Film Nikole Vukčevića „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nastao je po motivima drame „Instant“, poznatog srpskog pisca i reditelja Đorđa Milosavljevića, po scenariju Milice Piletić i reditelja Vukčevića, a sniman je u Podgorici, Londonu i Zagrebu.

Uloge tumače: Momčilo Otašević, Goran Bogdan, Ana Sofrenović, Emir Hadžihafisbegović, Branka Stanić, Nebojša Glogovac, Branimir Popović, Petar Božović, a u filmu se pojavljuju i poznati muzičari, Damir Urban i Nenad Knežević Knez.

-    Nisam Simeon. Noemis sam. Na Argu bejah, po Runo plovih, ali kriv nisam. I ako jesam, krivac nisam ni prvi ni glavni.
-    Drskosti li, gle, bezbožniče!  - reče Persefona. - Ta ko je onda kriv, pašče?
-    Bogovi!
    Had sleže ramenima. Otpisao me je, pomisli Noemis. Vreme je da posle ove herojske gluposti i sam sebe otpišem. Da se mrtvim proglasim i već osuđenim, pa tako i slobodnim. Nekros ke elefteros - mrtav i slobodan. U savezu sa svojom sudbinom. Vreme je za heroizam, za herojske uha - haj reči i tušta i tma ljudskih propasti. Ali, šta mari, teliose, završilo se!
    Stupi nekoliko koračaja prema Bogovima i upravi ruku prema Persefoni, kako i ona učini kad ga optuži.

"Kakav je to čudan svet u kojem siromašne zemlje subvencionišu bogate!", uzvikuje Džozef Stiglic, analizirajući kako Međunarodni monetarni fond, na osnovu siromašenja bednih zemalja, osnažuje kapital međunarodnih banaka.

Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Ljudi su svuda isti. Predrasude nas navode da govorimo o razlikama. Ponekad su to naivne predrasude, ponekad su licemerne, a često su one koren rasizma. Naravno, postoje razlike, i lepota se često krije u tim razlikama, u kulturnim specifičnostima nekog prostora. Tužno je što zbog globalizacije te razlike veoma brzo nestaju, ali mislim da je suština ipak ista – tuge i radosti su slične svuda na svetu, i ljubav i nada i zluradost su slične i u Sibiru i u Njujorku i u Maliju. Naravno, različita društva u različitim periodima različito se nose sa impulsima i instinktima pojedinca i to je veoma interesantno, ali ne verujem u urođene razlike.

Za AKUZATIV govori Milčo Mančevski, poznati reditelj poreklom iz Makedonije, autor kultnih filmova "Pre kiše" (dobitnik Zlatnog lava za najbolji film na festivalu u Veneciji), "Prašina", "Senke"...

Napiši nešto protiv. Ali, ne baš skroz. I tako, ne baš direktno. Ako može, partija da se ne pominje. Ime, nikako. Vrijeme izbjegni. Prebaci negdje u daleku prošlost, ili još dalju budućnost.

Ne duži, ali sve izokola. Konkretnost ne dolazi u obzir. Sve bitne podatke ukloni. Analize prepusti istoriji. Zaključke ne donosi. Rasuđivanje zaboravi. Činjenice ne povezuj. Ne pravi se pametan. Stani kad misliš da treba da iskoračiš. Inicijativu prepusti nepromišljenima. Stani. Reci, dosta! Zašto se uopšte zaletati. Ko sam ja! Čemu sve ovo! Razmisli. Stavi prst na čelo. Zašto? Pa nisam lud. Umijem ja da mislim normalno. Samo polako. Ne treba nagliti. Sve će to proći. Ako boli, al' barem ne mene. Niko mi ništa neće. Samo da ne načinim pogrešan korak. Zato oprezno. Polako. Osvrni se. Ne žmuri. Pogledaj još jednom. Pravo. Ne zvjeraj. Ne skreći. Šta te briga.

Napiši nešto protiv. Ali ne baš skroz.

Iz zbirke satiričnih priča ,,Druže moj" autora Gorana Kljajića

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Piše: Igor Mandić

“Jedite govno!” Pardon, molim, ovo nije ništa lično iliti osobno, niti je ikome upućeno (moram se ograditi da se tkogod ne uvrijedi i stog dobije vrijed). Ovo je samo početak transkripta jednog zahodskog grafita, koji je odnekud iz bijeloga svijeta, još prije mnogih desetljeća bio počeo kružiti našim prostorima, na uveseljavanje prostote. “Eat shit!” proklamirao je dotični zahodski aforističar, potkrepljujući svoj nalog ovakvim obrazlaganjem: “100 trilijuna muha ne mogu – biti u krivu!” Što nas je više, to (nam) je slađe i štoviše, dokaz je kako smo – u pravu! Možda nije baš sasvim fer, ali ja bih i ovu predodžbu (o trilijunima muha koje su okružile svoj objekt obožavanja/naslađivanja) metonimijski prenio na one euforične navijačke gomile širom svijeta, koje su, vratile svijet u prvobitni kaos, svojim nesnošljivim urlanjem kako je nogometna lopta središte svijeta, a da su oni sami kad arlauču – u pravu, zato jer ih je mnogo.

Mnogi događaji u ovih desetak godina ostaju nerazgovetni, a nove pojave – mutne. Olake analogije sa fašizmom i nacizmom i načinom njihovog uklanjanja (vojni poraz – protektorat – denacifikacija, pa potom demokratija) ne pomažu ni razumevanju niti rešavanju problema. Tome nije od koristi ni izuzimanje vlastite ličnosti od svake odgovornosti, a ne samo krivice. Možemo se zanositi da postoje dve ili više Srbija, i da pripadamo »drugoj Srbiji«, ali se time ne možemo osloboditi odgovornosti za ono što se događalo i što se zbiva. Od sektaškog čistunstva jedva da imaju neku korist sami sektaši, opčinjeni svojom sujetom. U istoriji, u malim i velikim promenama, učestvuju veoma različiti akteri; kako je to lepo zapazio Adam Mihnjik, istoriju ne stvaraju samo »sveci«, već i »prostaci«.