REDAKCIJA

REDAKCIJA

Akuzativ

  • Published in Fokus

Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“

Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nastao je po motivima drame „Instant“, poznatog srpskog pisca i reditelja Đorđa Milosavljevića, po scenariju Milice Piletić i reditelja Vukčevića, a sniman je u Podgorici, Londonu i Zagrebu.

Uloge tumače: Momčilo Otašević, Goran Bogdan, Ana Sofrenović, Emir Hadžihafisbegović, Branka Stanić, Nebojša Glogovac, Branimir Popović, Petar Božović, a u filmu se pojavljuju i poznati muzičari, Damir Urban i Nenad Knežević Knez.

Čovek je govorio, Bogovi ćutali. I to znači može.

-    Nisam Simeon. Noemis sam. Na Argu bejah, po Runo plovih, ali kriv nisam. I ako jesam, krivac nisam ni prvi ni glavni.
-    Drskosti li, gle, bezbožniče!  - reče Persefona. - Ta ko je onda kriv, pašče?
-    Bogovi!
    Had sleže ramenima. Otpisao me je, pomisli Noemis. Vreme je da posle ove herojske gluposti i sam sebe otpišem. Da se mrtvim proglasim i već osuđenim, pa tako i slobodnim. Nekros ke elefteros - mrtav i slobodan. U savezu sa svojom sudbinom. Vreme je za heroizam, za herojske uha - haj reči i tušta i tma ljudskih propasti. Ali, šta mari, teliose, završilo se!
    Stupi nekoliko koračaja prema Bogovima i upravi ruku prema Persefoni, kako i ona učini kad ga optuži.

  • Published in UGAO

Lažna utopija

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Erih From: PRAZNE PRIČE

Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima. Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se susreću tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta. Trivijalno bi se takođe moglo odrediti kao stav koji se dotiče samo površine pojava, a ne uzroka, niti dubljih slojeva; stav koji ne pravi razliku između onog što je suštinsko i onog što nije, ili koji se odlikuje sklonošću da obrne ovo dvoje. Uz to još možemo dodati da trivijalnost proizlazi iz učmalosti, ravnodušnosti, obamrlosti, ili iz vođenja brige o nečemu što nikako nije povezano sa središnjim čovekovim zadatkom: da bude u potpunosti rođen. (...)

Intervju: MILČO MANČEVSKI - Lepota se krije u razlikama

Ljudi su svuda isti. Predrasude nas navode da govorimo o razlikama. Ponekad su to naivne predrasude, ponekad su licemerne, a često su one koren rasizma. Naravno, postoje razlike, i lepota se često krije u tim razlikama, u kulturnim specifičnostima nekog prostora. Tužno je što zbog globalizacije te razlike veoma brzo nestaju, ali mislim da je suština ipak ista – tuge i radosti su slične svuda na svetu, i ljubav i nada i zluradost su slične i u Sibiru i u Njujorku i u Maliju. Naravno, različita društva u različitim periodima različito se nose sa impulsima i instinktima pojedinca i to je veoma interesantno, ali ne verujem u urođene razlike.

Za AKUZATIV govori Milčo Mančevski, poznati reditelj poreklom iz Makedonije, autor kultnih filmova "Pre kiše" (dobitnik Zlatnog lava za najbolji film na festivalu u Veneciji), "Prašina", "Senke"...

NAPIŠI NEŠTO PROTIV (Riječ urednika)

Napiši nešto protiv. Ali, ne baš skroz. I tako, ne baš direktno. Ako može, partija da se ne pominje. Ime, nikako. Vrijeme izbjegni. Prebaci negdje u daleku prošlost, ili još dalju budućnost.

Ne duži, ali sve izokola. Konkretnost ne dolazi u obzir. Sve bitne podatke ukloni. Analize prepusti istoriji. Zaključke ne donosi. Rasuđivanje zaboravi. Činjenice ne povezuj. Ne pravi se pametan. Stani kad misliš da treba da iskoračiš. Inicijativu prepusti nepromišljenima. Stani. Reci, dosta! Zašto se uopšte zaletati. Ko sam ja! Čemu sve ovo! Razmisli. Stavi prst na čelo. Zašto? Pa nisam lud. Umijem ja da mislim normalno. Samo polako. Ne treba nagliti. Sve će to proći. Ako boli, al' barem ne mene. Niko mi ništa neće. Samo da ne načinim pogrešan korak. Zato oprezno. Polako. Osvrni se. Ne žmuri. Pogledaj još jednom. Pravo. Ne zvjeraj. Ne skreći. Šta te briga.

Napiši nešto protiv. Ali ne baš skroz.

 

Iz zbirke satiričnih priča ,,Druže moj" autora Gorana Kljajića

 

Ludaci me privlače

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Pohvala 'životinjskoj vještini'

Piše: Igor Mandić

“Jedite govno!” Pardon, molim, ovo nije ništa lično iliti osobno, niti je ikome upućeno (moram se ograditi da se tkogod ne uvrijedi i stog dobije vrijed). Ovo je samo početak transkripta jednog zahodskog grafita, koji je odnekud iz bijeloga svijeta, još prije mnogih desetljeća bio počeo kružiti našim prostorima, na uveseljavanje prostote. “Eat shit!” proklamirao je dotični zahodski aforističar, potkrepljujući svoj nalog ovakvim obrazlaganjem: “100 trilijuna muha ne mogu – biti u krivu!” Što nas je više, to (nam) je slađe i štoviše, dokaz je kako smo – u pravu! Možda nije baš sasvim fer, ali ja bih i ovu predodžbu (o trilijunima muha koje su okružile svoj objekt obožavanja/naslađivanja) metonimijski prenio na one euforične navijačke gomile širom svijeta, koje su, vratile svijet u prvobitni kaos, svojim nesnošljivim urlanjem kako je nogometna lopta središte svijeta, a da su oni sami kad arlauču – u pravu, zato jer ih je mnogo.

  • Published in UGAO

Dr Nebojša Popov: KULTURA I POLITIKA

Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.

Dr Nebojša Popov: O POPULIZMU

Populizam kao poredak karakteriše izvesna otvorenost za “vertikalnu pokretljivost” ne samo “kadrova”, nego i “ljudi iz mase”. U tome je i glavna razlika prema poznatim sistemima totalitarizma (staljinizam, fašizam i nacizam) koji su bili zatvoreniji i rigidniji prema onima koji se – ideološki, politički i socijalno – ne uklapaju u vladajući poredak. I njima, raznim ideologijama, strankama, medijima, nevladinim organizacijama, u populizmu je prepušten izvestan prostor, što je nezamislivo za autentični totalitarni sistem. Taj prostor je širi i tolerancija veća ukoliko je jezgro režima stabilnije, a sve uži kada je i sam režim ugrožen. Populizam kao pokret, a još više kao poredak, počiva na osobenom savezu interesa malih i velikih, sitnih i krupnih, koji srazmerno svojoj moći grabe svoj deo ratnog plena. Kao što je nekada fasada samoupravljanja skrivala razne uzurpacije vlasti i imovine, tako sada tu ulogu ima nacionalistička retorika preko koje se prepoznaju “prijatelji” i “neprijatelji” a koja skriva razbojništvo i lopovluk.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top