Krivine

Friedrich Nietzsche: O NOVOM LAŽNOM BOŽANSTVU

Negde na svetu ima još narodâ i stadâ, ali ne kod nas, draga braćo: u nas ima država. Država? Šta je to? Evo! Otvorite uši, jer ću vam sada reći svoju reč o smrti narodâ. Državom se naziva najhladnije od svih hladnih čudovišta. Hladno, i laže; a evo ova laž gmiže iz njegovih usta: »Ja, država, ja sam narod.«

To je laž! Tvorci su bili koji su stvorili narode, i razapeli nad njima jednu veru i jednu ljubav: tako su poslužili životu. Razornici su, koji nameštaju klopke za mnoge a nazivaju ih državom. Oni vešaju nad njih mač, i stotinu pohlepnih želja. Gde još ima naroda tu, nema razumevanja za državu, i ona je omražena, kao pogled od uroka, i kao greh prema običajima i pravima.

Dajem vam ovaj znak za raspoznavanje: svaki narod govori svojim jezikom dobra i zla: njega ne razume sused. Svoj je jezik pronašao sebi on u običajima i pravima.

A država laže na svima jezicima dobra i zla; i štogod govori, laže – i štogod ima, ukrala je. Sve je lažno na njoj; ukradenim zubima jede, zajedljivica. Lažna joj je čak i utroba. Zbrka jezika dobra i zla: taj vam znak za raspoznavanje dajem kao znak države.

Zaista vam kažem, iz toga se znaka daje iščitati volja za smrću! Zaista vam kažem, on je stvoren za propovednike smrti! Mnogi se premnogi rađaju: za izlišne pronađena je država!

Vidite samo kako ih k sebi mami, te mnoge premnoge! Kako ih guta i žvaće i prežvaće! »Na zemlji nema ništa veće od mene: ja sam prst Božji koji pravi red« – tako urliče neman. I ne samo dugouhi i kratkovidi padaju na kolena pred njom! O, i u vas, velike duše, mumla ona potrnulo svoje mračne laži! O, ona pogađa gde su srca od obilja, koja se rado rasipaju! Da, pogađa ona gde ste, i vi pobedioci staroga Boga!

Umoriste se u borbi, i sad vaša umorenost služi još i novom lažnom bogu! Heroje i poštenjake hteo bi da poređa oko sebe, novi lažni bog! Rado se sunča na suncu čistih savesti – hladna neman! Sve će dati vama, ako ga vi obožavate, novi lažni bog: tako kupuje za sebe sjaj vaših vrlina, i pogled vaših ponosnih očiju. Hoće da s vama hvata na udicu mnoge premnoge!

Da, on je igračka i pronalazak pakla, trojanski hat smrti iz kojeg zveči nakit božanskih časti! Da, to je pronalazak da bi se njime umorili mnogi, dok on sebe sama veliča kao život: zaista vam kažem, najbolja usluga svima propovednicima smrti!

Ja zovem državom gde se svi opijaju otrovom dobri i zli: državom gde niko ne zna za sebe sama, ni dobri ni zli: državom gde se lagano samoumorstvo sviju naziva – »životom«. Pogledaj te samo te izlišnike! Kradu za sebe dela pronalazača, i blaga mudraca: Obrazovanošću zovu oni tu krađu – sve se kod njih pretvara u bolest i muku. Pogledajte samo te izlišnike! Uvek su bolesni, bljuju svoju žuč, i to zovu novinama.

Gutaju jedan drugog a nisu u stanju ni da se svare.

Pogledajte samo te izlišnike! Stiču bogatstva a utoliko su siromašniji. Traže silu, i pre svega polugu sile, mnogo novaca – ti nemoćnici!

Gledajte kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugog, i vuku se tako u blato i u ponor. Svi hoće k prestolu: to je njihovo ludilo, – kao da sreća sedi na prestolu! Često sedi blato na prestolu – a često i presto na blatu. Svi su oni za mene sumanuti, i majmuni što se veru, i vreli prevreli.

Zaudara mi njihov lažni Bog, hladna neman; zaudaraju mi svi skupa, ti poklonici lažnog božanstva.

Draga braćo, zar hoćete da se zadavite u pari iz njihovih ždrela i pohota? Ta bolje razbijte prozore, i skačite napolje. Uklonite se ispred smrada! Klonite se službe izlišnika lažnome božanstvu! Uklonite se ispred smrada! Klonite se dima od tih ljudskih žrtava!

Još je i sad zemlja otvorena velikim dušama. Prazna još su mnoga mesta za pustinjake, same i udvoje, a oko njih širi se miris tihih mora. Još je velikim dušama otvoren slobodan život. Zaista vam kažem ko sâm malo ima i njega tim manje imaju: slava maloj siromaštini!

Onde gde država prestaje tu tek počinje čovek koji nije izlišan: tu počinje pesma potrebnoga, pesma jedanput pevana, i nezamenljiva. Onde gde država prestaje, – eto, pogledajte samo, draga braćo! Zar je ne vidite, tu šarenu dugu i mostove natčovekove?

Friedrich Nietzsche
Odlomak iz dela "Tako je govorio Zaratustra"

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top