Mirko Kovač: MOLITVA ZA INTELEKTUALCE


Žao mi je svih onih intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju
nad svojom egzistencijom,
koji su postali robovi sopstvene sudbine.
Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.
Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta,
jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.
Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.
Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.
Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto
u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!
Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.
Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini,
i onih koji nikad neće otvoriti oči,
nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.


Mirko Kovač
Iz knjige "Uvod u drugi život" 1983.
Izdavač: Fraktura, 2006.

Read more...

Milivoj Bešlin: Svetosavlje bez Svetog Save (Nikolaj Velimirović i nacizam)

ŠTA JE SVETOSAVLJE I DA LI JE POVEZANO SA SVETIM SAVOM?

Autor: Milivoj Bešlin, doktor istorijskih nauka

Temeljna stvar: Svetosavlje je ideologija koja nema nikakve posredne ili neposredne veze sa Svetim Savom, osim što je zloupotrebila ime ove istorijske ličnosti. Svetosavski nacionalizam je ultradesničarska politička ideologija koja spaja dva elementa – srpski nacionalizam i pravoslavni klerikalizam u 20. veku. Nastala je u krilu Bogomoljačkog pokreta kontroverznog vladike Nikolaja Velimirovića i intelektualaca okupljenih oko fašističkog pokreta Zbor 1930-ih godina. Kada je reč o sadržaju: od Svetog Save je uzeto ime, ostalo je proizvod duhovnih strujanja na ekstremnoj desnici u Evropi 30-ih godina 20. veka.

Rastko (Sava) Nemanjić istorijska je ličnost čije delo nije ni nepoznato ni skriveno. Objavljeno je više izdanja sabranih dela koja obuhvataju: Karejski tipik, Hilandarski tipik, Studenički tipik, Žitije Svetog Simeona, Službu Svetom Simeonu, Pismo studeničkom igumanu Spiridonu i Ukaz za držanje psaltira. Sve skupa jedva da prelazi sto stranica sačuvanog teksta. Međutim, u njima nema nikakvih elemenata za ono što će nastati sedam vekova kasnije kao ideologija sa njegovim imenom. Naprotiv! Za svoje vreme Sava Nemanjić je bio i moderan i pragmatičan i političan. Razumeo je vreme, shvatao međunarodni kontekst, delovao čak i revolucionarno, rušeću ustaljene principe i same crkvene kanone. Drugačije ne bi izborio autonomiju za srpsku crkvu (1219) koju je, destruirajući i dogme i pravila, mimo volje nadležnog (ohridskog) arhiepiskopa Dimitrija Homatijana, izdvojio iz zakonite crkvene oblasti.

Kako se onda desilo da se u krilu najretrogradnijeg dela jugoslovenskog i srpskog društva začne ideologija baš sa njegovim imenom? Veoma jednostavno. Čovek posle smrti ne može da utiče na to kako će njegovo ime biti korišćeno i na koje će načine njegovo delo biti zloupotrebljeno i u koju funkciju stavljeno. Ipak, Sava Nemanjić je bio simbol emancipacije, njegova pojava je oslobodilačka, njegove poruke univerzalne u svom vremenu, a upravo su se njegovim imenom okoristili oni koji su nastupali u ime najgore porobljivačke ideologije u svetskoj istoriji.

GENEZA IDEOLOGIJE SVETOSAVLJA

Sam termin „svetosavlje“ skovao je ljotićevski teolog Dimitrije Najdanović koji je 1932. pokrenuo list sa tim nazivom i u njemu objavio tekst Svetosavska paralipomena. Najdanović kao deo najužeg kruga oko Nikolaja Velimirovića, a po njegovoj naredbi, postaje pripadnik fašističkog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Imao je istaknutu (intelektualno-propagandnu) ulogu kao kvisling u vreme nacističke okupacije Beograda, da bi Jugoslaviju napustio skupa sa Hitlerovim trupama, bežeći od antifašističkih oslobodilaca. Nikada se nije vratio u Jugoslaviju, već je iz emigracije do kraja života veoma aktivno radio protiv nje. U organicističkom ideološkom konceptu Dimitrija Najdanovića srpsko pravoslavlje i nacija su u simbiozi, dok je samu naciju definisao preko svojih uzora: „Nacistički i fašistički totalitarizam dva ‘firera’ Nemačke i Italije novijih dana potvrđuju na klasičan način našu postavku o naciji kao etnobiološkom telu…” Uz snažnu podršku svog duhovnog i ideološkog mentora, Nikolaja Velimirovića, Dimitrije Najdanović je uređivao ljotićevsku i kvislinšku Našu borbu tokom 1941. i 1942. ostavivši najcrnje nacističke i antisemitske napise na srpskom jeziku. Jedna od njegovih neumrlih rečenica je: „Danas kako stoje stvari, nama jedino Berlin i Hitler mogu doneti novu preporođenu svetosavsku Srbiju.“ Svoj ideološki koncept i izum, od koga nije odustao, zaokružio je u emigraciji 1973. u knjizi Pravoslavlje i svetosavlje.

IDEOLOGIJA NIKOLAJA VELIMIROVIĆA

Uz Najdanovića, kao što je rečeno, ključni utemeljitelj ideologije svetosavlja bio je njegov učitelj, vladika Nikolaj Velimirović, kome je i posvetio doktorsku tezu. Zbog njegovog uticaja i činjenice da je dao osnove ovom učenju, ta bi se ideologija ponajpre i mnogo preciznije zvala – nikolajevskom. Važne obrise svoje ideologije Velimirović je izneo u knjizi Nacionalizam Svetog Save kao najdrskijem falsifikatu misli i dela ovog srednjovekovnog svetitelja. Mnogo puta je već citirano i još više puta pokušano da se lažno kontekstualizuje Nikolajevo poređenje Svetog Save i Hitlera. Jedini kontekst koji bi kritička istoriografija kao nauka mogla da postavi je sledeći: od samo dve strane u Drugom svetskom ratu, Nikolaj je bio na pogrešnoj! Takođe, svako ko je završio u taboru kvislinštva i nacizma – Velimirović to nije krio, ponosio se time – otišao je na tu stranu jer je i pre samog rata imao inklinacije ka fašizmu.

Dakle, u svom spisu Nacionalizam Svetog Save, Nikolaj iznosi zapanjujuću tezu o tome da je srpski nacionalizam najstariji u Evropi, vezuje ga uz prvog srpskog arhiepiskopa, iako se u Savinim delima ne može pronaći ništa slično ni u tragovima. Poznata je kontroverza tog spisa da je on napravio paralelu između Hitlera i Svetog Save. „Ipak se mora odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam“, piše Nikolaj, svrstavajući upravo Hitlera u svetosavski panteon rečima: „I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji se priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Srbima je, piše Velimirović, „taj posao svršio Sveti Sava, prvi među herojima u našoj istoriji“, koji „može biti i današnjoj Evropi učitelj o zdravom nacionalizmu svima“.

Nikolaj Velimirović je svoju ideologiju, nazvanu svetosavlje, konstruisao potpuno izvan bilo čega što bi bilo uverenje, stav ili misao Svetog Save. Velimirovićevo svetosavlje nije samo bez Svetoga Save, ovo je po svemu konstruisano kao suprotnost onome što je bila misao i delo Svetog Save u svom vremenu. S pravom je predani istraživač religije Mirko Đorđević tvrdio: „Svetosavlje se gradi kao totalitarna ideologija po modelu koji Nikolaj ne krije – po fašističkom modelu.“ Ovaj konstruisani ideološki model napreciznije bi se mogao označiti kao ljotićevska ideja pod lažnom oznakom Save Nemanjića. Kasniji uticajni Nikolajevi učenici su nastavili da na započetoj paradigmi izgrađuju ideološki obrazac, koji je pokazao ogromni potencijal za političku funkcionalizaciju i kleronacionalističku homogenizaciju. Filozofski prizemna i ideološki isprazna koncepcija fašisitičkog ljotićevstva lako je umivena posle poraza fašizma (1945) i nastavila bez puno opstrukcije da preživljava u svojoj eksplicitnijoj formi u emigraciji i u nešto prikrivenijem obliku u antifašističkoj Jugoslaviji, pod okriljem nikada reformisane SPC.

PODUDARNOST SA TEMELJNIM POSTAVKAMA NEMAČKOG NACIZMA

Stavovi Nikolaja Velimirovića, kao utemeljitelja ove ideologije, nisu bili nepoznati ni kada je reč o rasizmu, antisemitizmu, a išli su i dalje od ideje. Tako je u manastiru Ravanica 1939. Nikolaj održao govor poznat pod nazivom, „Čiji si ti, mali narode srpski“, koji je sadržavao nesporni rasistički diskurs i glorifikaciju arijevske rase i Srba kao arijevaca, u vreme kada je pod tom šifrom u Hitlerovom Trećem rajhu već sprovođen Holokaust. I dalje, krajem 1944. dok nestaje poslednji od šest miliona Jevreja, Velimirović piše, u spisu Kroz tamnički prozor, o kulturi kao „zbiru svih zala“ i da je potrebno moliti se za „spas od kulture“ koju su kao otrov Evropi podmetnuli „Jevreji i njihov otac đavo“. U svom čudovišnom manifestu antimodernizma on se ostvrljuje na parnu mašinu, električnu energiju, umetnost, arhitekturu, zagovarajući rušenje biblioteka i uništenje miliona „bezbožničkih knjiga“. I ovde lako uočljivo preklapanje sa nacističkom praksom spaljivanja knjiga.

Ipak, vrhunac zla i jeresi za njega je Evropa, kao paradigma Zapada, koja je zatrovala Srbe, smatrao je Nikolaj. I ključ za razumevanje današnje popularnosti Nikolaja i njegove ideologije među srpskim nacionalistima leži u sledećem: „A ti, Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikad za njom…“ Sama Evropa je „zlo“ jer su njene vrednosti, smatra najistaknutiji među srpskim rasistima i antisemitama, smislili Jevreji, nabrajajući, opet podudarno, ceo katalog neprijatelja Hitlerovog nacizma, kao iz propagandnih žurnala Trećeg rajha: demokratiju, socijalizam, štrajkove, ateizam, pacifizam, toleranciju, kapitalizam, revoluciju i komunizam. Fašizma i nacizma na popisu Velimirovićevih „sotonskih“ izuma, naravno, nema.

Zbog svega ne treba da čudi da je upravo on pri kraju Drugog svetskog rata bio predviđen u vrhu Trećeg Rajha za predvodnika kvislinških i antikomunističkih snaga u Jugoslaviji u čemu su sa Nedićem i Ljotićem bili saglasni Ribentrop i Himler. U tu svrhu Nikolaj Velimirović je u januaru 1945. iz luksuznog hotela u široj okolini Minhena prebačen u Beč gde se sastao Ljotićem, Nedićem i izaslanikom Draže Mihailovića, Milanom Aćimovićem, u cilju ujedinjenja svih kvislinških i kolaborantskih trupa u Srbiji i Jugoslaviji. Pristajući na „ovaj plan nacističkih vlasti“ i aktivno učestvujući u njegovom ostvarivanju, kako piše pouzdani istraživač Predrag ilić u knjizi Tajna Dahaua, Nikolaj je tokom marta i aprila 1944. obilazio združene srpske kvislinške snage na teritoriji Slovenije, gde su se povlačile, sa ciljem podizanja morala i blagosiljanja njihove zajedničke borbe sa Vermahtom protiv antifašističke vojske jugoslovenskih partizana (NOVJ).

I sam govor Nikolaja Velimirovića nad odrom Dimitrija Ljotića 1945. bio je potvrda stava dobrih poznvalaca idejnih strujanja toga doba – nije Nikolaj Velimirović bio ljotićevac, kako se često čuje, već je Dimitrije Ljotić bio nikolajevac. Baš zbog toga u dirljivom govoru u slavu Dimitrija Ljotića, čije su kvislinške jedinice sejale smrt u okupiranoj Srbiji, uljučujući i pomoć nemačkim jedinicama koje su u jesen 1941. streljale kragujevačke đake, Nikolaj Velimirović vrši zamenu teza i Ljotića proglašava „najvećom žrtvom rata“ i „kapijom naše nove otadžbine“. Najzad, do kraja života, utemeljitelj lažnog svetosavlja, Nikolaj Velimirović je govorio i zaklinjao da će se moliti „za tri srpska mučenika Dražu (Mihailovića), Milana (Nedića) i Dimitrija (Ljotića)“. Nadživeo je vođe srpskih kolaborantskih i kvislinških pokreta od kojih je očekivao da sprovode i šire njegovu ideologiju nastalu u krilu i na izvorima nemačkog nacizma, zaogrnutu i ničim utemeljenu imenom prvog arhiepiskopa srpskog.

MILAN NEDIĆ: AKO HITLER IMA DOBROTU…

Još jedan istaknuti srpski nacista i kvisling koga je sa posebnom pažnjom prevodila i citirala Hitlerova propaganda, Miroslav Spalajković, potpisnik zloglasnog okupacionog Apela srpskom narodu (1941) bio je među utemeljiteljima nikolajevske ideologije svetosavlja. Najviše je o toj temi pisao tokom 1943. i 1944. u fašističkim listovima u okupiranoj Srbiji, da bi svoj opus zaokružio delom: Duhovni temelji svetosavske Srbije. Najzad, i sam šef kvislinške uprave u Srbiji, Milan Nedić, u svojim je propagandnim govorima, između ispaljivanja rasističkih i antisemitskih parola i potpisivanja rasnih uredbi o istrebljenjima, kao i poziva na divljenje nemačkom Rajhu i Hitleru, neretko iznosio stav da će njegova Srbija kao deo Hitlerovog carstva biti zasnovana na „svetosavskim temeljima“, jer “Srbin koji ne oseća, ne živi u svetosavskom duhu ne pripada srpskoj naciji”, govorio je ratni zločinac i kvisling. Drugi temelj Nedićeve „nove“, odnosno, nacističke Srbije, osim nikolajevskog svetosavlja trebalo je da bude nacionalizam. Iz svih njegovih propagandnih i ideoloških govora proizlazi prečišćen oblik nikolajevskog učenja. Cilj nacističke indoktrinacije u Nedićevoj Srbiji je bio, kako je u novembru 1943. rekao još jedan kontroverzni klerik Justin Popović, stvaranje “boljeg srpskog čoveka koji hrabro korača ka svetosavlju”. Ili kako je sam Milan Nedić javno rekao: “Ako Berlin ima dobrotu da nam da ono što je naše, mi molimo jedno: neka nam Berlin da ono što je naša želja, neka da svetosavsku Srbiju”. Bezbroj je primera da je gotovo svaki segment Nedićeve fašističke propagande bio obeležen pozivima za uspostavljanje „svetosavskog duha“ i „ideja svetosavlja“, kako su u svojim radovima istražili brojni istoričari, a najsavesnije Olivera Milosavljević.

KOLABORACIJA JE FAŠIZAM

Naposletku, niko od pomenutih kvislinga nije ulazio u kolaboraciju sa fašizmom, kako se neretko čuje. Ne! Sama kolaboracija je već bila fašizam, na istim ideološkim temeljima su se našli. Nikolajevsko lažno svetosavlje i antifašizam, ne samo da se ne mogu naći u istoj rečenici, već su nastali kao totalna i neopoziva suprotnost jedno drugome. Današnja SPC sa kontinuitetom nikolajevske ideologije pseudosvetosavlja, bez Svetog Save, kamen je o vratu i problem Srbije. Za svoju budućnost bi se moralo plašiti srpsko društvo u kome je fašistički Ljotić prekriven imenom Svetog Save, bez ozbiljne želje da se ova istorijska prevara dekonstruiše.

 

Read more...

Melanholični Mesec i radoznali Merkur

Da li je astrologija nauka samo zato što se izučava na studijama od Moskve preko Nju Delhija, Osla, Londona do Amerike ili zato što je njene stavove moguće odbraniti naučnim dokazima?

Autor: dr Saša Marković

Činjenica da se neka teorija izučava na školama, ma koliko visoke one bile, ne znači da je ta teorija i tačna. Tako se, recimo, u sklopu Beogradskog univerziteta nalazi i fakultet gde studenti uče kako je Bog stvorio svet za sedam dana, što se ne može potkrepiti nikakvim opipljivim dokazima. Mnogi genijalni umovi posvetili su veliki deo svog života istraživanjima koja se danas smatraju šarlatanskim. Verovatno najveći naučnik svih vremena, Isak Njutn, straćio je silne godine života baveći se alhemijskim pokušajima da razne supstance pretvori u zlato. U međuvremenu, fanatično je pokušavao da sračuna datum početka i kraja sveta na osnovu brojki navedenih u Bibliji smatrajući da se njihova verodostojnost ne može dovesti u pitanje.

Read more...

MURAL PO MURAL... SREDNJI VEK

Nije dovoljno promoterima pravoslavne teokratije uvođenje veronauke u državne škole, ni to što oficiri Vojske ponizno kleče pred sveštenicima. Ni to što im država izdašno obezbeđuje brojne prinadležnosti, isplaćuje penzije sveštenicima, plate takozvanim veroučiteljima i vojnim kapelanima. Nije im dovoljno što su izuzeti od plaćanja poreza i PDV-a, što im u nedogled pristižu donacije od strane države (dok zdravstveni i obrazovni sistem izdišu!), posebno one za izgradnju hrama Svetog Save, te finansijske ,,jame bez dna“ i simbola srpske grandomanije. 

Read more...

Govorite li zajednički?

O NACIJI, NACIONALIZMU I JEZIKU
Dr Ranko Bugarski

Prema savremenom shvatanju nacija je složena politička zajednica novog tipa, formirana tokom poslednja dva stoleća kroz procese modernizacije i integracije građanskog društva, koji su uslovili rađanje i oblikovanje nacionalne svesti kod pojedinih naroda. Uz to je nacija zamišljena zajednica, pošto niko ne može lično da poznaje ogromnu većinu njenih pripadnika, niti je pak čuo za njih (Anderson 1991), i to zamišljena kao ograničena (na njenim granicama počinju druge nacije), suverena (bar kao težnja iako ne uvek realizovana) i stara (mitska starina je ključni atribut svake nacije koja drži do sebe). U stvarnosti, međutim, nacije nisu starije od nekih 200 godina, pa se i po tome bitno razlikuju od naroda, kao etnički zasnovane kategorije, a mešanje nacije sa narodom otvara put za svakovrsne manipulacije (kao kad se tvrdi da su Srbi nacija od Svetog Save).

Read more...

Ћирилица - срце Србије

Људи се у Србији када је реч о ћирилици деле на оне којима је свеједно да ли ће она нестати или им је помало криво, и на оне којима се од самог питања, као и од равнодушности ових првих, јављају најужаснији бесови, страхови и стрепње, и као њихов резултат мржња и нагон ка насиљу. И једни и други су се помирили са тиме да ће ћирилица престати да се употребљава - једни проценом стања ствари, други приступом и начином деловања ка њиховој промени. Циљ овог текста је разматрање питања шта је сврсисходна, а шта штетна акција ка очувању ћирилице. Почећу од ове потоње.

Read more...

Predrag Matvejević: KALAMOVI

In Memoriam: Predrag Matvejević (Mostar, 7. oktobar 1932. – Zagreb, 2. februar 2017.)
U Mostaru završio osnovnu i srednju školu. Studije romanistike započeo je u Sarajevu, a završio u Zagrebu. Na univerzitetu "Sorbona" doktorirao je komparativnu književnost i estetiku 1967. Do 1991. godine predavao je francusku književnost na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, a između 1991. i 1994. godine predaje slavensku književnost na Nouvelle Sorbonne, a od 1994. do 2007. srpsku i hrvatsku književnost i srpskohrvatski jezik na Rimskom sveučilištu La Sapienza.
Bio je humanista, kosmopolita, poliglota i aktivista. Matvejević je primio počasne doktorate u Francuskoj, BiH, Italiji. Bio je počasni doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu.
Matvejević je rođen u Mostaru 1932. od oca Rusa, rođenoga u ukrajinskoj Odesi, i majke Hrvatice iz BiH.
Read more...

Vratiti se ovcama

Pametnī, poštenī i stručnī, bježite sa ovih prostora! Jer ovde kolo vode samo mediokriteti, nepošteni i nesposobni primitivci. Oni rade isključivo za vlastiti interes, oni mijenjaju vjeru i politiku kako im odgovara, oni ližu svako dupe koje će im donijeti neki šićar, njima narod služi samo da bi raznim porezima izvukli od njega što više para, nisu u stanju mladim ljudima osigurati posao, ali će te iste mlade ljude iskoristiti kao topovsku hranu kad im se ćefne da ratuju kako bi ugrabili tuđu teritoriju i tuđe pare.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top