Anonimnost na internetu je iluzija

Recimo da ste dan započeli klikom na veb izdanje nekog od svetskih medija, na primer, NYTimes.com. Čudesna stvar dogodila se u milisekundama koje su protekle od vašeg klika do pojavljivanja vesti o Severnoj Koreji na vašem monitoru. Podaci o vašoj poseti poslati su ka desetak različitih kompanija, uključujući ćerke-firme Majkrosofta i Gugla, sajtove za merenje saobraćaja i niz manjih advertajzing kompanija. Skoro trenutno, ove kompanije su zabeležile vašu posetu, isporučile vam reklamu skrojenu samo za vaše oči i unele još jedan podatak u beskonačno rastući fajl o vašoj internet personi – o tome ko ste, šta radite i kako se ponašate na internetu.

Nema ničeg nužno zlog u ovoj razmeni podataka. Na kraju krajeva, besplatan onlajn sadržaj je i moguć, postoji zahvaljujući ovako koncipiranom ekosistemu. Podaci o našem kretanju sajber prostranstvima omogućavaju oglašivačima da podese svoje reklame i kontrolišu efekte tog podešavanja. Svaki pokret koji napravimo na internetu nekome vredi određenu sumu novca, tako da je posao ne malog broja kompanija da osiguraju da svaki bude i unovčen.

Read more...

Miris hljeba u beskraju Atlantika

Neopisiv je doživljaj tog ogromnog prostranstva, gdje kad se okreneš od jutra do naveče možeš da se vrtiš stalno, 360 stepeni, nigdje drveta, nigdje brda. Ali doživljavaš neku drugu ljepotu. U oblacima, u moru koje diše, u nevremenu koje se približava, u oluji koja se gasi, koja nestaje, a ti si sretan da je brod izdržao kako treba da ideš dalje.“

Kada neko ko ima bar trunku novinarske krvi u sebi čuje da neko ovako počinje priču prvo dobije želju da ga snimi, da ta priča ne ostane samo dašak u vjetru, jer neka iskustva naprosto moraju da se prenesu. Stvar postaje daleko zanimljivija ako čovjek ovu priču čuje dok umoran i neispavan stopira jednog sparnog subotnjeg predvečerja, sa jedinom željom da što prije dođe kući. Autostop je najneposredniji način prepuštanja matici života, a ona nekada donese nevjerovatne priče. Jedna od njih je ona Banjalučanina Želimira Šarića, moreplovca, pilota i novinara, koji je slučajnošću ili proviđenjem stao da poveze Hodoljuba, inače polumrtvog lektora i nesuđenog novinara u povratku sa jedne prenaporne radne subote. Ta novinarska nit je ona koja ja razvezala svu ovu priču, koja je počela autostopom, a završila se snimanjem reportaže u bašti jednog kafića, gdje drugo nego uz vodu.

Read more...

Pisma strijeljanih

Marcel Bertone

stupio u partizane 1. listopada 1941., strijeljan 17. travnja 1942. godine u 22 godini života.
17. travnja 1942.
(Svojoj kćeri)

Mala moja Helen, kad budeš čitala ovo pismo, tvoj će mladi mozak sigurno već počinjati da razumijeva život. Žalit ćeš, što uza se nemaš oca, koji bi tebe i tvoju majčicu učinio sretnom. Moja Helene, treba da saznaš jednog dana, zašto je tvoj otac umro u dvadeset i drugoj godini, zašto se žrtvovao, zašto je izgledalo da te ostavio. Volio sam te najvećom očinskom ljubavlju, što je čovjek može osjećati. Sanjao sam lijepe sne o tvojoj budućnosti: ja ih više ne mogu ostvariti, ali imam povjerenja u tvoju majčicu, koja ce me znati zamjeniti. Mala moja Helene, sad su dva sata, a u četiri moram biti pripravan, kad će nas povesti na streljanje. Čuj i poštuj ove moje želje:

Read more...

Boris Buden: GASTARBAJTERI, GLASNICI BUDUĆNOSTI

Zašto gastarbajteri i zašto sada? Zato što nam kritički uvid u taj fenomen omogućava da sasvim drukčije ispripovijedamo noviju povijest i zato što je tema postala neočekivano aktualna u kontekstu današnje krize. 

Započnimo najprije s jednom anomalijom u zapadnom pogledu. U postkomunističkom diskursu, koji čak i kada ga se proizvodi u Istočnoj Europi odražava ništa doli ideologiju zapadnih pobjednika, slučaj jugoslavenskih gastarbajtera intepretira se kao još jedan dokaz za povijesni neuspjeh komunizma, konkretno kao posljedica jedne tipično socijalističke (loše) ekonomije koja nije mogla ispuniti obećanje pune zaposlenosti i osigurati ljudima radna mjesta. Prema tome, gastarbajteri su bili tek jugospecifična podvrsta ne-brojenih žrtava komunizma, takoreći jedno malo poglavlje Crne knjige komunizma. Na taj je način njihova priča naprosto utopljena u historijskom iskustvu komunističkog Istoka, koji je, nota bene, postao jedinstveni kulturno povijesni prostor tek naknadnim supsumiranjem pod pojam totalitarizma. Ta logika, naravno, nije lišena proturječjâ. Da su gastarbajteri i bili tek žrtve komunističkog totalitarizma, onda bi im upravo ta sloboda čije se potiskivanje tako glasno onomad predbacivalo komunizmu (sjetite se samo Berlinskog zida) – naime sloboda kretanja, odnosno otvorene granice tadašnje socijalističke Jugoslavije – bila zla kob.

Read more...

Ian Curtis (Joy Division) - Dok nas ljubav ne rastavi

U ponedeljak, 18. maja 1980. godine, na svim britanskim radio-stanicama se širila vest o smrti Ijana Kurtisa (1956-1980): „Ijan Kurtis, pevač i pisac stihova benda „Joy Divison“, je juče preminuo.“ Njegovom smrću, ovaj čuveni mančesterski post-punk bend je prestao da postoji.

Svoje detinjstvo Ijan je proveo u Hardsfildu, predgrađu Mančestera, da bi se krajem šezdesetih godina, sa porodicom, preselio u Maklsfild, u sterilne, monotone, gotovo identične hladne stambene blokove koji nisu predstavljali zdravo okruženje za pubertetlije. U srednjoj školi se izdvajao po svom fizičkom izgledu i buntovništvu. Dugokosi mladić, koji je uvek skrivao lice i snažnu vilicu, visok, naglašenih i nespretnih udova, neobičnog stila odevanja, našminkanih svetlih očiju, sa crnim lakom na noktima, nije ostajao neprimećen. Voleo je da privlači pažnju, a poznanici su ga opisivali kao jednu od onih osoba „zbog koje biste prešli na drugu stranu ulice“. Još u detinjstvu je bio opčinjen muzikom. Njegovi muzički idoli su bili MC5, Lu Rid, Roxy Music, Igi Pop, Velvet Underground, Džim Morison, Bob Marli. Skupljao je njihove ploče i muzičke časopise, kao što je, između ostalih, i psihodelični hipi časopis „Oz“. Ijan je bio opsednut idejom smrti u ranim dvadesetim, posebno idealizujući život i preranu smrt svojih muzičkih idola, posebno Džima Morisona, a obradu pesme Žaka Brela „My death“, u izvedbi Dejvida Bouvija, smatrao je svojom himnom. Bio je veliki Dejvidov fan, a na jednom od koncerata je čak i uspeo da uđe u njegovu garderobu. Nijedna ideja mu se nije činila nemogućom, koliko god ona bila fanatična.

Read more...

IZMEĐU DEPRESIJE I EUFORIJE (Ulazak Hrvatske u EU)

Autor: prof.dr Žarko Puhovski

Buljuci bjelosvjetskih političara, diplomata, novinara i špijuna koji su ovih dana preplavili zemlju suglasni su uglavnom samo u jednome: "Hrvatska ulazi u EU bez i tračka euforije" (neki na kraju dodaju upitnik, neki pak uskličnik – poneki čak oba znaka). Ova - nedvojbeno točna - opservacija ima, međutim, paradoksalne (za hrvatsku situaciju nimalo neočekivane) implikacije; predstavlja, naime, istovremeno i dobru i lošu vijest.

Read more...

Radomir Konstantinović: PALANKA, POZORIŠTE NORMATIVNOSTI

Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti i javnosti svega. Palanka je nespojiva sa mrakom i sa njegovom demonologijom. Ako ima u njoj uvek poneki izuzetak, ovaj izuzetak ponaša se gramatički: kao potvrda pravila i u slavu njegovu, a sâm je dostojan samo prezira i podsmeha. Ono po čemu je on izuzetak shvata se kao mana koja je, opet, dostojna smeha duha palanke. Ovaj nagon za ismevanjem svega nerednog, svega što ispada iz uobičajenog, izvanredno je jak u palanačkom duhu, i ide sve do nepriznavanja (porugom) i fizičkih zastranjenosti pojedinaca.

Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih. Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena: nekim događajem, kroz koji je prošao nesrećni pojedinac, nekom njegovom naročitom sklonošću; jezičko-kumotvoračka mašta palanke tu je nedostižna, a jezički rad čoveka sveta, velikog grada, velikog prometa, izgleda, upoređen sa ovim jezičkim naporom palanačkog duha, upravo ništavan. Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, time se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo. Najčešće, ukoliko je reč o sklonostima koje su se izrazile, redovito groteskno, u nekoj situaciji, koja se pamti i sa naročitom strašću prepričava, nadimak je po toj sklonosti. Na taj način, palanka se, ovim nadevanjem, pretvara u jedno veliko pozorište, veoma slično srednjovekovnim katoličkim prikazanjima, misterijama, u kojima se konkretizuju apstraktne osobine (Ljubav, Smrt, Oholost); samo, ovde jedan živ čovek, sa svojom individualnošću, postaje nosilac takve osobine, što znači da on biva ugrađivan, po dobrome redu ovog strašnog neimarstva, u to osobinu, s tim što mu je namenjena uloga da je nosi, i svojom pojavom u svakome trenutku tumači i predstavlja.

Read more...

GUBEĆI VREME

Da nisam gubila vreme, mogla sam pre završiti fakultet. Mogla sam se „stručno usavršiti“, magistrirati ili bar naučiti još neki strani jezik. Kako sam i za ovo svoje prosečno obrazovanje izgubila dosta vremena, mogla sam to vreme dodatno ispuniti. Umesto beskrajnih vožnji gradskim prevozom od besmislene tačke A do besmislene tacke B, trebalo je da se potrudim i upoznam sva bitna mesta po Beogradu i steknem gomilu zanimljivih prijateljstava i veza.

Read more...

Moje bolesti su moje najčistije svetinje

Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti. Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top