nezrelim božanstvom, pri čemu svaka slika, svaka ideja ugrožava tajnu njegove nezrelosti.

Frojdova teorija takođe se nalazi u vlasti sveštenika tog kulta. Njena ideja je duboko kapitalistička. Potisnuta, grešna mašta, kao analogija kapitala – što bi tek trebalo rasvetliti – kojem pakao nesvesnog mora plaćati kamatu.

Ta religiozna kapitalistička misao se na veličanstven način razrešava u Ničeovoj filozofiji. Ideja o Natčoveku ne izmešta apokaliptički „skok“ u preobraćanje, iskupljenje, pročišćenje ili pokajanje, već u naizgled neprekidno, ali ipak rastrzano, isprekidano intenziviranje. Zato su intenziviranje i razvoj neuskladivi s načelom non facit saltum („priroda ne pravi nagle skokove“; prim. prev.). Natčovek je stigao na odredište, a da se nije morao promeniti; to je istorijski čovek koji se direktno uspeo na nebesa.

Niče je tvrdio da religiozno osećanje krivice izvire upravo iz tog provaljivanja u nebesa, iz njihove sve potpunije humanizacije i da se tako održava. Slično tvrdi i Marks: nepreobraženi kapitalizam postaje socijalizam s prostom i složenom kamatom, kao funkcijama krivice (treba uočiti demonsku dvosmislenost tog koncepta).

Kapitalizam je religija svedena na čist kult, bez dogme. Kapitalizam se razvijao parazitski na telu zapadnog hrišćanstva – ne samo kalvinizma, već, kao što bi trebalo pokazati, i ostalih ortodoksnih hrišćanskih struja – tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma. Treba uporediti svetu ikonografiju raznih religija i onu s novčanica različitih zemalja; uočiti duh koji govori kroz njihovu ornamentaciju.

Zabrinutost (strepnja): mentalna bolest svojstvena kapitalističkoj epohi. Duhovna (ne i materijalna) beznadežnost siromaštva, vagabundizma – prosjačenja – monaštva. Stanje toliko beznadežno da postaje krivica. „Zabrinutost“ je indeks te krivice zbog osećanja beznadežnosti; ona izvire iz straha od gubitka nade, koja potiče od zajednice, ne od individualno-materijalnog.

Hrišćanstvo iz vremena reformacije nije podstaklo pojavu kapitalizma (Weber) već se pre i samo pretvorilo u kapitalizam.

Metodološki bi bilo korisno prvo istražiti na koje je sve načine novac tokom istorije usvajao elemente mita – sve dok od hrišćanstva nije preuzeo dovoljno mitskih elemenata da bi stvorio sopstveni mit.

Veza kapitalizma s dogmom o prirodi znanja – koje je zbog svog karaktera za nas u isti mah oslobađajuće i ubistveno. Krajnji ishod je oslobođenje i ruiniranje znanja.

Našem razumevanju kapitalizma kao religije može doprineti i ako zamislimo da je prvobitni paganizam morao poimati religiju ne kao neki „viši moralni“ interes, već na najneposredniji praktičan način – da je sigurno bio svestan svoje „idealne“ ili „transcendentne“ prirode, kao i današnji kapitalizam, ali da je na nevernike ili pripadnike druge vere u svojoj zajednici gledao isto kao što moderna buržoazija gleda na one koji ne zarađuju.

Valter Benjamin (1892 - 1940.), nemački filozof i književnik
fragment 74, Kapitalismus als Religion (1921)
Prevod: Aleksa Golijanin

Dragan Markovina: Prošlost kao supermarket

Iako su u proteklih dvadeset i pet godina rijetki bili periodi u kojima se na jugoslavenskom prostoru mogao njegovati racionalni optimizam po pitanju iskrenog suočavanja s prošlošću i očekivanjima društvenog iskoraka na svim poljima, vjerovatno je malo tko mogao očekivati potpuni povratak paradigme iz devedesetih godina.

Umotane tek u nešto blaži retorički celofan, iza kojeg se kriju de facto iste političke poruke koje su i dovele do sveopće destrukcije svih promatranih društava.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top