Simptom zvani Ćosić

Kultura koja se već više od pola veka gnjavi jednim Dobricom Ćosićem, čiji je opus i onda kad je nastajao bio anahronizam i predstavljao svojevrsni paraknjiževni fenomen, u najdubljem neskladu sa modernitetom (da ostavimo po strani problematično pitanje darovitosti, stila, obrazovanja i umetničkih dometa ovog pisca), ta i takva kultura, da ponovimo onu krležijansku još uvek aktuelnu dijagnozu, “zapuštena je u svemu, a ponajviše u elementarnim stvarima ukusa”.

Za čitav Ćosićev opus može se reći da odslikava tzv. “srbijanski mentalitet“ i budući već takav, anahron, proistekao iz nekih starih nezalečenih istorijskih frustracija, opterećen tolikim nacionalnim ranama, zabludama i najdubljim kompleksima niže vrednosti (što se kod nas gaje kao kosovski ratni božuri), taj mentalitet, u ćosićevskoj romanesknoj interpretaciji, i dan-danas stoji obeležen nekim osvetničkim idealizmom i u znaku otvorene etničke i rasne mržnje. A uzme li se u obzir stil i tehnika te realistično razlivene proze, Ćosić bi se, književnoistorijski, zacelo morao smestiti mnogo dalje iza mesta koje mu objektivno pripada, ponajpre tamo negde pod kraj XIX ili, u najboljem slučaju, u same početke XX veka, upravo u vreme kad pitanja države, rase i granica bejahu najaktuelnija; jedinstven primer prenatalno već formiranog pisca, koji se ostvario još pre nego što se i rodio.

Nije uopšte slučajnost što je ova kultura uzela Ćosića za glavnog ideologa i reprezentanta svojih nacionalnih ciljeva i to po istom onom obrascu po kojem je, na političkom planu, izabrala i Miloševića, kao najnižeg zajedničkog imenitelja tog samoubilačkog projekta čiji je glavni cilj bio „očuvanje vaskolikog srpstva“. U Augijevoj štali ovdašnje kulture, Ćosić već decenijama stoji zaogrnut togom ‘oca nacije’, sudbinski zapitan i zagledan u stoleća koja nailaze, kao živi spomenik, kao kula-svetilja što generacijama koje dolaze osvetljava put kroz mračna istorijska bespuća i stranputice.

Stoga je bilo sasvim razumljivo da mu, kao ideologu genocida i “humanog preseljenja”, zapadne i počasno mesto u najužem krugu projektanata Velike Srbije, u poduhvatu koji će na sebe preuzeti i u delo sprovesti njegov pesnički razbarušeni brat po peru Radovan Karadžić, još jedan “nacionalni radenik”, pored generala Mladića, angažovan (terenski) u odbrani srpstva. Ne treba smetnuti s uma da je Ćosić, paralelno s tim, godinama vodio jedan drugi, za njega samog ništa manje značajan rat (vodio ga šumadijski žilavo i uporno), svim silama radeći na javnoj slici o sebi kao o nekome ko je neophodno potreban ovom društvu, politički i socijalno imobilisanom i kulturno zaostalom. Paradoks je što je Ćosić odista to i bio, nije se uopšte morao toliko truditi. I to ne samo kao tema i opšte mesto već, pre svega, kao alibi. Ideološki alibi, mora se naglasiti, jer bi se Ćosić, kako god mu pokušali prići, preko ideja koje zastupa, političkih stavova ili jezika njegovih knjiga i njega samog, uvek na kraju nužno ukazivao kao ideološka nacionalistička lingua franca ovdašnjeg političkog i kulturnog diskursa. On je taj zaštitni znak i toliko traženi ‘brend’ Srbije; on je naša matrica (naša pčela-matica) – i u tome se krije tajna Ćosićeve (mlečne) sveprisutnosti.

Sam Ćosić mora da se našao u čudu saznavši da je nedavno ponovno aktuelizovana međunarodna optužnica BIH protiv njega i pokrenuta inicijativa više nevladinih organizacija, na čelu sa advokatom Todorovićem, da se izvede pred sud zbog širenja rasne mržnje, jer šta je drugo on radio do to što inače celog svog spisateljskog veka radi: brine o srpskoj naciji?

Njegova fizička smrt samo će ga dodatno kanonizovati i uzdići na još istaknutije mesto u panteonu najzaslužnijih Srba, pošto u ovoj kulturi, takvoj kakva jeste, on već sada jeste svetac. Ne mora nigde da se žuri, večnost ga već ionako široko raskriljenih ruku čeka. Za društvo nespremno za bilo kakvu dublju introspekciju ili, nedajbože, za kajanje i stid zbog tolikih zločina, Ćosić i jeste svetac i prava figura po meri. Po meri onih najpodlijih i najbrojnijih među nama što su do juče klali, a danas se zalažu za nacionalnu amneziju i pomirenje.

Autor: Zoran Janić
časopis Republika, broj 576-579

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top