Diplomanija: Lažne diplome lažnih ljudi

Počnimo kako je to red od najsvežije vesti: britanske novine Guardian i New Stesman sredinom maja započele su seriju istraživanja o nameri premijera Dejvida Kameruna, da na najvažnija mesta u državi postavlja osobe koje su završile elitni Eton College, za čijih su 570 godina postojanja mnoge znamenite ličnosti, među kojima Orvel, Kejnz i dakako Kamerun, na njemu diplomirale. Teza pomenutih novina je da se tako „stvara meritokratija, koja čini prepreku socijalnoj mobilnosti“. Možda to i ne bi privuklo pažnju da tendencija nije rasprostranjena, pa je tako predsednik italijanske tehničke vlade Mario Monti za ministre postavljao uglavnom osobe koje su zavržile školovanje na Univerzitetu Bocconi, gde se i on školovao i postao predsednik Upravnog odbora. Diploma, ali ona provereno bliska, postaje osnovno merilo za izbor ljudi koji će vladati i shodno tome biti na najuticajnijim i najplaćenijim pozicijama u društvu. Sklon da u ekonomskim razlozima vidim poriv, mogao bih se zadovoljiti objašnjenjem da je manija za diplomama nastala zbog mogućnosti većih zarada. To objašnjenje je toliko jednostavno i lako da mora prouzrokovati sumnju u temeljitost. Sklonost da vodeće političke ličnosti biraju saradnike sa istog univerziteta po svemu sudeći potiče i otuda što je mali broj onih koji završe te vrhunske fakultete. Dakle, može se lako proveriti, pa nema mogućnosti falsifikata, sem ako i sami ti elitni ne počnu da prodaju falsifikate.

Danas, pre svega američke, i to baš one vrhunske univerzitetske ustanove, nude sticanje akademskih zvanja preko interneta uz prospekte kao za robne kuće, sa cenama za prvi, drugi stupanj, master i doktorat. Izbor je veliki, plaćanje na rate, ali je popust za plaćanje cele godišnje sume u gotovom primamljiv... Bojim se da je ono što sam slutio - sveopšta komercijalizacija - morala da uzme pod svoje i obrazovanje. Blisko je pameti da privatna škola ili bolnica, odnosno bez obzira koja ustanova kada se privatizuje vodi prevashodno račun o profitu, jer on je cilj koji se mora ostvariti, a visok kvalitet, gde i kad ga ima, pre svega je osnova za visoke cene. Postoji i druga strana tzv. economy of large scale u kojoj je osnovni princip „veliki promet - mala zarada“, ali je konačni rezultat veliki profit i još veća koncentracija kapitala. Ko bi rekao da će to da stigne do obrazovanja. A moralo je, jer je i to zakon ekonomije koja je na vlasti. Posledica je da gotovo nema privatnog univerziteta (a sve više je i državnih) koji nije organizovao školovanje preko interneta. Sa ekonomskog stanovišta uspeh je fenomenalan. Isti broj nastavnika drži nastavu za praktično neograničen broj studenata u celom svetu, a svi oni plaćaju školarinu i na kraju diplomu. Tom trendu nisu odoleli ni najčuveniji univerziteti tzv. Ivy League – elita sa Istočne obale i, na primer, Berkli na Zapadnoj obali Amerike. Berkli u svom on line programu nudi prvi stepen studija po godišnjoj ceni od 2.795 dolara ako se plaća na rate, za gotovinu je 280 dolara jeftinije. Pa tako redom do doktorata koji košta 3.895 dolara, a za gotovinu 390 dolara manje. Svi koji to plate primaju diplomu Berklija kao i oni koje je studiranje koštalo 40.000 dolara godišnje, samo što na falš diplomama piše, ne naročito upečatljivo „Berkley on line“. Ako je to skupo postoji Instant Degrees koji nudi još povoljnije cene sa zaglavljem Harvarda za master iz mode, medicine, ekonomije, gastronomije – šta vam volja, samo izvolite: Cena 180 dolara! Tržište vrvi od brojnih ponuda. Diplome po principu uradi sam nudio je i www.certificates.com. Kontrole nema, liberali su izborili slobodu za sve. Fantomska firma Diploma Company nudi diplome za šta god vam treba po ceni od 229 dolara. Međutim, za samo 5 dolara plus troškovi poštarine Fiverr nudi prekrasno dizajnirane diplome – izbor po svačijem ukusu, samo je potrebno dostaviti lične podatke i naziv škole ili univerziteta gde ste „diplomirali“. Može i diploma da ste vrhunski kuvar, modni dizajner – sve što se traži. Biznis je biznis. A poštenje? E, pa tu bih citirao: «Uvidite već jednom da sve ne zavisi od poštenih. Prepustite da u to veruju komunisti» (M. Crnjanski, Putopisi, Zadužbina MS/BIGZ/SKZ 1995). Uzgred, taj Crnjanski je verovatno javna ličnost sa najvećim brojem stvarno stečenih diploma među Srbima (imao je diplome iz istorije, istorije umetnosti i filozofije započete u Beču i završene u Beogradu, internacionalnih političkih nauka, dramaturgije i filma, ali i hotelijerstva završenih u Londonu, valja tome dodati još riječku eksportnu akademiju i započetu medicinu).

Ponuda mutnih diploma nikada ne bi bila tako obilata da ne postoji tražnja za njima. Kolika je ta tražnja to niko živi ne zna, tek nesumnjivo je velika kad malo malo pa za nekog velikana otkriju da je „kvarnjak” – da ima lažnu diplomu ili da ju je stekao prekrađom tuđih naučnih radova. Ima tu komičnih situacija, naročito kad kvarnjak napada kvarnjaka. Setite se kako je nemački ministar odbrane, žovijalni „momak koji obećava” aristokratskog porekla i imena Karl Theodor Zu Guttenberg nastradao kad se otkrilo da je prepisao najveći deo svog doktorskog rada. Na to je ne samo po službenoj dužnosti, nego vidno besna ministarka obrazovanja Anet Šavan, konstatovala da je „iskreno uznemirena”. Kratko vreme nakon toga prokleta štampa, koja tura nos gde ne treba, otkila da je i dotična dama „skenirala” svoj doktorat, pa je morala i ona da podnese ostavku.

Našlo se u ovoj sferi nešto u čemu ne zaostajemo za mrskim, ali uspešnim Nemcima. Novine su 27.06.2012. godine objavile da je predsednik Nikolić pozdravio hapšenje nekog Stefana Vlajkovića, zbog falsifikovanja diplome. To je poslužilo vojvođanskim socijaldemokratima da podgreju svoju tvrdnju kako je diploma predsednika Nikolića, blago rečeno sumnjiva. Tvrdnja je ukratko sledeća: u kandidatsku prijavu za izbore za predsednika Srbije Tomislav Nikolić je 2008. godine upisao da ima srednju stručnu spremu. Novinarima je još rekao da studira prava u Kragujevcu i da je pri kraju. Onda je odjednom njegova srednja prerasla u visoku stručnu spremu. Besan na Aleksandru Jerkov iz LSV koja mu je to osporila, predsednik Nikolić je dao da se publikuje original njegove diplome stečene, kako piše, 2007. godine u Sremskim Karlovcima na fakultetu za menadžment. Koja bruka, 2008. nije uspeo da se seti da je godinu dana ranije završio fakultet, ni koji, niti u kojem gradu! Da ne cepidlačimo. Njegov kolega i verovatno uzor, ruski predsednik Putin, kao iz doba kada su se Staljin i Tito takmičili ko će imati više ordena Narodnog heroja, pretekao je predsednika Nikolića diplomama: iz međunarodnog prava, Univerziteta KGB i konačno stečenim masterom iz ekonomije 1996. godine. Sve bi to bilo u redu da Brookings Institute iz Vašingtona nije konstatovao kako je Putin čitave delove svoje magistarske teze „skenirao” iz jednog američkog priručnika prevedenog na ruski samo godinu dana ranije. Sumnja je pala i na prethodne dve titule. Nešto slično se zamera, ili podmeće, novoizabranoj slovenačkoj predsednici vlade, Alenki Bratušek, na šta ona odgovara izrekom „pas laje – vetar nosi” i interesente šalje da provere na fakultetu koji joj je izdao diplomu, smatrajući da nema šta da krije ili da se pravda. I mađarski predsednik, Pal Šmit, „skenirao” je ništa manje nego rad nekog bugarskog naučnika i tako stekao titulu doktora nauka. Dakako – morao je da ode sa scene.

Izvesni Tang Jun, bivši predsednik Microsoft China, imao je diplomu Pacific Western University. Budući da vlasnik Microsofta Bil Gejts nema nikakvu diplomu i ne drži do toga, niko gospodina Juna nije proveravao. Greška je bila što je Jun, zakitivši se istom diplomom, iz Microsofta želeo da pređe u kinesko preduzeće Xin Hua Du Industrial Group Co. – oni su pozvali eksperta i saznali istinu. Postoji u Kini jedan lovac na lažne naučnike, neka vrsta naučnog Simona Vizentala, koji lažove juri sa istim žarom kao što je Vizental jurio naciste. Zove se Fang Đouzi. On je pronašao da je 2006. godine američka vlada zabranila rad tom lažnom univerzitetu od koga je Jun kupio diplomu. Odbrana gospodina Juna glasila je: Za ime boga, u ovoj zemlji ima na hiljade rukovodilaca i biznismena sa lažnim diplomama i zašto baš ja da stradam? Pakistan je 2010. godine potresala afera sa četvoricom parlamentaraca koji su lažno deklarisali da imaju završene fakultete. Oduzeti su im mandati i donet je zakon kojim se proveravaju diplome svih parlamentaraca. U Južnoj Koreji je konstatovano da direktor najvećeg likovnog bijenala u Aziji ima preko interneta kupljen master iz umetnosti. U Rusiji je u čuvenoj avioindustriji Suhoj sprovedena istraga koja je pokazala da čak 70 inženjera ima lažne diplome. Turska ne ratifikuje diplome iz Bugarske, jer uplata od 3 do 8 hiljada evra nije školarina nego cena lažne diplome. Kako se ne krivotvore samo fakultetske dipolome pokazuje podatak da je 2012. regrutni centar u Čikagu otkrio da preko 100 kandidata za prijem u mornaricu ima lažno svedočanstvo srednje škole.

Italiji moram da posvetim poseban deo. Talentovani su u svemu, pa i varanju. Malo šta bi ostalo od svetske slave neorealističkih filmova kad bi se iz njih uklonile one neodoljive varalice kojih i u životu ima na svakom koraku. Varalice se često graniče sa genijima. Jedan takav, Lućano Ridolfi, osnovao je (nigde to ne piše - privatni) Università Govanni Paolo I. Na prvi pogled svako pomisli da je crkvena institucija kad nosi ime Pape, a veruje se da Crkva ne vara. Korpulentni rektor tog univerziteta ogrnut plaštom od hermelina bio je meta svakog ko je imao bilo kakav foto aparat, a posebno TV snimatelja. Potpisivao se sa: Magnifico Rettore Cavagliere Professore Luciano Ridolfi (Veličanstveni rektor, vitez, profesor Lućano Ridolfi). „Veličanstveni” zapravo nije imao nikakve veze sa akademskim zvanjem koje je sebi pripisao. Počeo je kao profesionalni vojnik, dogurao do podoficira i video da tu nije mesto za njegov neobuzdani temperament pa napustio vojsku. Onda je postao novinar, no i tu se nije dugo zadržao. Odjednom je postao medicinski stručnjak za bojne otrove. Pobegao je i odatle, jer je pretilo da bude otkriven. Ponudio se jednom malom lokalnom listu za karikaturistu i kako svedoči glavni urednik, bio je odličan karikaturista. No, već tada je počela da ga opseda ideja da napravi univerzitet, pa je svom glavnom uredniku obećao da će mu dati počasni doktorat čim bude uspeo da osnuje univerzitet. Svi su mislili da je luckast, jer su privatni univerziteti u Italiji već izbili na loš glas. Da bi obezbedio publicitet i status ozbiljne ustanove, uz veliku pompu i prisustvo TV, dodeljivao je počasne doktorate istaknutim političarima, umetnicima, Papinom sekretaru za odnose sa javnošću, generalima. Ne samo da je olešio jednu generaciju studenata, koji nisu videli ni njega ni fakultet, nego je uspeo da opelješi gradonačelnika Rima, Ministarstvo obrazovanja, nekoliko banaka i za neverovati - NATO. Posle prve godine, kad su ga napustili i nastavnici i studenti, tikva je pukla pa je policija ustanovila da se njegov „rektorat” nalazi u njegovom dvosobnom stanu i da je to jedino što ima. Proleteo je kao meteor. Vođa Lege Nord, partije za otcepljenje Severa od ostale Italije, Umberto Bosi, pop pevač, prostak velikih razmera i kao i sve ekscentrične ličnosti grdno popularan u Italiji. Kako tvrdi jedan novinar bar tri puta je bio pozvan na slavlje povodom diplomiranja šefa partije. Kako iver ne pada daleko od klade. Sin dotičnog pluridiplomiranog šefa partije, Renco, tek iz četvrtog pokušaja uspeo je da položi maturski ispit. Vrlo brzo posle toga tata ga je udomio kao savetnika za sport u Lombardiji sa nekih 11.000 evra mesečne plate. Nije dugo prošlo, a Renco je počeo da uz svoje ime piše ono italijansko „dott” koje je oznaka za osobu sa univerzitetskom diplomom. Kao član centralnog odbora tatine partije, dobio je „zaduženje” da vodi odnose sa Albanijom. Posle par putovanja o trošku partije pojavio se sa diplomom nekog tamošnjeg privatnog univerziteta. I tu diplomu platila je partija. Najpitoresknija ličnost je Oskar Đanino, ekonomista neoliberalne orijentacije, govorljiv, obučen ekscentrično kao Sportin’ Life, iz Geršvinove opere Porgi i Bes, na kojem su svi kostimografi isprobavali svoju maštu, odevajući ga kako zamišljaju da bi se udesio „niger” (crnja) kad kao diler droge dođe do para pa se obuče da čovek ozrikavi kad ga pogleda. Gotovo da su se sve TV utrkivale da ga dovedu u svoje emisije – uvek bi uvrnutih brkova kao Salvador Dali držao banku objašnjavajući drugima kako nemaju pojma o ekonomiji. Publicitet mu je udario u glavu pa je na poslednjim izborima registrovao svoju partiju „Zaustaviti propadanje” i po anketama stigao do 5 – 6 odsto glasača, samo za 1 poen manje od Montija, premijera tehnokratske vlade, doživotnog senatora i predsednika najuvaženijeg italijanskog ekonomskog univerziteta, koji se takođe bacio u politiku. Đanino je umeo da kroz anegdote nabaci kako je blizak sa čuvenim svetskim ekonomistima. Ispričao je, na primer, kako mu je nobelaovac Bob Baro rekao da bez mastera može da krade po vagonima, a sa masterom se potkrada čitava državna železnica. Na svom predizbornom sajtu je napisao, kako je magistrirao kod profesora Luiđi Zingalesa u Čikagu, centru ultraliberalizma. Dotični profesor, Italijan poreklom, čitao je italijanske novine, pogledao Đaninov sajt i objavio preko svih italijanskih novina da Đanina jedva poznaje i da dotični nikada kod njega nije magistrirao. Ispostavilo se da nikada nije ni diplomirao. Đanino nije imao kud. Podneo je ostavku i izgledalo je da se posramljen povukao. Kad ne prođe mnogo vremena, a evo njega ponovo na TV, uz epitet „ekonomski ekspert”. Takvu ličnost koju gledaoci vole da gledaju, pa povećava rejting emisije, niko ne napušta zbog nekih moralnih predrasuda. Kako su navedeni velemajstori počeli ipak da padaju sa trona iskočio je svom silinom Bepe Grilo, komičar, šarlatan, i političar čija je partija „Pokret 5 zvezdica” na prošlim izborima dobila najveći broj glasova! Njegova zvezda je u usponu – dokle, videćemo.

Nadam se da je sada jasno zašto sam na samom početku rekao da sumnjam kako su samo ekonomski razlozi impuls mnogima da se lažnim diplomama i titulama uzdignu iz anonimnosti. Tu dakako ne računam predsednike, premijere i ministre, oni su nesumnjiv ološ. Ima ljudi koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da su niko i ništa pa ne biraju sredstva, uglavnom dobronamerna, da se dočepaju publiciteta pre svega, ako pritom uskoče u politiku, to je ipak zato što je ona područje najvećeg i svakodnevnog publiciteta. Bojim se da opstaju, jer mnogo ljudi ima potrebe da se divi njima zbog odlučnosti da učine to što bi i drugi takođe zeleli, ali nemaju hrabrosti.

 

Autor: Milutin Mitrović
Preuzeto sa portala Preko ramena

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top