Zašto osnovnu logiku mera štednje svi prihvatamo? Zato što se solidarnost počela posmatrati kao pošast.

Autor: David Graeber

"Ne razumem zašto ljudi ne protestuju na ulicama?" Čujem ovo, s vremena na vreme, od onih koji imaju moćne zaleđine i materijalno su obezbeđeni. U njihovom pitanju prisutna je doza neverice. “Nakon svega”, čita se između redova, “vrištimo o krvavom ubistvu kada nam neko dirne poreska skloništa; ako bi se neko približio mom izvoru hrane ili skloništu, sigurno bih palio banke i rušio parlament. Šta nije u redu sa ovim ljudima?”

Autor: Mathias Wörsching

Ni fašizam ni teorije o njemu ne postoje u singularu. Onoliko koliko je raznovrstan fašizam, toliko su raznovrsni i (spoznajni) interesi pri njegovu istraživanju. No pritom je pojam “fašizma” previše često degradirao na puku političku borbenu etiketu bez stvarnog analitičkog sadržaja. Nasuprot tome – i s obzirom na itekako realne aktualne prijetnje njegova ponovnog uspona u doba duboke ekonomske krize – krajnje je vrijeme da se ponovno pokrene ozbiljno fundirano razmatranje kako samog pojma, tako i postojećih teorija fašizma.

Piše: Ivan Pilić
 
Nesumnjivo je da živimo u društvu koje je izvor velikog broja 'sofisticiranih' zala. To se događa jer većina ljudi nije sposobna ili ne želi razmišljati svojim glavama, nego je to prepušteno drugima. Ako slučajno mala skupina ili pojedinac razmišlja onda ih se percipira kao izvor straha i hitno im treba „skratiti noge“. Gledajući unatrag razvidno je da su ljudi koji su razmišljali nastupali proročki u svome vremenu (naravno, nisu bili shvaćeni), dok mi sada svoje suvremenike koje misle smatramo opasnima i štetnima.

I

Egokrata – Mao, Staljin, Hitler, Kim Il Sung – nije nesrećan slučaj, anomalija ili erupcija iracionalnosti. On je personifikacija odnosa na kojima počiva vladajući društveni poredak.

II

Egokrata je inicijalno pojedinac, poput bilo kog drugog pojedinca: nem i nemoćan u vrtlogu društva bez zajedništva i komunikacije, žrtva spektakla, tog „neprestanog govora vladajućeg poretka o sebi samom, neprekidnog monologa samouzdizanja, autoportreta tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.“ (Debor) Odbijen spektaklom, on žudi za „oslobođenjem ljudskog bića, koje je u isto vreme i društveno biće i čovečanstvo.“ (Kamat) Kada tu žudnju počne da ispoljava u praksi, tamo gde radi, na ulici, svuda gde spektakl otima svu njegovu ljudskost, on može da postane buntovnik.

Autor: Miroslav Ružica

Da li je vreme da našu opsesiju ekonomskim rastom, kao jedinim i ultimativnim reperom napretka čovečanstva odložimo u ropotarnicu istorije? Dugotrajna globalna kriza zaoštrila je potrebu da se o tržištu i tržišnoj ekonomiji ponovo promisli u jednom širem društvenom kontekstu.  Postojeći fokus na tehnološki razvoj, rast društvenog proizvoda i socijalni inženjering treba da ustupi pred novim razumevanjem prosperiteta i njegovog značenja za ljudski život.

Kako kriza odmiče, a vidljivijeg oporavka nema na horizontu, ikona našeg doba – ekonomski rast - postaje predmet sve ozbiljnije kritike, zalaganja za reviziju, ali i meta prividno paradoksalnih zahteva za njegovo ukidanje.