- Written by Dejan JEREMIĆ
Teto, jel' sav ovaj lebac tvoj?
Nije nemoguće da se, pišući knjigu o Jovanki Broz, Žarko Jokanović uneo u materiju preko sve mere objektivnog beležnika istorije, kao što se ne može isključiti ni pretpostavka jednosmerne istine koju mu je Jovanka kazivala, a on hvatao beleške. Kao takav, iskočio je iz principa prema kom „pesnik nije imanentan pesmi“, ostajući tako duboko uronjen u zamku tumačenja Jovankinog ispovedanja o događajima koje je istorija već obradila na mnogo načina. Jokanovićev pokušaj da bude jedinstven u tom poduhvatu i ekskluzivan u onom segmentu koji je – s obzirom na naslov knjige „Jovanka Broz, moj život, moja istina“ i pompeznu reklamu! – očekivano trebalo da nam otkrije šta se događalo s onu stranu mračne zavese njenog bračnog života s Titom, ostao je jalov u svim segmentima te istine. S obzirom da je i u naslovu sadržana, istina ostaje samo Jovankina, a da pri tom nije dorečena. Čitalac će, s velikim razočarenjem, posle 205 strana konstatovati da je većina onoga što je pročitao, prežvakano makar onoliko puta koliko je proteklo godina od Titove smrti.
Knjiga nastala od zapisa i snimaka razgovora koje je Jokanović s Jovankom Broz vodio, kako kaže, nekoliko godina, ne postiže više domete od ljudskog razumevanja priče o njenoj izolaciji i saučestvovanja u njenom bolu zbog izgubljene prošlosti. To je led na koji se Jokanović okliznuo. Beležeći njenu istinu, saživeo se s temom do one mere posle koje prestaje svaka objektivnost, a istovremeno budi sumnju u verodostojnost te i takve ispovesti. Na momente, knjiga je previše odisala „vlagom“. Ne u smislu da je patinirana memlom izvađena iz kofe s vodom, već u smislu da se i Jokanović, slušajući Jovankinu životnu priču, zarozao u suzama. Pao je, naime, u amok.
Ni istorijska distanca od 33 godine – koliko je Jovanka živela u izolaciji, a na Dedinju – i isto toliko godina od Titove smrti, i 36 godina koliko je prošlo od razdvajanja tog bračnog para, nije očito bila dovoljna merna jedinica kojom bi Jokanović operisao pišući njenu ispovest. Za sve to proteklo veme, javnost je znala gde i kako Jovanka živi, ali dok čita Jokanovićevo štivo vadi iz sećanja ono što je pohranila u kratku pamet, te po dobrom običaju da sporo pamti a brzo zaboravlja, emotivno reaguje na „novost“ koju je zaboravila. Jer, taj deo naše istorije onoliko je obrađivan u novinarskoj prozi i dokumentarnim filmovima na teme – Tito, Jugoslavija, Partija, NOB, AVNOJ, Jovanka, raspad... život i smrt, istine i laži, mit, legenda i misterija, glamur i beda...
Lajt motiv Jovankinog života i njene istine, kako kaže Jokanovićeva knjiga, jeste njeno neprestano ponavljanje da joj je učinjena nepravda, a na pravdi boga, i da su za to „zaslužni“ neki ljudi za koje samo ona zna ko su. Desetine puta ponovljene rečenice „oni su mi to uradili... oni su me odvojili od Tita...“ i sporadično i stidljivo provlačenje nekih imena iz tog vremena, nisu dovoljan dokaz za građu o istini o njenoj sudbini. Pominjanje generala Nikole Ljubičića i nekadašnjeg šefa jugoslovenske Službe državne bezbednosti Staneta Dolanca, nedovoljno je za „markiranje“ onih koje krivi za način na koji je živela posle Tita. Nema sumnje da ih ima mnogo u tom društvu, kao što nema sumnje da je i tadašnji državni vrh bio bulumenta partijskih hohštaplera koji su posle Tita videli sebe na čelu države, ali nikako ne saznajemo ko su oni?!
Opisujući kako su je 1977. godine „neki“ razdvojili od Tita, Jovanka kaže da su „oni prislanjali Titu pištolj na vrat i tražili od njega da se razvede od mene. A Tito na to nije pristajao“. Ko su oni? Ko su ljudi za koje tvrdi da su „zlikovci od kojih ju je Tito štitio, a koji su bili spremni na sve“. Odgovor ne postoji. Bar ne u Jokanovićevoj knjizi. Postoji mogućnost da se Jovanka do smrti plašila da otrkije sve detalje, na šta se, takođe, može gledati skeptično, s obzirom na činjenicu da je većina „onih“ i „tih“ odavno s Titom u večnim lovištima. Tamo gde su s njim bili i za života. Takođe, postoje i drugačija tumačenja tog događaja iz 77-me, dokumentovana u filmu „Drugarica Jovanka“ (autor: Slađana Zarić, 2011.). U tom dokumentarcu Titovi saborci kažu da je Jovanka imala preveliki uticaj na Tita, smenjivala i postavljala ljude na finkcije, odlučivala o državnim i partijskim pitanjima, smenila četiri šefa Titovog kabineta, svako ko joj se zamerio bivao je sklonjen; tražila je i smenu jugoslovenskog ambasadora u SAD zbog toga što je čula da je njegova supruga ružno govorila o njoj, dok je s Titom bila u poseti Kenediju. Sa svim tim u vezi, u filmu se govori i o razdvajanju Tita i Jovanke pred njegov put u Severnu Koreju kod prijatelja diktatora Kim Il Sunga. Svedoci kažu da je Jovanka bila izričita u želji da odredi ko je na taj put mogao da ide a ko ne, a da je Tito presekao, rekavši da ona ostaje u Beogradu, a da ostali putuju s njim. I tu je bio kraj. Od tada se nikada nisu videli.
Jovanka nije želela da učestvuje u tom filmu, ali su u njemu korišćeni arhivski snimci njenih izjava u kojima kaže da nije imala takav uticaj, što je nebrojano puta ponovila i Jokanoviću, a ovaj popunjavao prazninu knjige. Možda nije istina ni ono o čemu u tom filmu govore brojni svedoci vremena, između ostalih i oni koji kažu da je bila stroga, retko kim i čim bila zadovoljna, prečesto kritikovala...? Ni Tito nije bio pošteđen, morao je da se sakriva da ga Jovanka ne vidi dok jede masnu hranu! Kelner koji je nju i Tita služio u Karađorđevu kaže da je, pošto su ispili po čašu vina, Jovanka na flaši olovkom zabeležila nivo ostalog vina. Kelner je s kolegom dokrajčio ostatak, ali je za večeru Jovanka tražila baš to vino i tu bocu. Za kelnera je to popijeno vino bilo nebrano grožđe, ne znam šta je s njim bilo posle. O tome nije ništa rekao, kao ni Jovanka o „onima“ za koje tvrdi da su zlikovci. U priču o piću, uklapa se i ona o smenjivanju Jožea Smolea. Tito je Dolancu naredio da Smole mora da ide. Zašto? Krade mu viski. Otkud to zna? Videla ga Jovanka kako krade!
Razdor na relaciji Jovanka – državni vrh počeo je, kažu svedoci, još pred prvo Titovo dugo putovanje morima na brodu „Galeb“. Tada su izbile prve varnice zbog, kako kažu, Jovankinog kadriranja ko na put može da ide a ko ne. Ako je istina da je zaista bila i kapetan plovidbe i zapovednik svih paluba, onda nije nelogičan ni odijum koji je stvorila u Titovom okruženju. Nije tajna da je bilo priče i o njenom eventualnom konkretnijem političkom angažovanju. Posle smrti predsednika Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, Dušana Petrovića Šaneta, provejavala je mogućnost da ga na toj funkciji nasledi. Srećom, nije.
Film govori i o tome da je Jovanka imala svoju informativnu službu, da je znala ko, šta i o kome priča, i radi o glavi; da je pretila dokumentima kojima može da raskrinka rad jugoslovenske tajne službe; da je imala zadatak da štiti Tita i da je nosila pištolj, koji joj je tokom Titove posete Francuskoj u Parizu ispao iz tašne, što se graničilo sa skandalom. Dokumentacija tadašnje UDBE sadrži i podatke koji navode da je imala aspiracije visokih dometa, da bude neka vrsta jugoslovenske Evite Peron ili Sirimavo Bandaranaike. Njena uloga, svakako, nije bila beznačajna, te ni Tito nije propustio da se u svakoj prilici domaćinima zahvali u svoje i u ime drugarice Jovanke. Na nečemu, bilo čemu.
Ako je i imala političke ambicije one su mogle da budu pojačane onda kada je Predsedništvo SFRJ ograničilo Titovu vlast, jer nije novost da je njegovo okruženje vrvelo od političkih hijena. Jovanka u Jokanovićevoj knjizi ponavlja, ponavlja i ponavlja da je samo želela da zaštiti Tita od „njih“. I ništa više. Ukratko, sve za šta je optužuju ona negira; sve što su joj napakostili svodi se na osvetu, uglavnom, bezimenih. Čak ni na Jokanovićevo pitanje da skine veo tajne s datuma Titovog rođenja – 7. maj li je, 25. li je? – Jovanka ostavlja prazninu. I ja sam rođen u maju, pa šta? Ali, znam da je bio 17. dan tog meseca kad sam obradovao roditelje. U čemu leži tolika tajnovitost da ni datum Titovog rođenja ne može da bude zabeležen kao jedna od retkih istorijskih činjenica u knjizi? Ni to nećemo saznati, jer je Jovanka taj podatak i sve ono što nije rekla u knjizi – a očekivalo se – odnela sa sobom u večni mir.
Ukratko, Jokanovićeva knjiga – osim što je loše obnavljanje poznatog gradiva – nema težinu kakvu joj pridaje marketing. Preambiciozno za nekadašnjeg Titovog pionira koji u filmu „Užička republika“ (režija: Živorad Žika Mitrović, 1974.) glumi seljače koje izgovara repliku koja se pamti: „Čiko, jel' sav ovaj lebac tvoj?“ U tom maniru je i napisana ispovest Jovanke Budisavljević Broz, gnjecavo i razuđeno štivo, na momente otužno, koje ni autora nije lišilo patosa sadržaja. Jokanovićeva knjiga će, svakako, završiti na nekoj istorijskoj polici namenjenoj zbirkama tekstova o Titovom i Jovankinom životu. Dok se po njoj bude hvatala paučina, valjalo bi sačekati ozbiljniji istorijski dokument – pominje se da je i Jovanka pisala memoare? – koji bi, možda, jasnije i preciznije objasnili događaje o kojima se na različite načine priča, piše, prepisuje, i koji se isto tako i tumače. Spletke na dvoru jugoslovenskog komunističkog diktatora i prve dame, tema je za ozbiljniji poduhvat od gimnazijskog domaćeg zadatka „moj život, moja istina“. Takvih istina nagledali smo se u domaćim filmovima o Narodnooslobodilačkoj borbi, posebnom filmskom žanru koji je rođen voljom pobednika, a Titu u čast. Iz tog miljea – komunističke despotije i propagande – nastala je i „Užička republika“ u kojoj filmski pekar, Petre Prličko pita, tada malog, Žarka Jokanovića: „Čiji si?“
„Babin, a čiji bi bio.“
Dejan JEREMIĆ
Novinar, Beograd
.
.
.
Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja