Radosti notifikacija

Zagovornici NORMALNOG života, čuvari i konzervatori tradicionalnih, poslovično besmislenih, pravila ponašanja, kažu da komunikacija putem društvene mreže nije NORMALNA. Kažu da su  ljudi  izgubili NORMALAN, živi kontakt i zdravu komunikaciju oči u oči. Šta ima zdravo u gledanju u nečije oči? Moje iskustvo sa gledanjem u oči je potpuno suprotno. Mnogo više „nezdravog“ nego „zdravog“ sam imala prilike da vidim. Takođe, nikada nisam bila u stanju da po nečijim očima utvrdim da li me lažu, simpatišu ili preziru. Oči muljaju podjednako kao i jezik. I otuđuju. Ako ste npr. stidljivi, onda vas sprečavaju da lažete, a NORMALNA međuljudska komunikacija to podrazumeva. Ako ne lažete, ne vole vas i opet ste otuđeni. Na društvenoj mreži laganje se odvija olakšano, bez gledanja u oči i to samo ako želimo. Jer na društvenoj mreži nas, u principu, boli briga, pa i ne moramo da se lažemo. I opušteniji smo. Ako bismo, kojim slučajem, na ulici prepoznali nekoga koga nismo videli 20 godina i razmenili s tom osobom koje lažno gledanje u oči, sve bi, praćeno mučnom konverzacijom, završilo za beskrajnih pet minuta. Na društvenoj mreži, takvo prepoznavanje rezultira veselom skarletnom notifikacijom da te neko želi za prijatelja, posle koje, neretko, usledi dugotrajni, maštoviti čet u toplini sopstvenog doma. Dok sediš u pidžami sa nogama u lavoru. Ima li idealnije atmosfere za zdravu i neotuđenu komunikaciju?

U svoju odbranu, napomenuću da nisam znatiželjom opsednuta špijunka tuđe privatnosti, ali volim nova saznanja. Zbog većine gore navedenih simptoma skučenosti žive komunikacije, da nema društvene mreže, ja ne bih imala pojma da poznajem 300 ljudi i da neki od njih žive, recimo, u Indoneziji. Ne bih znala da postoje doktori filozofije koji su fantastični glumci u amaterskim pozorištima, da vozači autobusa pišu genijalnu poeziju, da postoje učiteljice koje znaju pripitomiti lava i popovi koji vole da uslikaju svoju novorođenu bebu prikačenu za ogromnu sisu svoje žene i pohvale nam se i jednim i drugim. Ne bih znala da postoje ničeanski nastrojene medicinske sestre, da lekari masovno obožavaju narodnjake i da je stoga, muzika poslednja tema koju ću potegnuti kad zaglavim u bolnici. Ne bih se susrela sa oženjenim muškarcima kojima ciljnu grupu prijateljica čine udate žene isključivo sa naočarima i ljudima koji idu u crkvu da pale sveće za pse. Ne bih znala da mačke imaju svoje profile, da se od mojih 300 prijatelja, njih bar 100 bavi nekom umetnošću ili rukotvorinama i da su najsretnije žene one koje uzgajaju kaktuse i sukulente, te simbole poželjnih ukućana koji žive i cvetaju, a ne traže ništa. 
Vrlo verovatno, takođe nikada ne bih saznala da me se u gradu iz koga sam kao devojčica morala otići i nikada se ne vratiti, zapravo neko seća i da moje detinjstvo nije samo plod nekakve moje maglovite umne spekulacije. Da nema društvene mreže, ja možda ne bih poverovala da je ona priča o luzerima koji jednoga dana postanu uspešni evropski biznismeni, samo ako dovoljno mrze svoje mučitelje iz doba adolescencije, istinita, niti da je jedan od omiljenih hobija većine muževa u ranim četrdesetim da u ime svojih žena četuju sa napaljenim on line manijacima.
Da nema društvene mreže, ja čak ne bih znala ni da je moj muž duhovit i da postoje žene koje to zaista misle, a ni da moj tata, za koga sam bila uverena da mu je većina poznanika pomrla, može da oko sebe okupi 1400 prijatelja, od kojih su većina žene. Ne bih znala ni koliko mojih prijateljica, čim uspava decu i muža, sedne za računar, stavlja svoje najbolje slike u nadi da će ih „lajkovati“ neka stara ljubav iz mladosti, zbog čega će joj sledujuća jutarnja rutina biti neuporedivo lakša i vedrija.
Da nema društvene mreže ja nikada ne bih saznala koliko mi je sve to što sam naučila totalni „lajk“. Čak do te mere da me je fejsbuk blokirao na nekoliko dana zato jer sam, kažu: „previše lajkovala“. A ja sam, samo, u duhu hrišćanske ljubavi, htela da pokažem da nikada ne možeš previše „lajkovati“. Moje istomišljenice, predane „lajkačice“ i ja  često uz čašu vina i noge u lavoru „lajkujemo“ čak i ono što bi nam u nekim drugim okolnostima bilo totalni „dislike“, i učimo se toleranciji i prihvatanju različitosti. Ima li šta lepše nego kliknuti „lajk“ na porodičnu fotografiju ispred okićene jelke ili uslikan domaći, maksimalno proteinski, meni i obradovati bližnjega svoga jednom veselom notifikacijom. „Lajkovati“ i zauzvrat biti „lajkovan“ je  nešto što treba umnožavati. Naravno, uvek će biti malodušnih koji će reći: „Lajkovanje ludom radovanje“, ali da nema društvene mreže, NORMALNA ja bi bila prinuđena da sa NORMALNOM prijateljicom pije NORMALNU kafu uživo. Prepričavale bismo NORMALNOM svetu prihvatljive turske serije i NORMALNO se, izbegavajući, „oči u oči“ kontakt, hvalile svojim NORMALNIM životima. NAJNORMALNIJE, pri tome, „dislajkujući“ jedna drugu. I sve bi bilo NORMALNO, samo bih ja umrla u neznanju. A znamo da znanje oslobađa.

Stojana VALAN

Banja Luka

AkuzatiV - Online magazin

Back to top