Moje bolesti su moje najčistije svetinje

Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti. Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Sudbina je htela da u to vreme i sam budem debeo, ne debeo kao neko simpatično-debelo detence, nego baš onako debeo, kako to bivaju ona deca koja nisu simpatično-debela. Bio sam prilično trapav i usporen, ali sam sasvim kontrolisano raspolagao svojim pokretima, zahvaljujući čemu sam bio verovatno najbolji fudbaler u razredu. Kada se tome doda još nekoliko uočljivih, ničim zasluženih talenata, kao i činjenica da sam od prvog dana bio najbolji đak, koga je učitelj strpao u otprilike šesnaest svakojakih sekcija, već se može pretpostaviti kakav sam tretman mogao uživati. Debeli, donesi loptu. Debeli,idi po vodu. Debeli, stani uza zid da te napucavamo. Debeli, aj’ žmuri, debeli, ti si u sredi. Uf! Pametan čovek bi rekao da sam imao dva izbora. Jedan je bio da ćutim i trpim, drugi da se uortačim s nekim jakim, pa da mu glumim druga. Budući od malena operisan od socijalnih integracija, ja sam, naravno, izabrao treću varijantu, na koju pomenuti pametan čovek svakako ne bi ni pomislio: gunđao sam i dobijao batine, da bih na kraju ipak uradio ono što se od mene tražilo. Drugačije nisam umeo.

Anđa je bila posve drugačija. Iako debela i tek za nijansu slabiji đak od mene, imala je stav. Od prvog dana, na nju su se već ložile najjače baje iz četvrtog. Šta god bi predložila, bilo bi usvojeno. Prvi zvaničan poraz od nje doživeo sam kad je izabrana za predsednika odeljenja, potukavši me sa dvadeset četiri prema jedan. Bilo nas je ukupno dvadeset petoro. Ja sam imao samo glas tadašnjeg druga iz klupe, današnjeg kuma. Svoj sam dao Anđi. Budala. No, i to sam brzo preboleo, a svemu je doprinela i ona sama. Bez obzira na svu superiornost koju je mogla osećati u odnosu na sve ostale, kao i bez obzira na to što su me svi zajebavali ko magarca, prema meni je ipak pokazivala neskrivene simpatije, zbog čega su me drugi, naravno, još više zlostavljali, ali nećemo više o tome. Budući da je i sama bila štreber, razlozi za njenu naklonost prema meni mogu se tražiti u činjenici da sam upisao školu savršeno poznajući i ćirilicu i latinicu, zbog čega sam bio pošteđen od savladavanja osnovnih elemenata pisanja, kosa tanka, uspravna debela i slične džidža-bidže. To mi je došlo glave već krajem prvog razreda kada mi je valjalo napisati i prvo pismo, naravno Anđi, a za koje sam, budući da mi je rukopis bio k'o u medveda, morao da angažujem njenu drugaricu iz klupe. Da ne dužim, istog dana pukla je sprdnja po celoj školi, a moje pismo je na kraju bilo pročitano i u zbornici. Mislim da sam tada prvi put pomislio na samoubistvo, što je jedna od misli koje me kroz ceo život uporno prate. Ponekad se uplašim da se nikada neću ubiti i da će se, i kad umrem, zbog toga sa mnom svi sprdati. Ceo život se ubijao, a umro u devedesetoj. Puj, puj!

No, nakon bruke s pismom, Anđa je jednostavno poludela za mnom. Umesto da iskoristim njenu krizu i da je držim na kratkom lancu, bio sam, naravno, dovoljno glup da i ja poludim za njom. Pisma joj, svakako, više nisam pisao, ali je uprkos tome naša ljubav cvetala. Već u drugom smo se držali za ruke, u trećem povremeno sedeli zajedno u klupi i jednom se umalo poljubili, a početkom četvrtog sam joj dohvatio i sisu. Doduše, slučajno. Bilo je to prvi put da držim pravu sisu u ruci. Ako neko misli da to još nije bila sisa, grdno se vara. Kako god. Krajem iste školske godine, u naš razred je upao nekakav Đuro, koji je ovamo imigrirao najpre iz susedne republike, a potom i iz susednog sela, kako bi njegov ćale mogao da otvori vulkanizersku radnju kraj magistrale. Nekim čudom me prihvatio za svog druga i već prilikom jedne od prvih zajedničkih šetnji sa mnom i sa Anđom pričao je kako u kući trenutno ima bar pet hiljada maraka u kešu i da ne razume kako čovek sa manje može da živi. Isto sam pričao i ja, i on mi je još nekako i verovao. Anđa je, naravno, već bila žena u povoju i lako je shvatila da moje „point“ patike baš i ne odgovaraju pomenutom imovinskom stanju. Sutra su otišli u šetnju bez mene. Prekosutra više nisam imao devojku. U očaju, napisao sam prvu pesmu, ne znajući da sam time zapečatio svoju sudbinu. Zauvek.

Do kraja osnovne škole bilo je još dve ili tri situacije kada je Anđa odlučivala da prednost da duhovnim vrednostima, pa me ponovo proglašavala za svog momka, na dan ili dva. Onda je jednog dana, tek tako, odlučila da joj je momak neki sasvim treći bilmez, dve godine od nas mlađi, a Đuro i ja smo se najzad našli na zajedničkom terenu, provodivši dane u razgovorima o njoj. Doduše, on je govorio da je kurva, dok sam joj ja pisao pesme i čitao ih pred njim. Svako na svoj način. Škola je ubrzo bila gotova, kao i sve što je tada brzo bivalo gotovo, Đuro je ostao da krpi gume za debele pare, ja sam uleteo u razred sa trideset devojčica, a Anđaje na pola srednje eksplodirala i udala se za nekog fudbalera. Ja sam u to vreme bio taman toliko sazreo da po prvi put postanem šampion u brzom onanisanju.

Tri godine kasnije, sa zvaničnim statusom brucoša, stopirao sam po nekoj kišurini, vraćajući se iz grada. Zaustavio se auto, prilično veći no što je moj ćale mogao sebi da priušti od nekoliko gastarbajtersih godina, a za njegovim volanom sedela je Anđa. Dobila ga je, kako mi reče, od svog muža, nekakvog fudbalera na pozajmici u Grčkoj, koji joj je zajedno sa autom napakovao i sina. Više nije bila debela, iako je imala velike sise. „Kako u školi?“, pitala me je usput, motajući prema mojoj kući. Kad me pustila napolje, osećao sam se kao najsmrdljivije govno. Znam da sam i te večeri pokušao da napišem pesmu, ali mi nije išlo. Kako god, i dalje pokušavam.

Još od četvrtog osnovne, kad sam, sada to znam, pristao da budem retardirani majmun u čije ime uvek neko drugi donosi odluke, a koji sam radije bira da bude zapisničar nepostojećeg života. Ponekad me neko, ko misli da se u meni nema šta razumeti, optuži da sam njanjavac koji se naokolo razbacuje svojom intimom. A ja znam da je sve to kurac. I pokušavam tek da napišem pesmu. Ja ne umem da sabiram i oduzimam. Ne umem da popravim grejalicu. Ne umem da orezujem vinograd, da pišem saopštenja za javnost, ne umem da malterišem, ne umem da šoferišem. Ne umem da navijam za Zvezdu, ni da dižem ruku prilikom glasanja, poslednji put sam glasao na izborima za predsednika odeljenja. Možda ne umem ni da pišem. Ali pokušavam. Ponekad verovatno želim da time kupim zrno pažnje, milimetar snađenosti i pronađenosti u svetu. Možda i da se odbranim od prezrivog pogleda lokalnog vulkanizera, koji ne laže kad kaže da u kući ima hiljade raznobojnih novčanica; od pogleda onih što me porede s mojim nekadašnjim drugom iz klupe, sadašnjim kumom, koji ima ženu, posao, bebu i veštačku palmu; od debele Anđe, koja mi nije dala da odrastem, kako bi doveka mogla da mi lupa ćuške. I zapravo se i ne trudim da se izlečim. Moje bolesti su moje najčistije svetinje, sve što neko nikada neće imati. Jedino što pokušavam je da napišem pesmu. A kad je napišem, uramiću je u jedan kišni oblak i dati joj ime od kog će vasiona vekovima grmeti.

.

.

.

Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja

Duško DOMANOVIĆ

Književnik, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top