Janis Joplin - Sa pola snage

„Kada bih pevala operske arije, ja bih i od njih napravila bluz“.

„Čoveče, radije ću proživeti deset ludih godina, nego da dočekam sedamdesetu sedeći u fotelji ispred televizora“.

VULGARNA LJUPKOST

Malo je ličnosti u istoriji savremene muzike koje su sa tako malo diskografske zaostavštine postale legenda o kojima se i danas priča. Jedna od njih je i Janis Joplin, od čije je smrti prošlo već 43 godine. Postoji samo jedna LP ploča koju je ova pevačica potpisala svojim imenom („I Got Dem Ol’ Kozmic Blues Again Mamma“, 1969). Prethodne dve bile su pod firmom grupe „Big Brother & The Holding Company“, a svoj poslednji album nije u potpunosti ni završila („Pearl“, 1970), pa je izdat posthumno. Nađena je mrtva 4. oktobra 1970. godine u svojoj hotelskoj sobi u Hollywoodu. Sama. Uzrok smrti: prevelika doza heroina. Kremirana je, a njen pepeo bačen je 13. oktobra u more.

IDILIČNO DETINJSTVO

Janis Joplin je rođena 19. januara 1943. godine u Port Arturu (Teksas). Od malih nogu se interesovala za umetnost. Počela je da crta istovremeno kada je naučila da drži olovku u ruci. Uzimala je privatne časove iz slikanja kada je išla u III i IV razred. O njenoj muzičkoj nadarenosti se tada još nije pričalo. Naučila je da čita mnogo pre polaska u školu i ubrzo postala strastvena čitateljka. Bila je vrlo bistra, te se u III razred upisala pre vremena. U I razredu je pisala igrokaze i izvodila ih zajedno sa prijateljima, a otac joj je napravio pozorište lutaka. Uvek je bila vesela i, ukratko, u svom razvoju nije imala bilo kakvih teškoća. Ništa nije slutilo na zlo. Sama Janis je pričala: „Moje detinjstvo bilo je gotovo kao idila. A onda se sve prevrnulo! Prevrnulo i palo na mene!

Kako je rasla, tako je postajala sve bucmastija i pegavija. Sa duge strane, sve češće je dolazila u sukob sa vršnjacima i okolinom uopšte, jer se lako zagrevala za nove ideje. Postajala je sve otuđenija. Zvali su je „Muškobanja“, jer je svoju ženstvenost zamenila grubim ponašanjem, neotesanim prkosom, spremnošću da izigrava pajaca i psovačkom rečitošću. Početkom X razreda njeno življenje svodilo se na gluvarenje sa svakojakim otpadnicima i gotovo bolesnu želju za dokazivanjem i sticanjem naklonosti, što će je ptatiti sve do smrti. Pubertet je u Janis razorio svu onu nevinu ljupkost, a pomalo čak i ženstvenost. Njena bucmastost prerasla je u ružnjikavu debljinu, a koža joj je postala prilično rošava. Sve više se družila sa dečacima s kojima je lunjala po plaži, pila mnogo piva i – pevušila. Jedan od dečaka priseća se tih vremena: „Vazda je pravila neki nered. Bila je zabavna. Kada je Janis bivala besramna, onda je to bila - totalna besramnost!“

NAJBOLJA NA SVETU

I pored čestog odsustvovanja iz škole, uspela je da maturira (1960). Roditelji su je nekako naterali da ode u koledž. Kasnije je njena majka rekla: „Imali smo u kući prerano sazrelo dete koje je prodavalo uljane slike“. Sve više se zanimala za muziku i pevanje, slušala džez, bluz i folk. Naučila je da perfektno imitira vokale sa ploča. Na jednoj žurci je svoj imitatorski šou završila vriskom: „Hej! Znaš šta! Čini mi se da znam da pevam!“ S druge strane, odjednom je prestala da slika, i to samo zato što je, videvši platna Tommyja Stophera, shvatila da nikada neće moći biti tako dobra. Za nju se kasnije pričalo da, ukoliko u nečemu nije mogla da bude najbolja na svetu, onda to nije ni započinjala. A ubrzo je uvidela da će sa pevanjem to uspeti! 

Počela je sa javnim nastupima 1962. godine, uglavnom po klubovima, pevajući kantri-bluz standarde. Sve ostalo je - legenda, već poznato: kako je svojim nesvakidašnje žestokim vokalom na Monterey festivalu izbacila u orbitu vrlo dobar band „Big Brother“, kako nikad nije prežalila razlaz sa njima (jesen 1968), kako nije uspevala da drži na okupu članove svojih pratećih grupa. A i kako bi, kad nije ni samu sebe mogla da održi „na okupu“. Bar ne bez enormne količine burbona „Red Mountain“ i, što je još gore, teških droga, od kojih se u nekoliko navrata pokušala otrgnuti. Postala je, poput Hendrixa, previše brzo slavna, da bi to mogla podneti. Jednom je, umorna, rekla: „Bože, kako se ovo desilo? Kako sam se pretvorila u ovu osobu, čoveče? Ponekad pogledam u svoje lice i pomislim kako propada, ali, imajući u vidu kroz šta sam sve prošla, uopšte ne izgledam loše!“ Bila je to, zapravo, ironična šala na sopstveni račun. Nikada nije uspela da se oslobodi kompleksa zbog svog izgleda, naročito od januara 1963, kada ju je neki studentski žiri izabrao za najružniju osobu koledža. 

SA POLA SNAGE

O tome kako se i zašto premišljala da prihvati ponudu Travisa Riversa da se pridruži „Big Brotherima“, sedeći u jednom restoranu, priča: „Obično kažem da želim da napustim Texas, ali ne želim da se to stvarno dogodi. Nisam želela da odem“. A onda, sporo govoreći, izbacuje reči dovoljno glasno, da čuje ceo restoran: „Ali on je (Rivers) bio tako dobar jebač! Kako sam mogla da ne odem!?“ Prijatelji iz njenih ranih (klupskih) pevačkih dana, smatraju da je Janis zapravo izgubila svoj pravi (i najbolji) glas pre nego što se pridružila slavnoj grupi. Jedan od njih kaže: „Njen glas bio je probojan i čist, bez hrapavosti koja se javila docnije; njegovi opseg i voluminoznost bili su fascinantni. Kasnije je to postao pijani glas, upropašćen opijanjem onom odvratnom tečnošću, a desilo još pre nego što je postala poznata. To me je stvarno zaprepastilo. Janis Joplin je zaluđivala Ameriku sa pola snage!“ Janis je imala problema sa „Big Brotherima“, jer do tada nije pevala u rok grupi: „Ja sam bila u fazonu Bessie Smith, mirno sam stajala i jednostavno sam – pevala. Ali, tako se ne može pevati sa rok grupom, sa svim tim ritmom i zvukom. Morate pevati glasno i divljati po sceni sa svom tom gomilom ispred sebe“. 

Dodala je i ovo: „Mi smo samo aljkavi bend uličnih izroda“. Sve je to shvatila doslovno, pa je na sceni zaista divljala, skakala, bezgranično psovala i naglašavala svoj nabeđeni izgled kurve iz provincije. Na jednom koncertu je rekla: „Moja muzika nije usmerena na to da vas tera na divljanje! Ona treba da vas natera da jebete!“ U jednim teksaškim novimana osvanuo je članak u kojem je, između ostalog, pisalo: „Rok grupama u Hjustonu nije mesto. Dorsima, recimo, zbog onoga što su radili na Floridi, a Janis Joplin - zbog ponašanja uopšte“.

 

Svetozar Cele DUNĐERSKI

Profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

AkuzatiV - Online magazin

Back to top