Vuče, Vuče zbog tebe smo bube lijene!

Zanimljivo je misliti o pismu. Posebno o japanskom pismu koje izgledom i simbolikom ostavlja prostor za razmišljanje, za pogađanje i nagađanje značenja. Da li zaista kandži koji znači planina, izgleda kao planina (山)? Da li kandži koji znači rijeka, zaista asocira na tok rijeke (川)? I da li se svakim sledećim naučenim znakom uči i njegov nastanak? Zanimljivo je misliti i o našem, srpskom, ćiriličnom pismu. Ponosni na 30 znakova, posebno na zvučne i jedinstvene, ж, ш, њ, љ, ђ, ћ, ч koji su ga dodatno pojednostavili, da li smo se ikad zapitali koliko nam je misli i asocijacija pomenuto pojednostavljenje donijelo, a koliko odnijelo? Uporediću japanski i srpski baratajući, za početak, samo brojevima i logikom nekoga ko se susreo i sa jednim i sa drugim i ko je pokušao da nauči oba pisma. Zašto je ovo nauči ukošeno? Zato što srpsko pismo može da se nauči, ima konačan broj znakova koji je relativno mali. I drugo zato – zato što se japansko pismo uči i ne može da se nauči do kraja. U najmanju ruku, to je pogrešan pristup stranca pristiglog iz Vukovog bukvara, koji pokušava u određenom vremenskom roku da savlada pismo da bi mogao da čita i da, čitajući, nauči i  da govori

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top