• Published in UGAO

Povodom cenzurisanog rada ili slika lule nije isto što i lula

Ono što primećujem jeste da danas svako nalazi da je kompetentan da bude likovni kritičar i da je glavni kriterijum za sud o vrednosti nekog umetničkog dela kritičareva dnevna soba – sakralni prostor u kome je centralno mesto namenjeno TV-u, dok se na zidovima panoramski prostiru umetnička dela koja slave lepotu i uzvišenost šarenog cveća u staklenoj vazi, na policama se ređaju jeftina izdanja dekorativnih knjiga a na bakteriološki ispravnom podu se igraju dekorativna deca.  E pa dragi moji, umetnost odavno nema dekorativnu funkciju već postavlja pitanja koja vaši dekorativni mozgovi nisu u stanju da postave. A nisu u stanju zato što su sistematski godinama zaglupljivani. Da, vi ste krpe koje nisu u stanju da postave jedno obično „Zašto?“. Zašto je Danijela Tasić izabrala figuru raspeća? Šta je ona time htela da kaže? Koja pitanja otvara njen rad?

Detaljnije...
  • Published in KULTURA

Plitkom poezijom protiv monotonije: PEKINŠKA PATKA

Na zidu Elektrotehničke škole u Novom Sadu 1994. godine osvanuo je grafit: "Čonta, molim te, vrati se!" Nebojša Čonkić mi nije predavao nijedan predmet, ali, dobro sam znao ko je zahvaljujući klasićima neizlečivo zaraženim pankom. Omiljene slobodne aktivnosti na odmorima ("pali cigar’ na cigaru" i "vrti bocu u krug dok se ne isprazni") obično smo upotpunjavali ćaskanjem o svemu, pa i o neobičnom profesoru sa statusom rok zvezde u našoj palanci. Na posao je dolazio ležerno obučen u izlizanu odeću iako je važio za prilično strogog predavača. Ako vas obori na popravni ili želite veću ocenu, ponesite praznu kasetu, njegovu ploču/singlicu ili makar štrudlu sa makom da mu se umilite. Čonta je zdravorazumski izvrdavao pozive za odlazak u "Oslobodilački rat", da bi se 1992. i odselio u Kanadu. Crveni grafit je još dugo krasio izbledelo žutu fasadu, često mi uveseljavajući besciljna tumaranja gradom.

Detaljnije...
  • Published in UGAO

BEOGRAD I NOVI SAD - Stereotipi o dva grada

Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

Detaljnije...

Mika Antić - KO ŽIVI I UMIRE NA SITNO?

Vozite u Mihala Babinke broj 1. U Mihala Babinke? Da, idem da potražim nekoga. Koga tražite? Možda ga poznajem? Miku Antića. Miku? Mislite na onog pesnika? Pa, on je umro! Nije on umro. Ne vređajte, molim vas. 

Nemojte verovati pričama novosadskih taksista. Ne dozvolite da vam oni govore o životu Mike Antića. Neproverene informacije. Besmislene glasine. Da li ste videli Miku kako umire? Nisam. Kako onda znate da je umro ako ga niste videli? Čuo sam. Gde ste to čuli? Pročitao sam. Gde? U novinama. Da li imate te novine? Nemam. Onda ste pogrešno čuli i pogrešno pročitali. Ko još veruje onome što piše u novinama? 

Detaljnije...

Dijete u noći

(Novi Sad - Zagreb, 1991.) 

Mrzim miris autobusa, a ni autobusni kolodvori mi nisu dragi baš, možda još od onog novosadskog krajem ljeta '91 godine, dok sam kao balavi mulac čekao sa majkom i bratom autobus za Sarajevo držeći u ruci Paninijev album "Ninja turtles", napola ispunjen ili napola prazan kako vam je draže. Michelangelo mi je bio najdraža kornjača, imenjaci smo bili pa je to valjda razlog, ne sjećam se više, jer nije da sam po naravi luckast, veseljak i šaljivdžija koji voli pizzu i barata nun chakama.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top