REDAKCIJA

REDAKCIJA

Akuzativ

Noam Chomsky: ŠTO MAINSTREAM MEDIJE ČINI MAINSTREAM

Jedan od razloga zašto pišem o medijima jest taj što me zanima cijela intelektualna kultura, a dio te kulture koji je najjednostavniji za proučavanje su mediji. Pojavljuju se svaki dan. Možete napraviti sustavno ispitivanje. Možete usporediti jučerašnju verziju sa današnjom. Postoji puno dokaza koji ukazuju na ono što je laž, a što nije, te način na koji su stvari strukturirane.

Nihilistički rečnik: Najsizam

Najsizam: im., sklonost, uglavnom društveno kodifikovana, da se nečije ponašanje procenjuje u zavisnosti od stepena srdačnosti; tiranija uljudnosti koja blokira kritičko mišljenje i autonomno ponašanje.

Svi dajemo prednost onome što je prijateljsko, iskreno, ljubazno, pristojno. Ali, u ovom košmarnom svetu, sve dublje prožetom krizom, u kojem sve biva dovedeno u pitanje, prijatno može biti lažno.

Lice tiranije često je nasmejano, prefinjeno. Prisećamo se Aušvica, čiji su upravnici znali da uživaju u svom Geteu i Mocartu. Atomsku bombu nisu konstruisali nekakvi monstrumi, već pristojni, liberalni intelektualci. Isto važi i za današnje promotere kompjuterizacije i sve druge koji rade na tome da nas zaglibe u trulež ovog sistema. Na primer, prijatan lik poslovnog čoveka, stuba oslonca radi-i-kupuj načina života, koji nastoji da na svaki način prikrije sve njegove užase.

Mirko Kovač: MESTO ROĐENJA JE SAMO DETALJ U BIOGRAFIJI

Još kao dječaka, na putu do škole, znali su me stariji presresti i pitati čiji sam. Mislim da nikad nisam točno odgovorio. Najčešće bih odbrusio: "ničiji", "ne znam", "svoj", "zaboravio sam", ali nisam to činio kao namćor, nego prije kao vrag koji se izruguje takvom zapitkivanju. Često sam izmišljao i neukim radoznalcima spominjao imena junaka iz knjiga koje sam čitao proglašavajući ih svojim roditeljima. Štoviše, uspio sam u tu igru uvući još neke dječake, pa smo se natjecali u izmišljanju što luđih korijena i roditelja.

Problem je u 1%

Autor: Joseph Stiglitz, iz knjige “Cena nejednakosti”

Nekadašnji najbogatiji sloj Amerikanaca bio je mudriji od ovog sadašnjeg. Ljudi kakav je bio Henri Ford znali su da zbog svog vlastitog interesa treba da nagrađuju zaposlene - da bi ih motivisali da vredno rade i imaju novca da kupe njihova kola. I novi bogati treba da stegnu srce i učine slično, sebe radi, a ne zbog samilosti prema drugima.

Širenje nejednakosti nagriza poverenje: u ekonomskom smislu, to je kao neka vrsta univerzalne sode koja rastače ekonomsko tkivo. To stvara jedno ekonomsko okruženje u kome su čak i pobednici oprezni. A tek gubitnici! U svakoj transakciji, u svakom susretu sa šefom ili poslovnim čovekom ili birokratom - oni vide ruku nekoga ko želi da ih iskoristi. Nigde poverenje nije važnije nego u politici i u javnoj sferi. Tu moramo delovati zajedno. Lakše je delovati zajedno kada je većina ljudi u sličnim situacijama, kada je većina od nas, ako ne u istom brodu, barem u čamcima uporedive veličine. Ali sa rastućom nejednakosti jasno da naša flota izgleda drugačije - tu je nekoliko mega - jahti okruženih masom ljudi u kanuima, i onih koji se drže za ogradu čamca što je dobra vizuelizacija naše situacije i može da nam pomogne da razumemo zašto se naše ideje oko toga šta bi vlada trebalo da uradi toliko razlikuju.

Današnje širenje nejednakosti proteže na gotovo sve - policijsku zaštitu, stanje lokalnih puteva i komunalnih usluga, pristup pristojnoj zdravstvenoj zaštiti i dobrim školama. Što visoko obrazovanje postaje važnije, ne samo za pojedince nego i za budućnost cele američke privrede, oni na vrhu sve više pritiskaju da se na jednoj strani, budžeti univerziteta smanjuju a školarina povećava, a na drugoj smanjuju zajmovi za studiranje.

Kad se zalažu za kredite, oni u stvari žele još jedan prostor za rentnu naknadu: kredite za škole koje posluju na bazi profita, bez standarda, kredite koji se ne mogu razvrgnuti čak i u slučaju bankrota, kredite osmišljene tako da predstavljaju još jedan način za one na vrhu da eksploatišu one koji bi želeli da se izdignu sa dna.

Rešenje: biti sebičan

Mnogi, ako ne i većina, Amerikanci poseduju ograničeno razumevanje prirode nejednakosti u našem društvu. Oni znaju da je nešto krenulo kako ne treba, ali podcenjuju štetu koju nanosi nejednakost jednako koliko precenjuju troškove preduzimanja akcije. Ta pogrešna uverenja, koja su osnažena ideološkom retorikom imaju katastrofalan učinak na politiku i ekonomske politike.

Ne postoji dobar razlog zašto bi 1 posto, sa svojim dobrim obrazovanjem, svojim redovima savetnika, i tako hvaljenim poslovnim sposobnostima, trebalo da bude toliko dezinformisan. Jedan posto u prošlim generacijama bio je mudriji. Znali su da ne bi bilo vrha piramide da nije bilo čvrste baze, i da bi njihova vlastita situacija bila ugrožena ako društvo nije bilo na stabilnim nogama.

Henri Ford, koji u istoriji nije zapamćen kao jedan od mekših karaktera, shvatio je da je najbolje što može da učini za sebe i svoju firmu da radnicima plati dobru platu, jer je želeo da oni budu vredni i da budu u stanju da kupe njegova kola.

Franklin D. Ruzvelt, čistokrvni pripadnik visoke klase, znao je da je jedini način da suštinski sačuva kapitalističku Ameriku, da proširi blagostanje, kroz oporezivanje i socijane programe, i da kapitalizmu stavi uzde kroz regulaciju.

Ruzvelt i ekonomista Džon Majnard Kejnz, koje su kapitalisti kritikovali, uspeli su da sačuvaju kapitalizam od kapitalista. Ričard Nikson, danas poznat kao manipulativni cinik, zaključio je da socijalni mir i ekonomska stabilnost na najbolji način mogu da osiguraju investicije, i zato i jeste investirao i to mnogo u Mediker (program zdravstvene zaštite) Head Start (program koji omogućava siromašnijima pravo na školovanje, zdravstvenu zaštitu i dr), i u očuvanje životne sredine. Nikson je čak lansirao ideju zagarantovanog godišnjeg prihoda.

Dakle, savet koji bih dao onom jednom procentu bogatih danas bio bi: očvrsnite svoje srce. Kada vas neko pozove da razmislite o smanjivanju nejednakosti – kroz povećanje poreza i investiranje u obrazovanje, javne radove, zdravstvenu zaštitu i nauku – ostavite svako latentno osećanje altruizma na stranu i skoncentrišite se samo na vlastiti interes. Nemojte ove ideje prihvatiti zato što pomažu drugim ljudima. Učinite to zbog sebe.


Džozef Štiglic (Joseph Stiglitz),
iz knjige “Cena nejednakosti” (The Price of Inequality)
preneto sa BiF, izvor: Vanity fair
Akuzativ

  • Published in UGAO

Simptom zvani Ćosić

Kultura koja se već više od pola veka gnjavi jednim Dobricom Ćosićem, čiji je opus i onda kad je nastajao bio anahronizam i predstavljao svojevrsni paraknjiževni fenomen, u najdubljem neskladu sa modernitetom (da ostavimo po strani problematično pitanje darovitosti, stila, obrazovanja i umetničkih dometa ovog pisca), ta i takva kultura, da ponovimo onu krležijansku još uvek aktuelnu dijagnozu, “zapuštena je u svemu, a ponajviše u elementarnim stvarima ukusa”.

Umberto Eko: KAKO NE KORISTITI MOBILNI TELEFON

Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu.

U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.

Osnovni zakoni ljudske gluposti

Autor: Carlo M. Cipolla, profesor UC Berkeley

PRVI OSNOVNI ZAKON

Prvi osnovni zakon ljudske gluposti nedvosmisleno tvrdi sledeće:

Uvek i neizbežno, svi potcenjuju broj glupana u opticaju.

Na prvi pogled tvrdnja zvuči trivijalno, nejasno i užasno nemilosrdno. Podrobnije ispitivanje otkriva realnu istinitost ove tvrdnje. Bez obzira na to koliko visoko su nečije procene ljudske gluposti, iznova se iznenađujemo činjenicama:

Erich Fromm: AGRESIJA I SLOBODA

Između svih ugrožavanja čovekovih vitalnih interesa ugrožavanje njegove slobode je od izvanredne važnosti, individualne i društvene. U suprotnosti sa široko rasprostranjenim mišljenjem da je želja za slobodom proizvod kulture i, još specifičnije, da je uslovljena obrazovanjem, postoji opsežna evidencija koja sugeriše da je želja za slobodom biološka reakcija ljudskog organizma.

Zakon i autoritet

Autor: Petar Aleksejevič Kropotkin
Prevod: Zoran Đinđić

Kada u društvu razum izgubi uticaj i kada u duhovima počne da vlada haos, zakoni postaju mnogobrojni. Ljudi onda sve nade polažu u zakonodavstvo, a “pošto je svaki novi zakon ponovo novi uzrok nezadovoljstva, od zakonodavstva se neprekidno zahteva ono što bi trebalo da proizađe iz njih samih, njihovog vlastitog karaktera, njihove vlastite moralnosti”. Ove reči ne potiču od nekog revolucionara, čak ne potiču ni od reformatora, već od pravnika: pisac zbirke francuskih zakona, poznate pod imenom “Repertoire de la Legislation. Navedeni redovi pošto ih je napisao čovek koji je i sam fasciniran zakonima i konačno njihov stvaralac, pokazuju nenormalno stanje u koje je zapalo društvo.

Mreža se sastoji od hrpe smeća

Jaron Lanier, američki pisac, muzičar i internetski pionir, jedan od očeva virtualnih svjetova, ovogodišnji je dobitnik Mirovne nagrade njemačkih nakladnika i knjižara. U svojoj knjizi "You Are Not a Gadget" on povlači poražavajuću bilancu: Mreža se sastoji od hrpe smeća.

AkuzatiV - Online magazin

Back to top