Novosadska i belosvetska posla i škandali

Pušenje zacelo lepotu i svežinu cvetanja obara

Zmaj Jovin „Javor”, koji je izlazio tri puta mesečno (1862–1863), u broju od 5. 4. 1862, pod naslovom „Odveć rano pušenje duvana”, upozorava kako je prerano pušenje nezreloj omladini „odveć škodno”. Ono dovodi do tromosti i malaksalosti u takvoj meri da ta stvar mora pred „veliku publiku” da dođe, kako bi roditelji, državnici i „vaspitatelji” shvatili „kako se slabo lula i cigara sa celima pametnog vaspitanja složiti da”.

Dobro kaže slavni putnik dr B. Seman: „Smešno je kad ko pomisli, da pametan čovek druge pametnije zabave nema, već po sat-dva sa ozbiljnim licem, sa privlačenjem atmosferska zraka, nesnosnu, otrovnu travu goreti, i od usta odžak praviti”. Kada mladić puši, telo je svakom uplivu izloženo: krv naglije kroz žile bije, živci življe rade, nabreknuti i puniji su „sasudi” sviju sokova u telu, a osobito u mozgu. Zbog toga se ne sme dopustiti „nezrelom dečaku, dražljivom momku, i živosnom mladiću da lulu ili još škodljiviju cigaru puši, koja će ga predražiti, i sokove mu što su mu za dalje razvijanje tela nužni poharčiti”. Ako ništa drugo, pušenje će mu „zacelo lepotu i svežinu cvetanja oboriti”. Sem toga, sa prvom cigarom ili lulom zapali se u nezrelom dečaku ili mladiću mnogo želja, pohlepa i uobraženja koja su donde u njemu dremala, a svaka krepost koja ga je do tada krasila sa prvim dimom duvana odleti i iščezne. Što je najgore, ko može da negira da „cigara i lula nezreloga momka ne navode u krčmu, možda i u palinkare, jer isušen, predražen grkljan traži kakvu suprotdraž, i narav oće svoje da održi”. Što duvan počne, to „dočinje” pivo, vino i rakija i „predraženje biva sve veće i veće”. 

 

Ni grobar nije hteo raku da kopa

„Javor” od 5. 12. 1862, u okviru rubrike „Smesice”, donosi nekoliko zanimljivih informacija. Najpre se konstatuje kako su čudnovati ti Poljaci, pa se to ilustruje vešću da su u Ploku našli nekog „policijskog špicla”, što se „fala Bogu na srbski prevesti neda”, u svojoj kući zaklana. Kad je došlo do toga da se sa’rani, u celom mestu nije se našao stolar koji bi mu sanduk napravio. Popovi, opet, „netedoše” da ga „opoju” zbog njegovog poroka, tj. što „ubijenik nije već više godina u crkvu dolazio, daklem je jeretik”. Čak ni jedini brat nije ga „teo” ispratiti, govoreći da mu je dosta sramote naneo. I, tako, morali su telo na „prosti koli” izneti; jedan ga je „policaj” pratio. Al’ kad su na groblje došli, grobar nije „teo” raku da kopa, pa je to „policaj” morao sam uraditi.

A mnogim našima na „utehu”, beleži se kakva je situacija u Majncu. Tamo je jezik nemački, zakoni „franceski”, vlada hesen-darmštatska, crkva rimska, uprava austrijska, zapovedništvo prusko, „mestno” stražarstvo ponajviše italijansko, pošte su im turn-takske, osvetljenje plinom badensko, telegrafi bavarski itd. (i šta im fali?).

„Javor” u broju od 10. 2. 1863. počinje borbu za prečišćavanje jezika, te predlaže naše reči kao zamenu za tada odomaćene inostrane. Na primer, čitav niz naziva zanatlija valja menjati: umesto tišlera – stolar, šlosera – bravar, cimermona – dunđerin, šustera – cipelar, šnajdera – krojač, birtaša – krčmar (i umesto bircuza krčma), klozera – staklar. Mora se izbaciti reč froncne, jer kaže se rojte. Kvastna je kita, espap – roba. Nazivi boja takođe su problematični: grau – sivo, tunglblau – moro, morasto, ugasito plavo, tungl/tunglbraun – ugasito, zagasito, roza – rumeno, lila – ljubičasto, liht – otvoreno. Auzlog je izlog, ekser – klin (klinac), kong – odnik, basamci – stupnje, merdevine – lestve (lestvice), flaša – boca. Termin faše, ističe ovaj jezički reformator, koriste i oni koji „ni pojma ne maju o franceskom jeziku”, a možemo kazati zavadili smo se, sporečkali smo se, nismo u ljubavi, tuđimo se. Mnogi rekoše da im je „nuždan” i izraz negliže, a skovan je izraz nedoruvo („n.pr. još sam u nedoruvu”). Zašto reći ajnlodovati, kad možemo kazati pozvati. A šlic je – rastriž.

Bajron: „Daj da se to spava!”

U „Javoru” od 10. 2. 1863. objavljen je tekst iz oblasti popularne istorije o tome šta su pojedini slavni ljudi rekli ili uradili neposredno pre no što su umrli. „Rafajilo” je umro „baš kad je molovao preobraženije kristovo, licem na veliki četvrtak”. Edison je, pre nego što će „izdanuti”, rekao svome zetu koji je bio loš vernik: „Vidiš, tako mirno umire hrišćanin!” Tačno 24 časa pred smrt dopustio je Alfijeri da mu dovedu sveštenika, kome je rekao: „Budite tako dobri, pa dođite sutra u ovo doba, smrt će se još toliko pretrpiti”. A poslednje reči bile su mu: „Stisni mi ruku, dragi, ja umirem!” Lekar Haler, pipavši sebi žilu, reče: „Još – još, ali slabije, – sad – sad prestade!” Zatim je „taki izdanuo”. „Vladika” NJutn preminuo je navijajući sat. Mirabo se pri svom kraju obratio sluzi: „Namesti mi lepo pod glavu, nikad važnije glave dirnuti nećeš.” Ludvigu Berneu, koji je ležao na samrtnoj postelji, lekar reče: „Vi danas teže kašljete.” Berne je odgovorio: „Tome se vrlo čudim, a celu sam se noć upražnjavo”. Skaron je poručio svojim rođacima koji su kraj njega plakali: „Deco moja, nikad toliko plakati nećete, kolko ste mi se za života smejali”. Aritmetičar Lanji nije hteo da odgovara na dosadna pitanja prijatelja koji su želeli neke reči od njega da čuju. Najedared dođe Maupercijus i zapita ga koji je kvadratni broj od „dvanajst”. „Sto četrdeset i četiri”, reče Lanji i taki izdanu. Kneza Taljerana zamolio je lekar da pokuša kašljati ili zviždati. On odgovori: „Kašljati ne mogu – a nemojte iskati da zviždim, jer bi reko ko da sam vas pri svršetku ove komedije izviždao. S Bogom!” 

Bajron je poslednje rekao: „Daj da se to spava!” Nelson: „Jedan poljubac!” Gete: „Svetlosti, više svetlosti!” Kardinal Bofor: „Zar nema sredstva, da se smrt podjarmi”. Hugo Grosijus: „Daj da budemo ozbiljni!” Vašington: „Dobro je!” Malherb je ispravljao svoje sluge kad su šta u jeziku pogrešili – utom je i umro. Ana Bolen poslednje što je uradila bilo je da pedljom premeri svoj vrat; potom reče: „Tanak je, vrlo tanak”. Džeferson je izjavio: „Ja preporučujem dušu moju Bogu, a kćer otadžbini”.

Svetozar Cele DUNĐERSKI

Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

AkuzatiV - Online magazin

Back to top