NEOLIBERALIZAM I FUDBAL: Bogati robovi

REALITY CHECK. Jedan od tipičnih primera je slučaj Martina Bengtsona. Rođen 1986. godine u Orebru u Švedskoj, počeo je da trenira fudbal u svojoj šestoj godini. Kao klinac odgledao je TV emisiju o Ajaxovoj školi fudbala. Bio je fasciniran. U njoj su deca živela skoro pa kao profesionalni fudbaleri. Da bi ostvario svoj san, Bengtson je razradio dodatne treninge: sat vremena na odmoru u školi, sat vremena nakon škole i sat vremena posle večere. Naporan rad se isplatio. Postao je redovni član mlađih selekcija nacionalnog tima Švedske u kojima su ga učili kako da postane elitni igrač. Bio je u potpunosti indoktriniran. Na jesen 2002. dobio je poziv da dođe na probu u Chelsea. Ubrzo je posetio i Ajax, a prvu profesionalnu prvoligašku utakmicu odigrao je početkom 2003. godine kada je nastupio za tim iz svog rodnog grada Örebro SK. Krajem oktobra, kada se sezona bližila kraju, dobio je ponudu o kojoj je sanjao od malih nogu. Potpisao je na dve i po godine za milanski Inter, sa mogućnošću produženja ugovora. Mesečna plata je sadržala petocifreni broj, svota novca od koje se jednom sedamnaestogodišnjaku vrtelo u glavi. Tokom dana je trenirao sa najvećim svetskim zvezdama poput Adriana i Vierija. Zatim su sledili šopinzi po najskupljim gradskim prodavnicama, a noću izlasci po najboljim milanskim klubovima. I tako sve do sredine marta 2004. kada je napunio osamnaest godina i povredio koleno. Mesec dana je morao da pauzira. I dok su igrači putovali po svetu i igrali utakmice, Martin je bio primoran da miruje u svojoj sobi i razmišlja o svom životu. Najednom mu je sve delovalo besmisleno, ceo život mu je izgledao kao jedna beskrajna kolotečina. Činilo mu se da je postao robot, da reaguje samo na komande, bez kreativnosti, bez osećanja. Prestao je i da uživa u fudbalu. Uz zvuke pesme Reality Dejvida Bouvija presekao je svoje vene. Probudio se u psihijatrijskoj bolnici. Nikome nije bilo jasno zašto bi neko sa tako perspektivnom karijerom želeo sebi da oduzme život.

KREACIJA JAVNOSTI. Dečaci su od malena indoktrinirani da je jedan od najvećih uspeha u životu biti profesionalni fudbaler. Slava i novac kroz igru, šta više poželeti? Ipak, ono o čemu se ne govori dovoljno je i pritisak pod kojim se nalaze fudbaleri, a pritisak je ogroman. Profesionalcima nisu dozvoljene emocije. Doskorašnji fudbaler Partizana, Almami Moreira, odigrao je 2009. godine utakmicu u kvalifikacijama za Ligu šampiona iako je uoči meča saznao da mu je majka preminula. Ovo je gest po kojem će ostati upamćen među navijačima: požrtvovanost je ono što se traži, a ne slabost i ranjivost. Pognuti glavu i poslušno zapeti. Jer veruješ da je to ispravno. Jer drugi veruju da je to ispravno.

Na dan 10. novembra 2009. godine Robert Enke, jedan od najboljih nemačkih golmana, bacio se pod voz. Depresija i strah od neuspeha bili su glavni razlozi zbog kojih se ovaj igrač ubio. Konstantno pod okom javnosti Enke nije želeo da njegovo psihičko stanje bude vidljivo. Pokušavao je da svoja osećanja zadrži za sebe, u krugu porodice, dok je obaveze u klubu i reprezentaciji izvršavao na najvišem nivou. Uostalom to se od njega i očekivalo, to je bio njegov posao, njegova obaveza. I on sam je verovao u to. Nije bilo mesta kompromisu.

Žan-Mark Bosman je, kako i sam tvrdi, možda najpoznatiji belgijski fudbaler za koga zapravo niko ne zna. Rođen je u Liježu 1964. godine i odrastao u blizini Standardovog stadiona, stadiona na kojem je kao osamnaestogodišnjak započeo profesionalnu karijeru. Krajem osamdesetih prelazi u redove gradskog rivala RFC Liège. Po isteku ugovora 1990. godine želeo je da pređe u francuski USL Dunkerque, ali je transfer propao pošto je RFC Liège zahtevao preveliku novčanu naknadu ujedno mu drastično smanjujući platu. Bosman je pravdu potražio na sudu pokrenuvši tri paralelne tužbe: prvu protiv Fudbalskog saveza Belgije, drugu protiv svog dotadašnjeg kluba i treću protiv UEFA, pozivajući se na slobodu kretanja radne snage. Naporna petogodišnja borba za pravdu završila se istorijskom pobedom, ali je ujedno i uništila profesionalnu karijeru ovog fudbalera. Dana 15. decembra 1995. godine sud je doneo presudu da je sistem transfera kakav je do tada postojao u suprotnosti sa odredbom Evropske unije koja garantuje slobodno kretanje radne snage. Ozvaničavanjem čuvenog Bosmanovog pravila igračima je od toga dana bilo dozvoljeno da, kada se ugovor sa klubom okonča, postanu slobodni agenti i bez ikakvih prepreka prelaze u bilo koji klub sa prostora EU.

Ovakva odluka je u velikoj meri ojačala pregovaračku poziciju igrača kada je u pitanju potpisivanje novih ugovora jer su klubovi bili u konstantnom strahu da će ostati bez najvećih asova. Tako su se npr. najveće fudbalske zvezde, poput Stiva Mekmanamana, Sola Kempbela, Mihaela Balaka ili Edgara Davidsa, pozivale na Bosmanovo pravilo. Prošle godine je Vejn Runi pretio da će otići na kraju ugovora, ali je ipak na koncu pristao da produži saradnju sa “Crvenim đavolima” iz Mančestera. Po novom ugovoru Runi će godišnje zarađivati 13 miliona funti, odnosno tričavih 250 000 nedeljno. Ni klubovi nisu bili na velikom gubitku. Zapravo je benefit bio obostran jer je otvaranjem tržišta došlo do veće ponude igrača. Najviše su, naravno, profitirali “veliki” klubovi jer su bili u mogućnosti da lakše privuku perspektivne igrače, što je jedan od razloga sve veće ekonomske polarizacije u svetu fudbala, kao i “veliki” igrači koji su bili u poziciji da ispregovaraju još veće plate.

A Žan-Mark Bosman? On je danas lečeni alkoholičar koji živi od socijalne pomoći. Pokušavao je da nastavi dalje, ali je uglavnom igrao u amaterskim klubovima jer je kod onih “većih” u najavi bio prepoznat kao problem. Nalazio se pod strahovitim medijskim pritiskom i zapao u depresiju sa kojom se i danas bori. Mnogi misle da je u sudskom procesu zaradio čitavo bogatstvo. Ipak, najveći deo odštete koju je dobio otišao je advokatima i na poreze. Bogatstvo koje Žan-Mark danas poseduje nije veće od nedeljne plate prosečnog fudbalera engleske Premijer lige.

KO JE POBEDNIK? Jedna od posledica Bosmanovog procesa je i ta da su klubovi i igrači počeli da potpisuju striktnije ugovore na duži vremenski period. Kristijano Ronaldo je u julu 2008. godine izjavljivao da su fudbaleri postali moderni robovi. On je želeo da pređe iz Mančestera u madridski Real, ali mu klub sa kojim je imao ugovor to nije dozvoljavao. Čak je i predsednik FIFA, Sep Blater, podržao portugalskog reprezentativca u zahtevima, tvrdeći da bi igrač, u slučaju da ne želi da bude deo određene sredine, morao imati pravo da otkupi svoj ugovor i pređe tamo gde želi. Paradoksalno, ovih dana možemo čitati o tome kako postoji mogućnost da upravo Ronaldo, koji je govorio o robovlasničkim odnosima u fudbalu, bude uložen kao bankarska garancija. Naime, španska banka Bankia, koja je madridskom Realu pozajmila 76,5 miliona evra za rekordan transfer ovog igrača koji je iznosio oko 100 miliona evra, sada traži pozajmicu od Evropske centralne banke, a kao garancija ponuđen je najskuplji igrač na svetu, na isti način na koji se u zalog nudi zgrada ili vršalica.

Preneto iz časopisa ZAREZ (Zagreb)