GUBEĆI VREME

Da nisam gubila vreme, mogla sam pre završiti fakultet. Mogla sam se „stručno usavršiti“, magistrirati ili bar naučiti još neki strani jezik. Kako sam i za ovo svoje prosečno obrazovanje izgubila dosta vremena, mogla sam to vreme dodatno ispuniti. Umesto beskrajnih vožnji gradskim prevozom od besmislene tačke A do besmislene tacke B, trebalo je da se potrudim i upoznam sva bitna mesta po Beogradu i steknem gomilu zanimljivih prijateljstava i veza.

Da nisam toliko uživala u zgubidanskim kafama iz plastičnih kuvala po studentskim budžacima, mogla sam imati viši prosek i biti pažljiviji posmatrač nekih, kasnije nikada ponovljenih, fenomena. Da sam u sopstvenoj glavi bila prisutnija, i da nisam gubila vreme svojim isključivo fizičkim prisustvom na jednom mestu, mogla sam se u punoći oprisutniti na nekom odličnom sasvim drugom.

Da sam bila aktivnija možda bih sada, što ono kažu, bila „iživljena“ i ne bih se (iako ipak mislim da to ne radim potpuno svesno) trudila da vreme vratim. Bila bih spremna da prihvatim estetiku koja priliči ženama mojih godina i pomirena sa svojom, za sva vremena utvrđenom, postporođajnom figurom Vilendorfske Venere, prestala bih samu sebe ubedjivati da mi odlično stoje starke.

Da nisam gubila vreme na hranjenje neizlečive anksioznosti, jurenje zabavnih ljudi i dogadjaja koje nisam smela propustiti, i da sam se brže oporavljala od životnih šokova, ne traćeći sate, dane i nedelje  na nerešive kontemplacije o svakom stresu,  možda bih se do sada u nečemu u potpunosti pronašla i više ne bih imala ni trenutak vremena za gubljenje. 

Da nisam tako sladostrasno, lagano ispijala nebrojne tople i hladne napitke, šetala besciljno i razmišljala o mogućim i nemogućim obratima tog istog vremena, mogla sam da ga ispunim mnoštvom stvari, ljudi i pojava koji bi mi umirli savest ili mi bar skrenuli pogled sa onoga što vreme u stvari jeste. Možda bi me i utešili pri svakom povremenom flešu u realnost koja mi nemilice saopštava da kad god sam se upinjala da ga osmislim, ja sam ga u većoj meri obesmišljavala. 

Ali nisam.

U bespoštednoj borbi protiv gubljenja vremena, ja sam  dobrovoljni luzer i uvek poražena strana. Kraljica „linije manjeg otpora“ i „propuštenih prilika“, koja u zamenu za bilo kakav kratkotrajni zanos, nerealnu radost, trenutni zaborav u obliku besposlenog ležanja i posmatranja ravnomernog disanja nekoga koga volim, odustaje od „praktičnih“ stvari. 

Ona koja, dok potiskuje strahove, stid, bes i mrak, savesno ispunjava opšteprihvaćene i univerzalno važne zadatke, istovremeno željno iščekujući svaki momenat koji će slobodno i natenane o(be)smisliti.

I dok sležem ramenima na sve uspravne kičme koje ne vide logiku u mojoj šetnji kroz život žao mi je, zapravo, samo zbog jedne stvari: što moje izgubljeno vreme tako brzo prolazi.

 

Stojana VALAN

Banja Luka

AkuzatiV - Online magazin

Back to top