Jelena

Foto:Vedrana Ikalović Foto:Vedrana Ikalović

Više ni ne znam da li sam je voleo. Ne znam ni da li sam je poznavao. Živeli smo posve različite priče, koje su se sasvim slučajno slile u jednu. Na kratko. Onako nenadano, kako to obično i biva dok život ne počne da se dešava vođen nekim nerazumljivim spoljnim komandama. Sad znam da sam tada još uvek bio dečak. Ona je bila devojčica. Nismo previše pričali, ali smo se nekako čudno razumeli. Možda pogrešno, ali smo se razumeli. Sve što sam znao i voleo bilo je gotovo nevidljivo pred onim što je ona imala. Na moju sreću, oboje smo tada verovali da se znanjem ne može disati. Voleli smo Miljkovića, jablanove i tišinu. Smejali se deci što ispred dragstora menjaju svet. Hodali smo ćutke, ponekad se ljubili. Terao sam je da mi govori o Parizu, o kome je, kao i o svemu drugom, znala mnogo više od mene. Pričala mi je kako joj je ćale pijan plakao u kanalu kad je umro Dali. «Moj je bio predsednik sindikata, pa šta?!», kikotali smo se kao deca. Jednom sam joj poklonio pesmu, sveže odštampanu na jeftinom belom papiru. Nisam joj rekao da nije za nju napisana. Možda to nikada nije ni pomislila. Ipak, kada je sada pročitam, ne znam kome sam je drugom napisati mogao. Potajno smo verovali u dobro, ali smo to prećutkivali. Sprdali smo se s nesrećom što je cvetala iz televizije i crnih hronika dnevnih novina. Nekakav morbidan članak o mrtvim bebama, koji sam našao pod mokrim cipelama u njenom stanu, mesecima sam nosio u novčaniku. Čitali smo ga zajedno, smejući se. Kod nje sam prespavao samo jednom. Dugo me je zajebavala što nisam smeo da se svučem, i što sam noć proveo sklupčan na najudaljenijem delu kreveta. Soba joj je bila šarena, a u akvarijumu su, čini mi se, plivale neke smešne ribe. Imala je gomilu muzike. Ponekad čujem neku od pesama koje je volela. Onda smo jednostavno prestali da se poznajemo. Razmenili smo nekoliko gadnih reči, koje ću, zakleo sam se tada, zauvek pamtiti. Sad se ne sećam nijedne. Mislim da se više nismo videli.

Te večeri, drugar je, kako mi je kasnije ispričao, sedeo pred njenom zgradom, ispijajući pivo i čekajući je da doputuje. Autobusi su i ranije kasnili, ali ne ovoliko. Nakon dva sata, napokon je prelomio i otišao. U isto vreme, ja sam na svom stolu iscrtavao još jedan izgubljen dan. Nisam imao gde da se vratim, bar sam tako mislio. Buka je delovala lekovito na mene, uvek mi je pomagala da nadvladam besni i nezadovoljni zverinjak u glavi i stomaku. Kroz galamu su se pokatkad provlačile najnovije vesti sa dotrajalog televizora. Rusi se kurče pred Amerikom, Amerika pred ostatkom sveta, u Iraku rat, u Srbiji demonstracije, saobraćajka na nekom mostu, neuspeh državne reprezentacije, vreme lepo, i sve lepše, a sad, gazda, malo muzike, u kafani smo, majku mu, nismo došli vesti da slušamo... Ne znam kako sam uspeo da se otkotrljam do zgrade, ali sam nekako, očigledno, ubauljao u krevet iz kog me je oko deset ujutro podigao histerični zvuk telefona. Javio sam se, a sve što sam uspeo da izgovorim bilo je: «Sranje...» Satima sam hodao, ne sećam se kakvo je vreme bilo. Sećam se da sam imao povremene ludačke napade smeha i plača koje nisam umeo da kontrolišem. Nisam želeo da razgovaram sa bilo kim, a ipak mislim da sam razgovarao sa svima koje sam sreo. Ne znam koliko ih je bilo, ne znam šta sam pričao. Znam da se od tada bojim mostova. A jednom davno, isuviše davno, mnogo pre svih mojih života, pre no što su mostovi postali tanki konopci preko podivljalih smrti, gledao sam u bezbroj zlosrećnih vrtloga što su se gomilali oko betonskih stubova, poput bezdanih rupa u vodi. Mislim da je iz jedne od takvih rupa izvučena i Jelena, tog mamurnog dana, dok sam, tek probuđen, hodao bezglavo ulicama. Sećam se priče koju mi je ispričao neki lik, nekad, negde, u nekoj kafani što je u sebe usisavala sve što je mogla da dohvati. Nije čovek, kaže, riba. Kad ribu iz vode izvadiš, ne ostane rupa. Za čovekom, veli, ostane krater koga sva zemlja sveta zatrpati ne može. Razmišljam o tome svaki put, kad prelazim preko mostova.

 

Priča je preuzeta iz knjige ,,Puna linija” koja je nagrađena godišnjom nagradom Kluba književnika Kraljevo. Knjiga se može poručiti preko e-maila: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.

Duško DOMANOVIĆ

Književnik, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top