Idealni čitalac je pisac neposredno pre zapisivanja reči na stranicu. Idealni čitalac ne rekonstruiše priču: on je iznova stvara.

Idealni čitalac ne sledi priču: on učestvuje u njoj.

Čuveni program Bi-Bi-Sija o dečjim knjigama uvek je počinjao pitanjem voditelja: “Jeste li se udobno smestili? Onda da počnemo”. Onda da počnemo. Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac.

Svetog Jeronima prikazuju nagnutog nad njegovim prevodom Biblije, u osluškivanju reči Božje. Idealni čitalac mora da nauči da osluškuje.

Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.

Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljstvo. Da bih preživeo!

 

Les écrivains répondent: POURQUOI ECRIVEZ-VOUS ?
Paris: Le Journal Libération, 1985

Ako se osvrnemo na pojam revolucionarnog karaktera, mogli bismo početi s onim što smatramo da revolucionarni karakter nije. Sasvim jasno, revolucionarni karakter nije ličnost koja učestvuje u revolucijama. To je upravo ono po čemu se razlikuju ponašanje i karakter u Frojdovom dinamičkom smislu. Različiti razlozi mogu navesti bilo koga da učestvuje u revoluciji, nezavisno od toga šta oseća, ukoliko deluje za revoluciju. Ali sama činjenica da on deluje kao revolucionar govori nam malo o njegovom karakteru.

Snježana Kordić - "Jezik i nacionalizam"

Imajući u vidu potpunu dominaciju naracije nad znanošću na južnoslavenskim prostorima, ne čudi što je većini ljudi na Balkanu nepoznata činjenica da »je nacionalnost subjektivna a ne objektivna kategorija — ona se ne može ’objektivno’ konstatirati ili mjeriti« (Mappes– –Niediek 2005: 14). Drugim riječima, nije objektivno zadato zašto bi netko bio Hrvat ili Srbin ili Bošnjak ili Crnogorac. Koliko god naracija uvjeravala u suprotno, neosporno je da »ne postoje objektivni temelji za nacionalnost. Empirijsko istraživanje otkriva da su sve nacije — kao nacije — umjetne konstrukcije« (Greenfeld 2001: 663). Uslijed tih spoznaja je »odavno s pravom prevaziđeno shvaćanje o postojanju navodno ’objektivnih’ kriterija za određivanje neke nacije« (Clewing 2001: 394).

Počinjem s priznanjem: bez obzira na sve političke i ekonomske teorije, koje se bave temeljnim razlikama među različitim skupinama ljudskoga roda, bez obzira na klasne i rasne razlike, bez obzira na sve umjetne granice između ženskih i muških prava, smatram da bi se ta razlikovanja mogla na jednoj točki sresti i prerasti u jednu savršenu cjelinu.

Pod tim ne mislim predložiti mirovni ugovor. Opći društveni antagonizam koji je zahvatio danas cijeli javni život, stvoren silom suprotstavljenih i proturječnih interesa, smrvit će se u komadiće kad preustroj našeg društvenoga života, zasnovan na načelima ekonomske pravde, postane zbilja.