Federiko Felini - SMEH OPTIMIZMA

Malo je stvaralaca u istoriji filma koji su toliko uticali na njen tok kao što je Federiko Felini. A opet, sa druge strane, bio je podjednako dobro prihvaćen i od publike, običnog sveta, što pokazuju, kako mnogobrojne nagrade, tako i prisutnost u popularnoj kulturi, ne samo aktuelnog trenutka i svog vremena, već i u kreiranju postulata/bazisa iste. Onog uvreženog za sva vremena. I pored te činjenice, izraz „Felineskni“ krije mnogo dublju suštinu. Istina je da svaka životna slika, najobičniji momenat, može u sebi kriti neku dublju sliku, suštinu. Sam Felini je to prikazivao kroz halucinatornu, fantazmogoričnu auru (upravo na to se i sam izraz odnosi, na halucinatorne slike koje izbijaju iz običnih životnih situacija). Uostalom, često postoje veze koje nisu dostupne, a koje se tek naslućuju. Čovek kao biće nauči da ih prihvata kada ih neko načini bliskim, razumljivim. Upravo u tom domenu Felini briljira: sva njegova dela su prožeta izuzetnim smislom za humor. On oslobadja opterećenja i najzahtevnije činjenice, čineći da pogled na svet samog autora izgleda prilično blagonaklono, pomirljivo, šaljivo. A onda je sve to prihvatljivo i moguće i mnogo širem auditorijumu.

Felini je rodjen u Riminiju, gradu na obali Jadranskog mora, u porodici srednjeg staleža. Još kao osnovac često provodi vreme crtajući, gledajući lutkarska pozorišta i čitajući stripove. Iz ovog vremena ostaje zabeleženo da je bio opčinjen „Srećnim huliganom“ Frederika Bura Opera (po ovom stripu je gradjen lik Gelsomine iz filma „La Strada“ iz 1954. godine) i „Malim Nemom“ Vinzora Mekkeja (inspiracija za film „La città delle donne“ iz 1980.). Nešto kasnije otkriva i svet cirkusa i filma. Sve fascinacije najranijeg detinjstva uspeva da sačuva do poslednjih dana svog života. Uticaji su jasni i njihovi tragovi isplivavaju svuda. Recimo, najbolji prijatelj u Gimnaziji mu je Tita Benci, kasnije istaknuti advokat. Ovo prijateljstvo (i život njegovog prijatelja) ga inspiriše da snimi film „Amarcord“ 1973. godine. Krajem četvrte decenije 20. veka (1939.) se seli u Rim i upisuje Pravni fakultet, na koji doslovno nije ni kročio. Izdržava se isprva kao novinar, a potom dobija šansu u „Marc’Aurelio“ magazinu, koji se bavi dominantno humorom i satirom (u kojem mu je jedan od kolega i Etore Skola, takođe poznat italijanski filmski reditelj). Tu se ističe kolumnom „Hoćete li čuti šta imam da kažem?“. Takođe, radi i za „CineMagazzino“, gde upoznaje Alda Fabricija.

Ovo poznanstvo, kao i posao na radiju koje je preko njega dobio obeležili su 1943. godinu. Nažalost, dominantan osećaj koji Felinija vezuje za ovo razdoblje života su pokušaji da izbegne regrutaciju. Prokrstario je sve italijanske kolonije pod izgovorom da piše scenarije i članke. Po povratku, krije se sve vreme do pada Musolinijevog režima. Krajem oktobra iste godine ženi se glumicom Đulijetom Masinom, njegovom večitom muzom. Ona je, pored Felinija, ostvarila neke od svojih najboljih (a svakako i najpoznatijih) uloga: Gilsomine u „La Stradi“ (1954.), Kabirije u „Le notti di Cabiria“ (1957.) i Djulijete u „Giulietta degli spiriti“ (1965.). Njihov privatni život su obeležile dve velike tragedije - krajem te 1943. Đulijeta pada niz stepenice i gubi njihovu prvu bebu, dok dve godine kasnije radja sina Pjerfederika, koji nažalost ostaje u životu samo mesec dana. Upravo ova tragedija je poslužila kao inspiracija za već pomenuti film „La Strada“.

Po oslobadjanju Rima od strane saveznika, radi kao karikaturista i ulični crtač. U tom poslu ga nalazi Roberto Roselini, 1944. godine, tražeći pomoć da završi film „Roma, città aperta“. Preporuka stiže od Alda Fabricija, koji glumi glavnu ulogu u filmu. Felini dodaje gegove i komične situacije ostvarenju, a pokazao se i kao koristan saradnik u pisanju scenarija. Film postaje veliki hit (nagradjen Gran prijem u Kanu, kao i Oskarom za scenario 1947. godine) i zvanično se smatra rodonačelnim ostvarenjem „Italijanskog Neorealizma“. Definitivni Federikov ulazak u svet filma dešava se kada postaje asistent režije na filmu „Paisan“ istog autora (Roselini). Do kraja 40-ih godina 20. veka upoznaje još nekoliko ljudi sa kojima je često saradjivao tokom karijere - Marčela Mastrojanija (igrao je dotad u pozorištu, sa Djulijetom Masinom), Nina Rotu (koji je napisao muziku za sve Felinijeve filmove do sopstvene smrti 1979.) i Alberta Latuadu.

Sa ovim poslednjim potpisuje prvi igrani film koji režira – „Luci del varietà“ iz 1950. godine. Film biva vrlo loše ocenjen od strane kritike, a producentska kuća koja ga je izdala je ubrzo bankrotirala, tako da sami autori plaćaju dugove tog filma skoro celu dekadu po njegovom izlasku. Srećom, još jedan Roselinijev film („Europa '51“) postiže zavidan uspeh, pa Felini nekako nastavlja dalje. Prvi samostalni film „Lo sceicco bianco“ mu konačno izlazi 1952. godine. Ovaj lako-satirični komad o mladom paru koji dolazi u posetu Rimu da vide papu, pošto je žena opčinejna belim šeikom su isprva odbili Latuada i Mikelandjelo Antonioni (idejni tvorac priče). Rezultat je ponovo poražavajući- kritičari ga dočekuju na nož, pišući da uopšte nema smisla za rediteljski zanat, ismevajući to što praktično nema formalnog obrazovanja o filmu. Ne odustajući, Felini snima i „Vitelloni“ godinu dana kasnije, konačno dobijajući potvrdu, u vidu Srebrnog lava, i za rediteljski rad. Prve godine njegovog stvaralaštva izrazito su obeležene „Italjanskim Neorealizmom“. Period pripadanja ovom pokretu završava se filmom „La dolce vita“ 1960. godine, koji donosi ne samo priznanja („Zlatna palma“ u Kanu, najbolje ostvarenje decenije), već i šire, usvakodnevnom životu (sam naslov filma, kao i ime saradnika-fotografa „Paparaci“ su danas odomaćeni izrazi u popularnoj kulturi). Ovaj film, koji se zajedno sa prethodnicima „La Strada“ i „Le notti di Cabiria“ smatra neformalnom trilogijom, odiše karakterističnim kadrovima neorealizma, ali i svojevrsnim humorom i gegovima, koji su njegov poseban začin, za koji je dobio i Oskara za najbolji strani film („La Strada“).

Na vrhuncu slave, sa tri dobro pozicionirana filma za redom, kako kod publike, tako i kod kritike, Felini se odlučuje da u svoj rad uvede ideje K.G. Junga. Povod za to je susret sa psihoterapeutom Ernstom Bernhartom, koji mu preporučuje da pročita Jungovu autobiogradiju, kao i da se upozna sa njegovim radom. Jungov uticaj je očigledan u delima kao što su „8½“ iz 1963. godine, „Giulietta degli spiriti“ iz 1965. ili „Fellini – Satyricon“ iz 1969. U njima se posvećuje dubljoj izgradnji likova, koji svojom kompleksnošću autora deklarišu kao sineastu i sam period, tj. ovu dekadu njegovog stvaralaštva, izdvajaju kao „Period Art filmova i snova“. Jungove seminalne ideje o „animi“ i „animusu“, te arhetipovima i kolektivno nesvesnom su u mnogome obelezile njegov rad i kasnije, pogotovu pred sam kraj karijere („La città delle donne“ iz 1980. godine), ostavljajući fascinaciju ovim švajcarskim psihijatrom kao univerzalnu.

Treći istaknuti period Felinijevog stvaralaštva počinje filmom „Roma“ (1972). U njemu Felini sam grad tretira kao jedinku, psihološki subjekt, kreirajući seriju skica i dogadjaja, koji se paralelno odvijaju u prošlosti i sadašnjosti, dajući filmu i polu-dokumentarni karakter (ovo je jedini film u kom se i sam pojavio, sa druge strane kamere). Njime se otvara razdoblje koje nosi naziv „Nostalgija, seksualnost i politika“. Ovde već iskusni stvaralac, Federiko Felini meša sve prethodne uticaje sa novim začinom- mizanscenom. Takodje, bitna odlika mu je i autorov „izlazak“ iz bavljenja ličnim u istraživanje kolektivnog. Teme su više opšteg karaktera, čak i veoma javnog. Pored „Rome“, filmovi koji su obeležili ovaj period su „Amarcord“ (još jedan Oskar, za film na stranom jeziku) iz 1973. godine i „Casanova“ iz 1976.

Snovi jednog dečaka su postali stvarnost. Stubovi njegovog detinjstva, kreacije poput stripa ili cirkusa, ostaju usadjene duboko i predstavljaju motive kojima se on često vraća. A opet, istina je da je sam Felini rekao da njegovi filmovi, iako su bazirani na sećanjima, zapravo predstavljaju univerzalne kreacije, koje su izmaštane tek ovlaš se oslanjajući na njih. Zato je, dakle, potpuno pogrešno ili čak površno smatrati ih autobiografskim. Doslednost felinesknog, koja je trajala čitav jedan život. Ubeđenja i smeha. Smeha koji nikad nije skliznuo u cinizam, čak i kad se sam autor pomalo umorio. Smeh optimizma. Doprinos Federika Felinija, iako bogat u različitim domenima, zapravo je nemerljiv. On ostaje, kao lučonoša kroz istoriju filma, neko ko nosi sa sobom nadu. Kao i kreaciju, u samoj biti ove reči.  

 

               Autor: Vuk Spasić/Objavljeno na portalu FILMSKE RADOSTI 

 

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top