Amadou & Mariam: World muzika traži svoj svet

Šta znači muzička etiketa "World"? Da li je to "svetska" muzika u smislu tiraža i slušanosti; ili je namenjena nekom posebnom svetu; ili potiče iz nekog jedinstvenog sveta? Zar nije sva muzika iz sveta i za svet?

Reč je o umetnosti koja je ukorenjena u regionima sa dugom i bogatom muzičkom tradicijom, a to su po pravilu ekonomski siromašne oblasti: Kuba, Afrika, Latinska Amerika. Namenjena je jedinstvenom, ujedinjenom svetu, svetu bez podela i granica. Tiraži, ipak, nisu svetski.

Detaljnije...

Dani u kojima je zaživjela utopija o ljubavi i miru

Woodstock je bio kruna jednog vremena, jedne generacije; vremena u kojem su  mladi ljudi odbacili odbacili postojeći sistem i promovisali model koji je postavio ljudsko biće u centar kosmosa, pokazujući da je sloboda mješavina politike i ljubavi, pojedinca i zajednice, mladih i starih, bijelih i crnih.
Detaljnije...

Kad Miki kaže da se boji

Rokenrol je ovde umro kad je Branimir Džoni Štulić rekao zbogom, zalupio vrata i otišao. Njegova odluka da se učlani u apatride, piše knjige i prevodi Homera, bila je tačka na ono što se smatralo jugoslovenskim rokenrolom. Bez mogućnosti da se takav „incident“ – misli se na rokenorl – ponovi.
Detaljnije...

Kako smo se upoznali Lou Reed i ja

Autorka: Iva Ušćumlić - Gretić

Ljudi su emotivni kad je u pitanju smrt. Emotivni smo kad odlaze slavni. Razlozi su, naravno, osobni. Zaboravili smo na ono slavno Memento mori, sjeti se da ćeš umrijeti, i onda nas neke „velike“ smrti potresu do dubine. Osobno – i nevezano uz ovaj tekst – imam teoriju po kojoj veliki ljudi, umjetnici, znanstvenici, jednostavno veliki ljudi čime god se bavili, toliko blještavo, potpuno, urlajuće žive da je jednostavno nemoguće zamisliti da ih jednoga dana neće biti. Oni su život sam i kad odu – a to je neminovno, svi na ovom planetu imamo vrijeme ulaska i vrijeme izlaska, s tim da ovo potonje nije definirano – imamo osjećaj kao da iza sebe ostavljaju golem procjep. Kao da možeš rukom proći kroz tu pukotinu koju su iza sebe ostavili.

Detaljnije...

Hiljadu nijansi Kejla

Bečki koncert Džona Kejla i kratak osvrt na izložbu Endija Vorhola i Žan Mišel - Baskijata

     Retke su prilike kad možete da kažete da se dva krupna kulturna događaja dešavaju na pedeset metara jedan od drugog  a još ređe prilike da im lično prisustvujete. Sticajem lepih i čudnih okolnosti zatekao sam se u Palais Ferstel u “carstvujuščoj Vijeni”. Prilika koja se javlja jednom u deset godina, možda i ređe. Naime, bio sam u prilici da budem jedan od retkih koji su, igrom slučaja, uspeli da kupe karte za koncert velškog muzičara s velikim “m” i jednog od očeva alternativne muzike, Džona Kejla. Karte za koncert su se, naime, rasprodale preko interneta  za deset minuta. U galeriji u Austrian Bank Art Foruma je bila “pretpremijera” izložbe Vorholovih i Baskijatovih radova. Prekoputa ulice je bio Kejlov koncert. Kejlova prošlost i sadašnjost su sedele u dva zdanja, odvojena, različita u arhitekturi (galerija je moderna zgrada glatkih mermernih zidova a kocertni prostor starovremsko KuK zdanje sa skulpturom Hrista koji podupire noseću gredu) i atmosferi (hladna bankarska jednostavnost galerije /boemski kafei kojima je načičkan ulaz u koncertnu dvoranu, puni Bečlija koji neštedimice tamane vino i pivo). Davnih šezdesetih je Vorhol bio pokrovitelj “Velvet Undergrounda”, benda koji su osnovali Lu Rid i Džon Kejl  zajedno s harizmatičnom nemačkom manekenkom Niko, Sterlingom Morisonom i Morin Taker. “Velveti” su jedna od onih retkih grupa  koje su prodale hiljadu ploča ali je svako ko je kupio ploču, nadahnut onim što je čuo, osnovao bend. Da nije bilo ove grupe pitanje je da li bi svet imao “Sonic Youth”, “Bloody Valentines”, “Pixies”“Nirvanu”, “Pavement”, “Yo La Tengo”, pank, novi talas. I karijera Dejvida Bouvija bi imala potpuno drugi pravac. Jednom rečju, ne morate ih voleti ali ih ne možete zaobići ako govorite o istoriji rok muzike.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top