Stojana VALAN

Stojana VALAN

Banja Luka

GUBEĆI VREME

Da nisam gubila vreme, mogla sam pre završiti fakultet. Mogla sam se „stručno usavršiti“, magistrirati ili bar naučiti još neki strani jezik. Kako sam i za ovo svoje prosečno obrazovanje izgubila dosta vremena, mogla sam to vreme dodatno ispuniti. Umesto beskrajnih vožnji gradskim prevozom od besmislene tačke A do besmislene tacke B, trebalo je da se potrudim i upoznam sva bitna mesta po Beogradu i steknem gomilu zanimljivih prijateljstava i veza.

Malograđani sveta

Kad je u jednoj od epizoda kultne serije Sex i grad, čuvena ikona stila i idol ženske populacije širom planete, gdjica Keri Bredšo, zgrožena nad trakicom u kosi jedne posetiteljke nekakvog bara na Menhetnu, nepogrešivo zaključila da žena sa takvom frizurom ne moze da bude Njujorčanka, duh malograđanske diskriminacije je po nebrojeni put postavljen na pijedestal poželjnog i “hip” načina razmišljanja. Potpuno nevažno što je žena iz scene prikazana kao sasvim prijatna i topla osoba koja je sa iskrenim uzbuđenjem pokazivala svoje oduševljenje mestom na kome se prvi put nalazi, trakica za kosu i nekakav južnjački akcenat bili su dovoljni da mi na prvu prihvatimo da naše “junakinje” nemaju šta da traže s njom.

Demitologizacija mita – „Zdrava bolest“ Svetislava Basare

Uzalud, ikona se krivila kao da je htela da mu stavi do znanja da treba da stoji ukrivo. Jednog dana otac banu kod mene u sobu i povika: Felix error! Shvatio sam šta ikona hoće da mi kaže: ne stoji ukrivo Isus, kriv je svet; svet odstupa od vertikalne ose Logosa za čitavih 13 stepeni." (S.BasaraFama o biciklistima)

Kada prvi put u životu, pročitavši Famu o biciklistima odlučite da zajašite i Vi svoj zeleni velosiped marke Rog i sa Evanđeoskim biciklistima krenete putem sna, pedale celokupnog vašeg dotadašnjeg načina poimanja stvarnosti okrenu se u potpuno drugo pravcu. Postajete deo družine biciklista koja živi u snu ali javu poznaje na naročit način. Vi ste se tada „zabasarili“ i više nikada nećete biti isti kao prije.

Srećni i (ne)ostvareni

Nemam ništa protiv lakih autoanaliza sa prijateljima uz kafu, pa sam često žrtva pitanja o ličnoj ostvarenosti. Najčešće ništa ne odgovorim, jer kad god sam pokušala nekome objasniti svoje stavove o ostvarenosti, našla bih se u problemu. Imam među prijateljima i onih koji vole da mi skrenu pažnju na to da se retko smejem, te da sam iz tog razloga, evidentno, nezadovoljna nečim. Jedini prihvatljiv odgovor (koji bi pokrenuo onaj mali zlobni, ali često vrlo slatki thrill) mojim dušebrižnicima, bi bio da ispovedim da nisam sretna u braku i to ne iz nekih objektivnih razloga. Nego, npr. da kazem: „nema više hemije“. Ili da sam „hemiju“ našla na nekom drugom mestu. Tragači za ostvarenošću, „hemijom“ i thrill-om bi tada bili zadovoljeni. I sigurno bi imali šta da mi savetuju, podele neko tuđe iskustvo i obraduju me priručnikom za samopomoć. Ali, razumem to. Život bez „hemije“ i inspiracije je grozan. Ali je takav. Dugotrajni i učestali thrill-ovi mogu se održavati jedino uz malo hemije spolja. 

Radosti notifikacija

Zagovornici NORMALNOG života, čuvari i konzervatori tradicionalnih, poslovično besmislenih, pravila ponašanja, kažu da komunikacija putem društvene mreže nije NORMALNA. Kažu da su  ljudi  izgubili NORMALAN, živi kontakt i zdravu komunikaciju oči u oči. Šta ima zdravo u gledanju u nečije oči? Moje iskustvo sa gledanjem u oči je potpuno suprotno. Mnogo više „nezdravog“ nego „zdravog“ sam imala prilike da vidim. Takođe, nikada nisam bila u stanju da po nečijim očima utvrdim da li me lažu, simpatišu ili preziru. Oči muljaju podjednako kao i jezik. I otuđuju. Ako ste npr. stidljivi, onda vas sprečavaju da lažete, a NORMALNA međuljudska komunikacija to podrazumeva. Ako ne lažete, ne vole vas i opet ste otuđeni. Na društvenoj mreži laganje se odvija olakšano, bez gledanja u oči i to samo ako želimo. Jer na društvenoj mreži nas, u principu, boli briga, pa i ne moramo da se lažemo. I opušteniji smo. Ako bismo, kojim slučajem, na ulici prepoznali nekoga koga nismo videli 20 godina i razmenili s tom osobom koje lažno gledanje u oči, sve bi, praćeno mučnom konverzacijom, završilo za beskrajnih pet minuta. Na društvenoj mreži, takvo prepoznavanje rezultira veselom skarletnom notifikacijom da te neko želi za prijatelja, posle koje, neretko, usledi dugotrajni, maštoviti čet u toplini sopstvenog doma. Dok sediš u pidžami sa nogama u lavoru. Ima li idealnije atmosfere za zdravu i neotuđenu komunikaciju?

Kad (po)Letu Štuke

„Previše snova me splelo u mrežu i nemam adute“

Ja sam tridestikusurgodišnja učiteljica. Svako jutro pre konfrontacije sa omladinom volim da prošetam. Trihiljadedvesto metara pešačkog pohoda me opušta. Jednoobrazni eksterijer  umanjuje zanose, ali mp3 sa minijaturnim slušalicama popravlja stvari. Otkrila sam ga posle svih, ali ne prekasno. Gotovo nevidljivo pomagalo u neinspirativnom svetu.

Šta da slušam? Nisam još stigla ozbiljno da se zapitam, a već sam bila osvojena nepretencioznom oštricom zabodenom u iščašene dogmate. Šapnuli su mi da primitivizam ne zna šta je minimalizam i udahnuli topli dah razumevanja. Razumevanje je za mene uvek uvođenje u ljubav. Bila sam tek blago zavedena, ali dovoljno da počnem da saosećam sa izgubljenima u hladnom svetu koji je bolji od pune kuće i prazne tepsije. Koračajući, ulicama koje su tako puste, samo mrvicu vidljive žice ispod kose odaju da mi neko šapuće na uho. Inače bi osmeh zadovoljstva koji ne skidam bio još uvrnutiji. I iako šapat jasno kaže ne daj da napusti te tuga, meni je drago. 

AkuzatiV - Online magazin

Back to top