Vragolasti trijumf pražnjenja

U Periklovo doba slobodni građani polisa su se razlikovali međusobno ne toliko po imovnom stanju, već po sposobnosti za rasuđivanje i preuzimanja odgovornosti, pre svega političke odgovornosti, prava da biraju. Tako su postojali oni koji su (manifestujući svojim životom) imali pravo da biraju, i oni, takođe slobodni građani, koji nisu imali to pravo, i koje su nazivali - idiotima.

Treba reći da u to vreme izraz "idiot" nije imao tako pogrdno i generalizujuće značenje kao danas. On je jednostavno označavao čoveka koji nije sposoban da politički rasuđuje, kritički misli, te tako i nema pravo (i čast) da učestvuje i bira političku elitu Atine. Jednostavno, birati je ozbiljna stvar kojom mogu da se bave samo ozbiljni ljudi. A "idioti" mogu kako hoće, niko im ne brani, ali da biraju, to ne!

Nove forme savremene demokratije su, valjda u ime plemenitosti ideje ljudskih prava, dozvolile svima to pravo, pravo biranja. Naravno to ima svoju cenu, pogotovo u kulturama pred-modernih društava, pred-državnim oblicima zajednica, dakle društvima blata i balege u kojima nema ni kafana ni identiteta - samo nekakav tranzicioni, identitetski limbo.

U tom limbusu, toj gomili paradoksa, zaista je teško bilo šta razlučiti.

Apsolutistički trijumf naprednjaka, levog i desnog rukava Šešeljevog šinjela, uz istovremenu propast izvornih radikala, tela tog istog šinjela? Licemernost EU koja držeći Šešelja u Hagu, prima u zagrljaj te njegove rukave, Nikolića i Vučića, otvarajući im put u državotvornost balkansko-apsolutističkog formata?

Toliko očekivani i neophodni odlazak sa političke scene stranaka i "lidera" ali kojih? Onih koji su bilo telo DOS-a 2000-te?! 

Politička stabilizacija pozicije SPS-a i Dačića, najboljeg studenta FPN, koji sa mikrofonom u ruci vragolasto traži nepostojeći i nepovratni kafanski identitet? I to kakva stabilizacija? Obe Demokratske stranke (sic!) zajedno nemaju ukupno, koliko imaju Krkobabići?

Dok spaja šake u mantri svoje pomerenosti, Vučić nam saopštava (2014!!?) da srpska politička elita nije 90-tih razumela pad Berlinskog zida!? To on, koji je tada, zajedno sa Tomom, podižući se na prste virio iza Šešeljevih ramena, kao što su to isto tada radili Dačić i Perčević iza Slobinih, saopštava nama? Danas? On, nama?

Samo pred ovim (svega par, ilustrativnosti radi) činjenicama, maksimum koji možete poželeti samima sebi, je pozicija idiota u grčkom polisu. Više pristojnosti i dostojanstva za vas nije moguće.

Dakle, šta se zapravo dogodilo na ovim izborima (sem paradoksa, naravno)?

Pored već objavljenih analiza Vesne Pešić, Vladimira Gigorova, Dejana Ilića i mnogih drugih, teško da bi se tu moglo šta dodati.

Pa ipak... nekako mi se čini da je Srbija danas prešla prag "analitičnosti" mislim, šta s tim? 

Šta zapravo običan građanin, pre svega onaj koji je lupao u šerpe, šetao po mrazu tokom cele zime i... nadao se, iskreno i očajno (!?), šta on može sem da sabira godine svog nepovratno potrošenog života?

Kao jedan od njih, sada već star i razvaljeno umoran, pritisnut (kontinuirano) egzistencijalnim stresom, osramoćen svojom neodgovornošću da ne mogu da školujem sopstveno dete, ja sedim... sedim i ne mogu sebi da oprostim (kao i većina nas, pripadnika te srednje klase, dakle obrazovanih) što nisam razumeo ništa, što sam verovao i plaćao sve za opstanak te nade, i brojeći svoje, u međuvremenu pomrle, još mlade, obilazim groblja i stidim se.

Stidim se očajno i bolno, hteo bih i ja "da prilegnem, i ćutim / sa osmehom trulim..." Kako izbaciti iz sebe sve te bizarne tipove, kako a ne izbaciti iz sebe svoj sopstveni život?

Ta galerija banalnosti zapravo jeste život, nas koji smo osećajem građanske odgovornosti, uneli sve to u svoj organizam.

Pred tim "stidnim unutarjem" pokušavam da nađem utehu u sećanju na one, toliko bolje i vrednije od mene, od nas, one koji su već davno skončali u istorijskim grobnicama za "Borisa Davidoviča" i oni još mladi.

I oni uzalud.

Uteha?

Ne, jer onaj crv bunta, onaj koji se u meni (nama) smeje i ignoriše nemoć i godine, onaj koji je nerazumno večno mlad i nezasit,  još nešto hoće od mene. Dok tražim mir, spokojan u mudroj spoznaji poraza, on drsko navaljuje da dignem štap i zapretim, da se ovakav, karikaturalno-komično pobunim, opet i opet, još jednom.

I eto, slab i nemoćan, ne mogu da mu se usprotivim, nemam tu snagu, uostalom toliko godina smo zajedno, on, moj bunt i ja, te tako evo, podižem štap i pretim ni sam ne znam već kome, al' znam da treba, i lepo mi, mlad sam, i baš me briga.