- Published in DRUŠTVO
Erich Fromm: REVOLUCIONARNI KARAKTER
REDAKCIJA
Danilo Kiš (Subotica, 22. februar 1935 - Pariz, 15. oktobar 1989)
Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu.
Autocenzura je najopasnija i najteže izlečiva bolest umetnosti - njen rak. I kao što je, bar prema izvesnim teorijama, rak virtuelno svojstvo samog života, bolest od koje potencijalno svi patimo, samo što kod svih ne dobija ili ne stigne da dobije kliničke forme, tako je i autocenzura prirodno svojstvo umetnosti, ako se ona shvati u svom najširem smislu: kao odnos jednog čoveka sa svim ostalim.
Ova vrsta čitaoca nema nikakvu bliskost sa knjižarama. Tamo ulazi samo jednom ili dva puta godišnje, ponekad jednom ili dva puta u životu. Prepoznaje se po preplašenom i smotanom izgledu učenika koji se boji da će ga svakog trenutka prozvati da odgovara. Hoda među gomilama knjiga kao među hrpama bodljikave žice ili vrzinama kupine. S vremena na vreme ga možete iznenaditi dok čita naslov neke knjige sa istim zabrinutim izrazom sa kojim bi gledao rendgenski snimak sopstvene kičme. Osmehne se samo kada vidi da se, na ponekim koricama, pojavi lice neke od televizijskih ličnosti. Ako mu se u tom trenutku, sažaljen, približi pravi prodavac sa izrazom lica dovoljno ohrabrujućim da ga ne natera u beg, izgubljeni čitalac će mu uputiti jedno od sledećih pitanja:
Sećao se...
Danima je kišilo. Olovni oblaci su prekrili grad, pritiskajući krovove kuća. Vlažno drveće je pružalo crne grane kao vapaj. Pogrbljeni retki prolaznici zamicali su brzim koracima. Sve je bilo mokro, sumorno, sivo.
Izašao je iz kuće žurno, kao da ga neko goni. Nije mogao da ostane u njoj ni trenutka više. Drugovi, s kojima je delio stan, poticali su iz dobro stojećih kuća. Bili su vedri, bučni, razigrani, nepoterećeni. Ozbiljni, mršavi, večno zabrinuti dečak, čiji se život među njima sastojao samo od školskih obaveza, bio im je sasvim nerazumljiv i neprihvatljiv. Krupna, stroga gazdarica posmatrala ga je podozrivo, sumnjičavo. Osećao je da ga ne voli i čudnu zebnju dok bi prolazio pored nje. Želeo je što pre pobeći. Pogled mu se zaustavio na stolu postavljenom za doručak i kafi koja se pušila. Skoro mu je pozlilo od razdirućih grčeva gladi. Kod kuće je rekao da ima plaćeni doručak. Nije želeo rastuživati majku.
REDAKCIJA
Sadržaj Akuzativa čine tekstovi autora, kao i preneti tekstovi, za koje nalazimo da su vredni čitanja, bez obzira da li se sa sadržajem slažemo ili ne.
Akuzativ je rezultat entuzijazma osoba koje učestvuju u njegovom radu.
Ukoliko imate autorski tekst koji želite objaviti na Akuzativu, a za koji smatrate da bi se uklopio u našu koncepciju, kontaktirajte nas.