- Written by Sonja PAVLOVIĆ
Optimizam – između mita i realnosti
U najkraćem, optimizam je pozitivan stav prema budućnosti. Ljudi, međutim, često veruju da biti optimista znači biti pozitivno nastrojen prema svemu i verovati da će sve ispasti kako valja. Takvom pogledu na svet bi, ipak, više odgovarala sintagma slepi optimizam. Vrsta optimizma za koju psihološka istraživanja pokazuju da koristi jeste realni optimizam.
Realni optimista gaji generalno pozitivan stav prema budućnosti, ali ne i uverenje da će se sve odvijati savršeno po njega. On je svestan da ga povremeno očekuju nevolje, ali veruje da će biti u stanju da se s njima uspešno nosi. Recimo da osoba boluje od raka. Izvesno je da je ne mogu izlečiti “srećne misli”. U takvoj situaciji, realni optimizam sastojao bi se u njenoj odluci da proaktivno traga za lekarima sa dobrom reputacijom i metodama lečenja koje su se pokazale uspešnim u praksi, kao i da veruje da će i u njenom slučaju lečenje dovesti do pozitivnog ishoda.
Kako psiholozi utvrđuju da li je neko optimista?
Jedan od načina je da prosto pitaju ljude, za šta im je na raspolaganju nekoliko standardizovanih upitnika. Među najčešće korišćene merne instrumente ove vrste spada Test životne orijentacije (Life Orientation Test). On se sastoji od deset jednostavnih pitanja o ispitanikovim intuicijama u pogledu budućnosti, a njegovi odgovori određuju da li spada u optimiste ili pesimiste.
Drugi način je da se vidi šta se događa u mozgu pojedinca dok misli o pozitivnim, odnosno negativnim stvarima. U ovom slučaju, prati se moždana aktivnost ispitanika, na primer, dok gleda video klip, sluša ili čita priču sa pozitivno, odnosno negativno obojenim sadržajem.
Opšti zaključak do kojeg se došlo na osnovu ovakvih eksperimenata je očekivan: izloženost pozitivnom, odnosno negativnom materijalu, praćena je različitim matricama moždane aktivnosti. Došlo se, međutim, do još jednog, psiholozima značajnijeg uvida: obrazac reakcije mozga na pozitivan ili negativan sadržaj relativno je trajan na nivou pojedinca. Drugim rečima, u ponovoljenom eksperimentu, isti ispitanik će pokazati istu moždanu aktivnost ukoliko mu se prezentuje isti ili sličan sadržaj. Psiholozi ovo tumače kao predispoziciju da se reaguje na određeni način. Osim toga, istraživanja na bazi elektroencefalografije (EEG) utvrdila su da je pozitivno raspoloženje praćeno jačom aktivnošću leve moždane hemisfere. Obrnuto, povišenu anksioznost ili strah prati povećana aktivnost desne hemisfere.
Mišljenje ili delanje?
Popularna psihologija i knjige izdate pod etiketom samopomoć, na optimizam gledaju kao na način mišljenja. Uprošćeno rečeno, poruka je da se optimistom postaje usvajanjem određenog načina mišljenja. Stvar, međutim, nije tako jednostavna.
Pažljivo osmišljena istraživanja pokazuju da je optimizam u velikoj meri stvar načina delovanja. Američka psihološkinja Suzan Segerstrom (Suzanne Segerstrom) izvela je jednostavan eksperiment da bi proverila ovu hipotezu. Na osnovu rezultata na testu životne orijentacije, ona je svoje ispitanike, studente prava, podelila u dve eksperimentalne grupe: optimiste i pesimiste. Zatim je svaki ispitanik dobio zadatak da reši nekoliko anagrama, među kojima je bio i jedan nerešiv. Nalaz: optimistični ljudi duže i upornije pokušavaju da dođu do rešenja; teže odustaju. Ovakav pristup problemima, zauzimanje stava ja to mogu, prilično dobro može da objasni odavno uočenu korelaciju između optimizma i životnog uspeha.
Segerstrom nije ostala na ovome. Došla je na ideju da uporedi imuni sistem optimista i pesimista. Prateći u dužem periodu imuni sistem svojih ispitanika, studenata na prvoj godini prava, došla je do zanimljivog, krajnje kontraintuitivnog rezultata: optimistični studenti često su imali blago ugrožen imuni sistem. Ništa zabrinjavajuće, smatra Segerstrom. To je cena koju su optimisti platili za veći trud i ulaganja u odnosu na pesimiste, koji će im se isplatiti već na drugoj godini.
Ispostavilo se, naime, da su optimistični studenti više izlazili, sklopili više prijateljstava, više vremena posvećivali učenju i išli na više predavanja. Sve zajedno, to deluje iscrpljujuće na organizam i može da oslabi reakcije imunog sistema. S druge strane, ovim i ovakvim aktivnostima studenti su sebi obezbedili veću i jaču mrežu podrške za narednu godinu studija, pri čemu ne treba gubiti iz vida ni efekat samoprocene, bazirane na dobrim rezultatima s kojima su okončali prvu godinu.
Neuronaučnica Tali Šarot (Tali Sharot) povezuje temu optimizam sa (i)racionalnošću. Nepobitno je da za sebe mislimo da smo racionalni i utemeljeni, ali nas stvarnost često demantuje. Slično, niko od nas nije imun na tzv. optimističnu pristrasnost. Istraživanja pokazuju da većina ljudi smatra da će zarađivati više od proseka, da će im brakovi biti srećni, da će ih pratiti dobro zdravlje… Statistika o ličnim primanjima i sklopljenim i razvedenim brakovima pobija ovakav optimizam.
Optimistična pristrasnost, smatraju Šerot i brojni drugi istraživači, korisna je sa evolucione tačke gledišta i, po svemu sudeći, nosimo predispoziciju da je razvijemo. Najpre, postoji korelacija između optimizma i srednje očekivanog trajanja života. To znači da pozitivan pogled na svet utiče na opšte zdravlje. Jedna od razumnih pretpostavki je da optimistični stav prema životu i budućnosti umanjuje anksioznost i nivo svakodnevnog stresa povezanog s osećanjem neizvesnosti i strepnje, koji spadaju u faktore koji narušavaju zdravstveno stanje. Osim toga, optimizam je motivator. Kao što se vidi iz opisanih eksperimenata, optimisti se duže bore protiv problema i teže odustaju od njihovog rešavanja, što ih čini adaptivnijim na bilo koje uslove životne sredine.
Da li se rađamo kao optimisti/pesimisti?
Drugim rečima, imaju li genu bilo kakvu ulogu u tome hoće li neko biti optimista ili pesimista? Teza u vidu potvrdnog odgovora na ovo pitanje nije nova.
Gen poznat kao gen za transport serotonina odavno se povezuje s negativnim načinom mišljenja. Ljudi s kratkom verzijom ovog gena, u proseku, imaju pesimističniji pogled na život od nosilaca duže verzije istog gena. Jedna dugoročna studija, sprovođena u periodu od 23 godine, imala je za cilj da utvrdi da li su nosioci kraće verzije gena skloniji da razviju depresiju, imajući u vidu da je ona povezana s negativnim načinom mišljenja. Prvi rezultati bili su negativni. Detaljnija analiza, pak, bacila je novo svetlo na nalaze studije: nosiocima kratkog gena za transport serotonina potrebno je više vremena da se izbore s negativnim situacijama u životu, kao što su teža oboljenja, smrtni slučajevi u porodici itd. S obzirom da se duže izvlače iz problema, izloženiji su riziku da razviju depresiju.
Ukratko, gen nas čini podložnijim da negativno gledamo na stvari, pa čak i da patimo od depresije, ali će se njegov uticaj iskazati tek u interakciji s odgovarajućim uticajima sredine – ukoliko nas život suoči s realno teškim situacijama.
Možemo li prevariti gene?
Ključno praktično pitanje glasi: postoji li način da pesimista zauzme pozitivniji odnos prema životu? Čini se da ima naučnih nalaza koji sugerišu da je tako nešto moguće. Poznato je, naime, da pesimisti pate od pesimistične pristrasnosti – veću pažnju poklanjaju negativnim stvarima; ukoliko neka situacija može imati pozitivan i negativan ishod, veruju da će se desiti ovo drugo. U laboratorijama za kognitivnu psihologiju odavno je utvrđeno da ovakva pristrasnost funkcioniše na nesvesnom nivou, zbog čega je na nju nemoguće delovati voljno, pozitivnim mislima.
Profesorka kognitivne psihologije na Univerzitetu u Eseksu Ilejn Foks (Elaine Fox) razvila je interesantnu tehniku, trening, čiji bi ishod trebalo da bude optimističniji pogled na život.
Ispitanik sedi ispred monitora na kojem mu se, na trenutak, prikažu dve slike – jedna pozitivna i jedna negativna. Od njega se traži da pritisne taster kad god se na ekranu pojavi, na primer, plavi krug. Kompjuter ponekad ovaj krug predstavlja u delu ekrana na kojem je prethodno prikazana pozitivna, a ponekad na delu ekrana gde je bila prikazana negativna slika. Vremenom, kroz veliki broj ponavljanja, kompjuter učestalo smešta metu na mestu koje je bilo rezervisano za pozitivnu fotografiju. Fox veruje, i počinje da prikuplja dokaze za svoju hipotezu, da se ispitanikov mozak može trenirati da instinktivno usmeri pažnju na stvari pozitivnog naboja.
.
.
.
Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja