Edward L. Bernays, otac PR-a i doktor nad doktorima za spin: Natjerao Amerikance na konzumiranje slanine, uvjerio žene da uživanje duhana emancipira, pomogao CIA-i da ruši srednjoameričke vlade i provodi genocid nad domicilnim stanovništvom. Joseph Goebels ga je obožavao.

Evo jednog zgodnog mentalnog eksperimenta: probajmo da ne mislimo o (npr.) stiroporu jedan minut. Ništa drugo, samo da ne mislimo o stiroporu. Ubrzo ćemo shvatiti da je to nemoguće. Sve o čemu ćemo razmišljati u tih 60 sekundi biće stiropor, stiropor, stiropor, i kako da ne mislimo o toj beloj pufnastoj i penastoj stvari u koju pakuju tehničku robu i koju guraju u termoizolaciju.

Iako nam stiropor do tada nije ni padao na pamet, truđenje da nešto ne radimo čini da radimo baš to. Ovo je primer koji je u svojoj knjizi „Protiotrov: Sreća za ljude koji ne mogu da podnesu pozitivno razmišljanje“ (2012) upotrebio kolumnista „Gardijana“ Oliver Berkman. Naime, prema idejama profesionalnih zagovarača „pozitivnog mišljenja“, prosto ne treba misliti na loše i ružne stvari. Po istoj stiropornoj analogiji, ovo je jednostavno nemoguće. Previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o negativnim stvarima na kraju dana.

U najkraćem, optimizam je pozitivan stav prema budućnosti. Ljudi, međutim, često veruju da biti optimista znači biti pozitivno nastrojen prema svemu i verovati da će sve ispasti kako valja. Takvom pogledu na svet bi, ipak, više odgovarala sintagma slepi optimizam. Vrsta optimizma za koju psihološka istraživanja pokazuju da koristi jeste realni optimizam.

Realni optimista gaji generalno pozitivan stav prema budućnosti, ali ne i uverenje da će se sve odvijati savršeno po njega. On je svestan da ga povremeno očekuju nevolje, ali veruje da će biti u stanju da se s njima uspešno nosi. Recimo da osoba boluje od raka. Izvesno je da je ne mogu izlečiti “srećne misli”. U takvoj situaciji, realni optimizam sastojao bi se u njenoj odluci da proaktivno traga za lekarima sa dobrom reputacijom i metodama lečenja koje su se pokazale uspešnim u praksi, kao i da veruje da će i u njenom slučaju lečenje dovesti do pozitivnog ishoda.

Pandemija psihoza, fobija i depresija odnosi danas više života, uključujući i sportske, od raznih virusa.

Robert Enke, golman nemačke reprezentacije je počinio samoubistvo. Jedan od hiljade onih koji svakodnevno sebi oduzimaju život neadaptirani na modernu dinamiku života i potišteni psihičkim poremećajima.

Međutim, tek kad to učini neko sa naslovnih strana, na trenutak se prekine ćutanje o društvenim tabuima kakvi su psihičke bolesti. Dok se ljudi zamajavaju ptičijim,svinjskim ili kakvim sve ne virusima i navodnim bolestima, sa druge strane psihoze, fobije, depresije, sindromi hroničnog umora i slično ne samo da su poprimili dimenzije pandemije, već uzimaju daleko više ljudskih života, oduzimajući celom društvu njegov „elan vital”. Čak i kad se povede javna debata, kao povodom Enkeovog samoubistva, i kad se pokušavaju da nađu uzroci njegovog čina, gotovo nikad se ne ulazi u dublju i detaljniju analizu, zato što bi se došlo do zaključka da je upravo vrednosno ustrojstvo društva u kom živimo totalno poremećeno. Jednostavno, kolektivnoj moralnoj svesti društva i savesti pojedinca bilo bi previše teško da prihvate odgovornost i krivicu za ovakve postupke, a sam legitimitet društva ovakvog kakvim je stvoren bio bi doveden u pitanje. Zbog toga on i njemu slični ne smeju da budu predstavljeni isključivo kao „žrtve svoga doba’’.