Patrijarhove porođajne muke

Foto: AP Foto: AP

Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

Nedavna poseta patrijarha Irineja GAK-u, prigodna u smislu da se dogodila u danu kada lekari u Srbiji obeležavaju esnafsku slavu Sv. Vračevi (o činjenici da medicinari, bezmalo prirodnjaci, imaju slavu – nekom drugom prilikom), kao da je bila osmišljena da potvrdi sve stereotipove o crkvi kao neprijateljski raspoloženoj prema ženi, i njenim velikodostojnicima kao ratnicima u službi mizoginije. Uostalom, neka sam patrijarh kaže šta ima, povodom abortusa, naravno:
"Nema opravdanja da se u interesu nekog boljeg života i standarda čini taj greh. Nema većeg događaja od rađanja novog života. (…) Živimo u nekom posebnom vremenu kada se mnoge vrednosti ne gledaju očima koje te vrednosti zaslužuju. Jedna od tih vrednosti je život. Vidimo da se vrlo lako rastajemo sa životom tih mladih bića. (…) Omogućimo da se čuje plač deteta, što je najlepša muzika, da bude više kolevki nego grobova, to je uslov da i mi opstanemo na ovim prostorima".

Žena je, dakle, grešnica. Ništa novo; u pitanju je jedan od aksioma hrišćanstva. Žena je i gramziva; ona se, kaže Irinej, lako odriče života mladog bića („mlado biće“ je zametak, najčešće ne stariji od 10 nedelja, koji ne misli, ne oseća i nije u stanju da preživi izvan tela majke), a zarad boljeg života i standarda (Šta SPC radi povodom činjenice da rođenje deteta u većini slučajeva neminovno za sobom povlači drastičan pad uslova egzistencije žene ili para?). Posledice njene grešne, gramzive prirode, zaključuje Irinej, ni manje ni više nego dovode u pitanje „naš“ opstanak na ovim prostorima.

Na stranu patrijarhovo umeće da u malo reči smesti puno mržnje – čitava poseta GAK-u je farsa. Ginekolozi u Srbiji već imaju obavezu, koje se drže, da svakoj ženi koja pokuša da zakaže abortus predoče rizike takve intervencije. Dakle, neka vrsta nagovaranja na odustajanje je default; jedino se lekarski rakurs i razlozi razlikuju od patrijarhovih. Iako seku slavski kolač, lekari u Srbiji nisu lobotomizovani. Znaju da brojno stanje nacije i „naš opstanak na ovim prostorima“ ne mogu ženi biti motivacija da rodi ili prekine trudnoću, kao i da, ako išta ugrožava, abortus predstavlja pretnju opštem i reproduktivnom zdravlju žene, mada ne u meri u kojoj bi konzervativci voleli da je to slučaj.

Prava pozadina patrijarhove ženomrzačke tirade razotkrivena je samo četiri dana nakon njegove posete klinici „Narodni front“. Već 18. novembra, u Beogradu je organizovana „Nedelja života – protiv abortusa“, inicijativa za opštu zabranu abortusa. Da nije bilo entuzijastkinja koje se simpatično predstavljaju kao „feministička i antifašistička gerila“, i ovaj atak na autonomiju žene i njenu sposobnost da donosi odluke o sopstvenom telu i životu prošao bi bez odgovora. Dva dana po formalnom okončanju akcije, 25. novembra, na Svetski nasilja nad ženom, one su na Mostarskoj petlji i nadvožnjaku kod Brankovog mosta postavile banere: „Ni državu ni boga blizu jajnika moga“ i „Zadržimo pravo na abortus“.

Ideja da bi pravo žene na abortus trebalo suziti u Srbiji nije nova. Ruku na srce, zahvaljujući zaostavštini iz vremena pre uspona desnice, Srbija je po ovom pitanju odista liberalna. Prvi put se, međutim, govori o opštoj zabrani voljnog prekida trudnoće, koja obično podrazumeva samo jedan izuzetak: slučajeve u kojima njeno iznošenje predstavlja ozbiljnu pretnju životu i zdravlju majke i ploda (ne majke ili ploda, već i majke i ploda).

Jedna od posledica kriminalizacije i opšte zabrane abortusa bila bi obaveza žene da rodi dete začeto silovanjem – tema koju su pred poslednje predsedničke izbore u Americi aktuelizovali tamošnji konzervativni i hrišćanski krugovi. Nesuđenom senatoru iz savezne države Misuri, republikancu Todu Ejkinu (Todd Akin), pripala je čast da američkoj i svetskoj javnosti „objasni“ kako silovanje ne može da rezultira trudnoćom. Kako to? Po Ejkinovim rečima, žena ima prirodno ugrađenu, biološku odbranu od začeća usled silovanja.

U Americi, Ejkin je platio cenu, ostavši bez mesta u Senatu. U Srbiji, desničarski sajtovi i forumi uzdigli su ga na nivo sveca. Ni patrijarh Irinej ni inicijatori akcije „Nedelja života“ ne izjašnjavaju se o detaljima, ali je sasvim osnovano zaključiti da se njihova pozicija ne razlikuje bitno od Ejkinove. Naime, opšta suspenzija prava na abortus je opšta suspenzija prava na abortus. Ukoliko podrazumeva izuzetke, oni mogu biti samo medicinski, što isključuje silovanje kao začeće. Stoga, postavlja se pitanje gde su pronašli argumente za odbranu teze o silovanju kao činu koji ne može rezultirati trudnoćom. Hoćete kratak odgovor? U arhivama nacističkih anatoma*.

Nacistički eksperimenti – hrišćanski argumenti

Hermanu Štifeu kao da je bilo suđeno da postane referenca u istorijskom pamćenju. S nepunih 35 godina, 1921, izabran je za šefa katedre za anatomiju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Berlinu. U trenutku imenovanja, bio je najmlađi šef katedre u Nemačkoj. Desetak godina kasnije, naći će se na poziciji prvog čoveka Instituta za anatomiju Berlinskog univerziteta, odakle će uslediti neslućeni profesionalni uspon i zauvek osigurano mesto u analima medicinske nauke. Po dobru ili zlu – pitanje je kojim se istoričari medicine, uže, anatomije, i danas bave1.

Dve eksterne činjenice umnogome su trasirale Štifeov profesionalni put: uspon Hitlerovog nacističkog režima i lokacija Instituta kojim je rukovodio.

Obračunavajući se s unutrašnjim neprijateljem, nacistički sudovi izrekli su, u periodu između 1933. i 1945. godine, petnaestak hiljada smrtnih kazni. Od toga, oko 3.000 izvršenja odigralo se unutar zidina berlinskog zatvora „Pletcenze“, smeštenog u neposrednoj blizini Štifeovog Instituta. Nakon pogubljenja, tela „domaćih izdajnika“ dopremana su u njegovu laboratoriju, gde su služila kao „materijal“ za istraživanje ljudske anatomije2.

Tokom cele svoje karijere, Štife se posebno zanimao za uticaj stresa i drugih sredinskih faktora na ženski reproduktivni sistem. Do uvida na ovu temu dolazio je, međutim, prevashodno putem eksperimenata sa životinjama, najčešće kokoškama, koje je stresirao odgajajući ih u neposrednoj blizini kaveza s lisicama. Dolazak nacista na vlast osigurao mu je konstantan priliv „materijala“.

Pedantan, Štife je vodio detaljne beleške o telima na kojima je obavljao svoja istraživanja. Zato danas znamo da je iz „Pletcenzea“ u njegov Institut dopremljeno više od 170 tela žena, starosti između 18 i 68 godina, egzekutiranih uglavnom iz političkih razloga. Dominantna većina, više od 90 odsto njih, bile su u trenutku pogubljenja u fertilnom periodu života. Zajedno s telima, Štife je dolazio u posed njihovih medicinskih kartona, kao i beleški zatvorskog osoblja o njihovom ponašanju od hapšenja do egzekucije. Upravo na njegovu inicijativu, zatvorsko medicinsko osoblje posmatralo je i beležilo psihofizički status zatvorenica od trenutka kada saznaju da su osuđene na smrt. Obilje „materijala“ i opservacija omogućilo mu je da objavi više od 200 stručnih radova, uglavnom na temu ovulacije u uslovima anticipacije smrtne kazne.

Zatvor Plotzensee

Pored opšteg nalaza da termin menstruacije u uslovima permanentnog povišenog stresa postaje nepredvidiv/neuredan, a iskustvo iznenadnog „šok krvarenja“ česta pojava, Štife je objavio dva zaključka koja se do danas, uglavnom nekritički, citiraju: (i) „brojanje“ plodnih i neplodnih dana nije pouzdan metod; (ii) izlaganje hroničnom stresu – čekanje na izvršenje smrtne kazne – pogađa reproduktivni sistem žene.

Ovo poslednje vraća nas na Toda Ejkina i „naše“, domaće, zagovornike opšte zabrane abortusa.

U američkoj javnosti ostalo je nerazrešeno pitanje da li su Ejkin i republikanci koji su ga podržali bili svesni porekla tvrdnje da žena praktično ne može zatrudneti u aktu silovanja. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da se do nje moglo doći jedino elastičnim tumačenjem Štifeovih rezultata. „Nalaz je star najmanje 30 do 40 godina“3, napisao je u Los Angeles Times-u Džek Vilke (Jack Willke), lekar i aktivista američkog anti-abortus pokreta, zaključujući da je fizička povreda glavni razlog izostanka začeća u slučaju kada je žena napadnuta i silovana. Kao izvor je naveo svog kolegu Freda Meklenburga (Fred Mecklenburg), tačnije, njegov esej4 iz 1972. godine: „Nacisti su testirali hipotezu da stres utiče na ovulaciju. Slali su žene u gasnu komoru; kasnije su obdukcijom proveravali efekte na reproduktivni sistem. Utvrdili su da ogroman procenat takvih žena gubi ovulaciju“.

Slučajno ili namerno, Meklenburg izvrće činjenice. Pod jedan, zatvor „Pletcenze“ nije bio gasna komora. Bitnije, anticipacija izvršenja smrtne kazne jeste stresor, ali faktor psihološkog stresa, a ne fizička trauma5.

Izvori:

*U nastavku, tekst baziram na odlomcima članka „The Nazi Anatomists“, autorke Emily Bazelon, nedavno objavljenog na internet stranici magazina Slate
1. Seidelman, W.E. (1999). Medicine and Murder in the Third Reich. Dimensions: A Journal of Holocaust Studies, 13(1): 9-14.
2. Hildebrandt, S. (2013). Current status of identification of victims of the National Socialist regime whose bodies were used for anatomical purposes. Clinical Anatomy. doi: 10.1002/ca.22305
3. Geiger, K. (2012, August 20). Todd Akin not alone in adhering to bogus rape theory. Los Angeles Times.
4. Townsend, T., & Bernhard B. (2012, August 21). Akin appears to have picked up conclusions from 1972 article now hotly disputed. St. Louis Post-Dispatch.
5. Bazelon, E. (2012, November 2). Charmaine Yoest’s Cheerful War on Abortion. The New York Times.

Sonja PAVLOVIĆ

Psiholog, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top