Vojislav Šešelj - Dok dišem pišem

Iako mu je veći deo ,,sive mase“ zaokupila odbrana pred Haškim tribunalom, četnički vojvoda Vojislav Šešelj nije zapostavio ni izdavanje svojih knjiga. Za sada ih ima skoro dve stotine, a nekima od njih recenzent je bio nekadašnji saborac, kum i prijatelj Tomislav Nikolić, i sam spisateljski produktivan sa 13 knjiga ("Šešelja za predsednika", "Sve za Kosovo i Metohiju"). Kako su se stvari izmenile, znajući da je knjiga najlepši poklon, Šešelj je svojim dotadašnjim najbližim saradnicima i prijateljima, poklonio upravo knjige. Vučiću je namenio one sa naslovima ,,Portparol lopovske stranke“, “Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić“ i “Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić“, dok je Nikolića kao uzdarje zapao uradak ,,Haški denuncijat Tomislav Nikolić”.

Detaljnije...

Borislav Pekić: ZDRAVA BOLEST

- Odakle si došao?

- Niotkud. Ja sam odavde.

- Kako to da te nikad nisam sreo?

- Nisam izlazio.

- Bio si bolestan?

- Ne, bio sam zdrav.

- Pa, zašto nisi izlazio?

- Pa zato. Zato što sam bio zdrav.

- A sada, zašto si sada izašao?

- Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.

- Šta bi se desilo da te primete?

- Proglasili bi me za zdravog.

- Je li ti rđavo?

- Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.

- I šta bi sa tobom radili?

- Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.

- Ali, ti si već bolestan, zar nisi?

- Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove …

 

Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12,
Tamo gde loze plaču, (str. 427). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984.
Akuzativ, 31.05.2013.

Detaljnije...

CVJEĆARNICA U KUĆI CVIJEĆA - Kako smo usvojili i živeli Alana Forda

Alan Ford, kultni strip koji je voljelo barem deset generacija pred sami kraj socijalizma. Voljen u matičnoj Italiji, življen u Jugoslaviji, kojoj su bile više nego drage replike poput one legendarne Broja Jedan: 'Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti.' Jugoslavija je voljela 'svog' Alana Forda. Sjećate li se?

Kao čedo Magnusa i Maxa Bunkera Alan Ford je u matičnoj zemlji bio masovno popularan, ali samo u bivšoj Jugoslaviji, najviše u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji, taj je strip postao dio kulturne baštine, sastavni dio našeg jezika i kulture. Zašto su zgode siromašnih i entuzijastičnih uposlenika disfunkcionalne cvjećarnice našle jedinstveni okvir upravo u Jugoslaviji?

Detaljnije...

Kafkinim očima promatrati svijet

Kafkinim očima promatrati svijet, to je nešto čemu sam oduvijek težio ili bio prirodom natjeran. A onda se dogodilo da sam nenadano dobio poziv u Češku, u Prag, njegov grad i naravno da me je odmah počela kopkati zamisao: pokušati promatrati ga njegovim očima. Nisam mogao poželjeti više! Sa sobom na put ponio sam debelu žutu knjižurinu koju obično držim na polici kao branu za ostale knjige, kako ne bi popadale: Kafkine Dnevnike. Sa svakom pročitanom riječi u kupeu vlaka koji se trucka najprije slovenskim, a potom austrijskim brdima kao da ulijevam i malo Kafke u sebe.

Detaljnije...

Jelena

Više ni ne znam da li sam je voleo. Ne znam ni da li sam je poznavao. Živeli smo posve različite priče, koje su se sasvim slučajno slile u jednu. Na kratko. Onako nenadano, kako to obično i biva dok život ne počne da se dešava vođen nekim nerazumljivim spoljnim komandama. Sad znam da sam tada još uvek bio dečak. Ona je bila devojčica. Nismo previše pričali, ali smo se nekako čudno razumeli. Možda pogrešno, ali smo se razumeli. Sve što sam znao i voleo bilo je gotovo nevidljivo pred onim što je ona imala. Na moju sreću, oboje smo tada verovali da se znanjem ne može disati. Voleli smo Miljkovića, jablanove i tišinu. Smejali se deci što ispred dragstora menjaju svet. Hodali smo ćutke, ponekad se ljubili. Terao sam je da mi govori o Parizu, o kome je, kao i o svemu drugom, znala mnogo više od mene. Pričala mi je kako joj je ćale pijan plakao u kanalu kad je umro Dali. «Moj je bio predsednik sindikata, pa šta?!», kikotali smo se kao deca. Jednom sam joj poklonio pesmu, sveže odštampanu na jeftinom belom papiru. Nisam joj rekao da nije za nju napisana. Možda to nikada nije ni pomislila. Ipak, kada je sada pročitam, ne znam kome sam je drugom napisati mogao. Potajno smo verovali u dobro, ali smo to prećutkivali. Sprdali smo se s nesrećom što je cvetala iz televizije i crnih hronika dnevnih novina. Nekakav morbidan članak o mrtvim bebama, koji sam našao pod mokrim cipelama u njenom stanu, mesecima sam nosio u novčaniku. Čitali smo ga zajedno, smejući se. Kod nje sam prespavao samo jednom. Dugo me je zajebavala što nisam smeo da se svučem, i što sam noć proveo sklupčan na najudaljenijem delu kreveta. Soba joj je bila šarena, a u akvarijumu su, čini mi se, plivale neke smešne ribe. Imala je gomilu muzike. Ponekad čujem neku od pesama koje je volela. Onda smo jednostavno prestali da se poznajemo. Razmenili smo nekoliko gadnih reči, koje ću, zakleo sam se tada, zauvek pamtiti. Sad se ne sećam nijedne. Mislim da se više nismo videli.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top