Imati manje, živeti bolje

Autor: Miroslav Ružica

Da li je vreme da našu opsesiju ekonomskim rastom, kao jedinim i ultimativnim reperom napretka čovečanstva odložimo u ropotarnicu istorije? Dugotrajna globalna kriza zaoštrila je potrebu da se o tržištu i tržišnoj ekonomiji ponovo promisli u jednom širem društvenom kontekstu.  Postojeći fokus na tehnološki razvoj, rast društvenog proizvoda i socijalni inženjering treba da ustupi pred novim razumevanjem prosperiteta i njegovog značenja za ljudski život.

Kako kriza odmiče, a vidljivijeg oporavka nema na horizontu, ikona našeg doba – ekonomski rast - postaje predmet sve ozbiljnije kritike, zalaganja za reviziju, ali i meta prividno paradoksalnih zahteva za njegovo ukidanje.

Rast kao pretnja

Radikalizuju se kritike da ovaj fetiš-indikator prikriva probleme globalne i nacionalne distribucije, nejednakosti, društvene moći i kvaliteta života. Tvrdi se kako, da bi bio legitiman, on mora da uključi i indikatore kao što su održivost, socijalni progres i pravičnost, ekskluziju i pokazatelje ‘ljudskog blagostanja’. Tako, nobelovac Džordž A. Akerlof naglašava da ga formalni rast kao indikator jedva zanima u poređenju sa rastom zaposlenosti.  Uz to, novije studije jasno pokazuju: više materijalnog bogatstva ne vodi automatski ka zadovoljnijim društvima, dok  istraživanjima naglašavaju da građani značaj daju nematerijalnom blagostanju, redistribuciji, prirodnoj okolini i participaciji. To nas dovodi i do druge teze da ključ nije ’koliko ekonomskog rasta,’ već  ’šta treba da raste’, te da li  ekonomski rast unapređuje ili ugrožava kvalitet života ljudi. Manje, dakle, brinuti da li je ekonomski rast veći za jedan ili dva procenta, a više se pitati da li je on neophodan, pravedan, bezopasan ili štetan.

Ovaj pristup se naziva 'održivi razvoj' i fokusira se na klimatske promene koje, uz energiju, iscrpljivanje resursa i preterani konzumerizam postaju ozbiljan izazov. Suočavanja sa njima uključuju pomirenje ideja društvene pravde sa ekološkom održivošću, kao i uvođenje post-materijalne agende. Time koncept održivosti, koji se temelji na ekološkim ograničenjima, postaje važan okvir orijentacije. Ekonomska održivost se razume kao napor da buduće generacije naslede više dobara nego dugova; socijalna održivost znači da potomci imaju veće životne izglede nego mi danas; ekološka održivost uključuje da buduće generacije razviju kreativan umesto destruktivnog odnosa prema prirodi. Zato  i postaje važno da li upotreba fosilnih goriva treba da raste ili opada, kao i šta znači "zeleni ekonomski rast". Ili,  štogod da ograničava klimatske promene treba dopustiti da raste, a posebno kada su u pitanju dugoročni i održivi procesi.

Svesno uzdržavanje

Dolazi, međutim, i do radikalizacije. Dokazuje se i da je ekološki održivi ekonomski rast  neostvariv, posebno u globalnim okvirima. Iako dolazi do relativnog smanjenja korišćenja energije i minerala, kontinuirani ekonomski rast dovodi do njihovog apsolutnog porasta (tzv. Jevonsov paradoks). Ukoliko ne dođe do radikalnog zaokreta, planeta je u opasnosti i nejednakosti postaju endemske, a urušavanje poretka stvari sasvim moguće. Neodržive su i rastuće nejednakosti kada neka domaćinstva troše drastično više nego što im je potrebno, dok druga jedva sastavljaju kraj s krajem. S druge strane, ako bi zemlje u razvoju ostvarile OECD nivo BNP-a u 2050, to bi impliciralo 15 puta veću svetsku ekonomiju nego što je danas, i vodilo u ekološku katastrofu.

Novi odgovor je 'održivi de-growth/decroissance pokret,' začet poodavno u Francuskoj a naglo oživljen i internacionalizovan u poslednje tri godine. Teško prevodivi, oba izraza znače 'smanjivanja rasta'.  Zagovara radikalno smanjivanje proizvodnje i potrošnje. Dva su osnovna načela: 1) ekonomska aktivnost ne sme da ugrozi kapacitete biosfere (energija, minerali, globalno zagrevanje, zagadjenje), i 2) ekonomska aktivnost mora da uvećava blagostanje ljudi i njihov kvalitet života. Ono prvo podrazumeva da degrowth radikalizuje koncept održivosti. Ono drugo je nastojanje da se ukaže na psihološke terete i društvene nepravde savremenog obrasca ekonomskog rasta. Jednom rečju, zagovara se opadanje centralnosti ekonomije u našim životima i društvima.

Ukratko, degrowth/decroissance pokret zagovara smanjivanje proizvodnje i potrošnje, ali tako da uvećava ljudsko blagostanje, unapredjuje eko-okolnosti i planetarnu društvenu jednakost. Naznačuje budućnost u kojoj će društvo živeti u skladu sa ekološkim mogućnostima, sa otvorenom i lokalizovanom privredom i resursima pravedno distribuiranim kroz nove forme demokratskih institucija. Institucije, naime, ne služe samo za pravednu raspodelu resursa već i za podsticanje kapaciteta i delovanje ljudi. Takva društva neće više morati da 'rastu ili umru'. Današnja 'efikasnost' biće zamenjena 'dovoljnošću'. Inovacije se neće fokusirati na tehnološki razvoj zbog njega samog već na socijalne i tehničke aranžmane za 'socijabilnost i umerenost'. Ovakav radikalizam nekima deluje zastrašujuće jer naslućuje trajno moguću recesiju i oskudicu. Zato se i predlaže dug tranzicioni period. U to bi spadalo i stvaranje novog indeksa ekonomskog uspeha (SED). Ovaj bi uključio Gini koeficijent (pokazatelj nejednakosti), per capita upotrebu energije, granične stope zagađenja, obrazovne indikatore i slično. SED bi bio publikovan paralelno sa BNP indeksom i išlo bi se na stvaranje novog SED/BNP hibrida.

TINA i alternative

Degrowth je očito eksplozivna reč i provokativni slogan, ali se iza nje stvara novi i intelektualni pokret na Zapadu. Njegovo insistiranje na relokaciji ekonomije i njenim alternativnim oblicima povlači za sobom dalekosežne posledice. Neke procene navode da bi visoko razvijene ekonomije morale da smanje svoj obim i do 30%, kako bi omogućile zemljama u razvoju priključak, ali da to ne ugrozi ekološke okvire. To implicira i da nema investicija u nove kapacitete, već samo u zamenu starih.  Uz to, zaposlenost bi bila ugrožena pa bi radikalno skraćivanje radnog vremena bilo neophodno, kao i nova definicija rada, koja bi uključila i neplaćeni a dobrovoljni rad, brigu za druge i razne besplatne usluge. Iz ovoga je proizašla inicijativa za Bezuslovni autonomni dohodak (UAA) koji bi primali svi građani - radili ili ne - ali i Opšte prihvatljivi maksimalni dohodak (AMI) da se ograniče nejednakosti. Najavljuje se i potreba za ’dobrovoljnim pojednostavljivanjem’ u svakodnevnom životu građana, dakle odricanje od luksuza, štednja i umerenost (izolacija zgrada i uvođenje termostata, uzdržavanje od vožnje automobila, godišnji odmor kod kuće). Važni su i alternativni oblici ekonomije (kućna bašta i ’zelena poljoprivreda,’ kooperacije i lokalne mreže i razmena izvan formalnog tržišta). Krucijalni su i eksperimenti kao italijanski ’slow city’ ili ’tranzicioni gradovi’, ili ’kolektivno stanovanje’. Američka fondacija Democracy Collaborative okuplja i podstiče niz lokalnih inicijativa, kao što su ‘korporacije za lokalni razvoj’, potom ‘fondovi za komunalno zemljište’, ili ‘lokalne finansijske institucije za razvoj’. One su u Americi u  vlasništvu zaposlenih i bujaju svakodnevno, pa se ceni da ih je oko 11.000 i da zapošljavaju oko 10.000.000 radnika. Smisao ovih i sličnih lokalnih inicijativa je gradnja i očuvanje zajedničkih resursa. Tako i novi ‘pre-distribution’ koncept naglašava prioritet ulaganja u razvoj dece, školovanja i razvoj interesovanja i talenata. U takvom kontekstu pravo na hranu, vodu, transport, školovanje i zdravstvo jesu opšte dobro dostupno svima...

Da li sve ovo zvuči utopijski? Kako, kada i gde će početi zamišljanje “projekta budućnosti” ili “dobrog društva”?  Nije li vreme za hrabrost da se počne razmišljati o alternativama, eksperimentima i kooperativnom delanju? Opasno je i neproduktivno u nedogled čekati na ‘veliki korak napred’, a da TINA (There is no alternative) – zapravo koorporativni kapitalizam – i dalje opstaje kao trajni okvir.

Miroslav Ružica
Preneto sa BiF

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top