She

Beše to pre jedno pola decenije, vraćala sam se se kući, tek nedugo sam radila na prvom ozbiljnom poslu. Zaposlila sam se u struci i moji su bili srećni, ja i ne baš. Menjala sam prevoz na Trgu Republike jer me i tog dana mrzelo da se spustim nizbrdo do reke pešaka. Znam da sam ugrabila mesto na klupi i osećala se kao da sam parkirala na mestu za invalide. Ali, svakome je svoj umor vazda bio najveći. 

Bližila se jesen i ponavljala sam u sebi omiljenu tužnu  rečenicu: ,,Vreme je na izmetu”. Imam te neke rečenice kojima se obraćam sebi. Recimo, kada bi naišao autobus najčešće bih rekla: ,,Hajde, Maro, valja nam putovati!”

Read more...

Rukavica Dore Maar

Zahvaljujući poznanstvu sa francuskim pesnikom Polom Elijarom i odličnom poznavanju španskog jezika, francuska umetnica-slikar, poeta i fotograf, Dora Maar (Henriette Theodora Marković), 1936. godine na terasi Café les Deux Magots u Parizu, upoznaje španskog slikara Pabla Pikasa. Poznanstvo sa Pikasom će joj potpuno promeniti život, i kao ženi i kao umetnici. Dora Maar je toga dana za samo nekoliko trenutaka osvojila Pikasa. Ona je navodno, iz svoje torbe, izvadila nož i počela da ga zabada između prstiju, dok su joj na rukama bile rukavice. Dora se povredila oštricom noža, a njena rukavica je ubrzo bila pokrivena crvenim mrljama od krvi. Pikaso je bio iznenađen, ali i oduševljen tim prizorom, te je zamolio Doru da mu pokloni svoju krvavu rukavicu, koju je kasnije čuvao u svom ateljeu.

Read more...

Srećni i (ne)ostvareni

Nemam ništa protiv lakih autoanaliza sa prijateljima uz kafu, pa sam često žrtva pitanja o ličnoj ostvarenosti. Najčešće ništa ne odgovorim, jer kad god sam pokušala nekome objasniti svoje stavove o ostvarenosti, našla bih se u problemu. Imam među prijateljima i onih koji vole da mi skrenu pažnju na to da se retko smejem, te da sam iz tog razloga, evidentno, nezadovoljna nečim. Jedini prihvatljiv odgovor (koji bi pokrenuo onaj mali zlobni, ali često vrlo slatki thrill) mojim dušebrižnicima, bi bio da ispovedim da nisam sretna u braku i to ne iz nekih objektivnih razloga. Nego, npr. da kazem: „nema više hemije“. Ili da sam „hemiju“ našla na nekom drugom mestu. Tragači za ostvarenošću, „hemijom“ i thrill-om bi tada bili zadovoljeni. I sigurno bi imali šta da mi savetuju, podele neko tuđe iskustvo i obraduju me priručnikom za samopomoć. Ali, razumem to. Život bez „hemije“ i inspiracije je grozan. Ali je takav. Dugotrajni i učestali thrill-ovi mogu se održavati jedino uz malo hemije spolja. 

Read more...

INTERVJU: Dragi Šestić, Mostar Sevdah Reunion

Dragi Šestić, producent i idejni tvorac projekta MOSTAR SEVDAH REUNION, u intervjuu za AKUZATIV o saradnji sa Šabanom Bajramovićem, Ljiljanom Petrović-Buttler, Luisom, o novom albumu Mostar Sevdah Reuniona, o predratnom i posleratnom Mostaru, etno muzici, Zvonku Bogdanu...

AKUZATIV: Dobar deo Vašeg rada vezan je za tzv. etno-muziku, posebno za sevdah. Šta je to što Vas toliko fascinira u toj muzici i od kad je istraživanje te muzike i njeno prezentovanje postalo Vaša preokupacija?

Dragi Šestić: Koliko god sam, kao cijela moja generacija, odrastao na rokenrolu, sevdalinka  je uvijek, nekako, bila tu pored mene. Htio - ne htio, te su se pjesme često pojavljivale na radio i TV stanicama u bivšoj Jugoslaviji i samim tim su ulazile u uši - bili toga svjesni ili ne. Baš kao i mnoge starogradske, makedonske, dalmatinske, srbijanske, itd… sve su te pjesme bile dio odrastanja i koliko god sam ih u mladosti negirao vremenom sam se počeo u njih zaljubljivati. 

Read more...

Temperatura

Čim proleće nadođe kao kiselo testo za štrudlu i usukani meda ode buditi mečku nadajući se njenim živahnim šapama po svom mišićavom torzu – mene obori slabotinja. Tako je od načala sveta: makar padali fratri s neba ili Kosovo, nakantavši Brazil, osvojilo Mundijal – ja se moram obesvestiti u postelju. Već prvi susret s ogledalom (koji i inače nije lak) govori "više od riječi": namrežgani podočnjaci, babunski nos, tresem se ko otrovani pacov, sve me boli (osim narodnih rana), veđe se pote, a ispod potiljka sudaraju podluburene misli.

U detinjstvu grip leže ko seljaku pivo ispred zadruge. Sve se ugodno preokrene: opružiš se ispred televizora, zatrpaju te grickalicama, svako malo uviruju komšinice s fruktal sokovima, a otac žalopojno u vremenu i prostoru locira trenutak kad je pobrskan virus: "Ma, sigurno prošlog petka kad je izašao bos na terasu da mi doda cvik-cangle." Dremkavo maštaš da će ti učiteljica konačno s domaćim poslati onu medenkicu, a ne opet buljavog Vlastu koji se zanese u priču kao buva na tocilu i izjede ti sve živce (i napolitanke).

Read more...

Odrasli su zbilja sasvim neobični

Na četvrtoj planeti živeo je poslovan čovek. Taj je bio toliko zauzet da čak ni glavu nije podigao kada je mali princ stigao.

-Dobar dan, reče mu ovaj. Vaša cigareta se ugasila.

-Tri i dva su pet. Pet i sedam su dvanaest. Dvanaest i tri petnaest. Dobar dan. Petnaest i sedam su dvadeset dva. Dvadeset i dva i šest dvadeset osam. Nemam vremena da je ponovo zapalim. Dvadeset i šest i pet su trideset i jedan. Uf! To dakle čini pet stotina jedan milion šest stotina dvadeset i dve hiljade sedam stotina trideset i jedan.

-Pet stotina miliona čega?

Read more...

Vladimir Arsenijević: BEOGRADSKI LOKAL-PATRIOTIZAM I KAKO GA PREŽIVETI

„Kad bi Evropa bila kafana, Beograd bi se nalazio negde na putu do wc-a“, primetio je nedavno, i prilično precizno, jedan moj stari prijatelj kojeg u poslednje vreme, zbog objektivnih okolnosti, viđam izuzetno retko. Pa se okrenuo u mestu i otputovao nazad za London, grad u kom živi poslednjih dvadesetak godina i iz kog ne namerava da se vraća.

Po toj njegovoj kosmogoniji, London je – pretpostavljam – znatno bliži centru kafane. Ili paba, da budemo precizniji.

Zašto bi se, onda, i gde bi se to, moj prijatelj vratio?

Read more...

Svadbeni menadžment

Kao dete iz provincije, ne toliko odgajano u duhu tradicije, koliko primoravano na sve formalnosti radi ispoštovavanja iste, kada se osvrnem unazad, mogu reći da sam bila na jedno, bar dvadeset svadbi. I to pravih svadbi, svadbi kakvih nema na trulom Zapadu i ovom Beogradu.

I pored toliko provedenog vremena na tim narodnim veseljima, mene je život odveo u pravcu obrazovanja, edukacije i proevropizacije, i sa svojih trideset i kusur godina još uvek nisam priuštila roditeljima priliku da sa par stotina rođaka proslave nešto bitno u mom životu. Znači ništa udaja, ništa vojska, samo marketing, marketing, menadžment, internet.

Read more...

Danilo Kiš: O piscima cinkarošima

Postoje tri vrste cinkaroša. 

1. Oni koje je školovala policija i koji ‘rade svoj posao’. Kucaju u mašinu, naizmence, sonet i izveštaj za pol.arhivu. ‘Eros i meso’ (naslov soneta, recimo). Onda izvještaj: ’12. septembra 198+ sreo sam M.M.-a na Trgu Marksa i Engelsa. Imao sam u rukama časopis ‘Socijalizam’. M.M. je prelistao časopis i pitao za cenu. Rekao sa mu (četrdeset hiljada, starih). – ‘Jeftin vam je taj Socijalizam’ – izjavio je M.M., i sa prezrivim izrazom na licu vratio mi pomenuti časopis.’ 

Ovi prvi plaćeni su za svoj posao. Ubacuju ih u izdavačke kuće (urednici), pozorišta, itd. 

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top