Josif Brodski: RENDEZ-VOUS SA ZLOM

JOSIF BRODSKI: Generaciji 1984. (govor s promocije na Williams Collegeu)

Dame i gospodo iz klase 1984.,

Bez obzira koliko će te izabrati da budete smeli ili oprezni, tokom svog života nužno ćete doći u neposredni, fizički dodir s onim što je poznato pod imenom Zlo. Ne mislim pritom na svojstva romana strave, već u najmanju ruku, na opipljivu društvenu stvarnost koja leži izvan vaše kontrole. Nikakva dobra narav ili lukavi proračuni ne mogu sprečiti ovaj susret. Zapravo, što ste proračunatiji i oprezniji, to je veća verovatnost za ovaj rendez-vous, i to su teže njegove posledice. Struktura života je takva da onome što smatramo Zlim dopušta sveprisutnost, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog toga što se Zlo često pojavljuje pod maskom dobra. Nikad ga nećete videti kako prelazi vaš prag i predstavlja se: »Zdravo! Ja sam Zlo«. Ovo, naravno, upućuje na njegovu drugu prirodu, ali uteha koju iz toga opažanja možete dobiti ubrzo, kroz svoju učestalost, prelazi u dosadu.

Detaljnije...
  • Published in KULTURA

Horhe Luis Borhes: UMEĆE STIHA

Sebe prvenstveno smatram čitaocem. Kao što znate, odvažio sam se da pišem; ali mislim da je ono što sam pročitao daleko važnije od onoga što sam napisao. Jer čovek čita ono što voli – a piše ne ono što bi želeo, nego što ume da napiše.

Detaljnije...

Branko Miljković: Sećanje na pokojnika

"Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha..."

  

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
Mutne reči sve dublje koja čeka na nas
Da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije
Trava raste iz njegovog imena i spas
Jedini je budan a samo je glas
Čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
Bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva
Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961)

Detaljnije...

Mika Antić - KO ŽIVI I UMIRE NA SITNO?

Vozite u Mihala Babinke broj 1. U Mihala Babinke? Da, idem da potražim nekoga. Koga tražite? Možda ga poznajem? Miku Antića. Miku? Mislite na onog pesnika? Pa, on je umro! Nije on umro. Ne vređajte, molim vas. 

Nemojte verovati pričama novosadskih taksista. Ne dozvolite da vam oni govore o životu Mike Antića. Neproverene informacije. Besmislene glasine. Da li ste videli Miku kako umire? Nisam. Kako onda znate da je umro ako ga niste videli? Čuo sam. Gde ste to čuli? Pročitao sam. Gde? U novinama. Da li imate te novine? Nemam. Onda ste pogrešno čuli i pogrešno pročitali. Ko još veruje onome što piše u novinama? 

Detaljnije...

Moje bolesti su moje najčistije svetinje

Čovek koji jednog dana shvati da je ne baš juče navršio godine u kojima su se gotovo bez izuzetka poubijali svi pesnici koji su to uistinu bili, a da uprkos tome nije odmakao dalje od početka, katkad ni od same zamisli o početku, u retkim trenucima kad bi uspeo da je koliko-toliko u sebi zaokruži i pretvori makar u mogućnost mogućnosti, elem, takav čovek se, svakako, ukoliko želi da ostane normalan, ili da takav barem postane, mora zapitati šta je to pošlo naopako, je li uistinu trebalo skrenuti levo kod Albukerkija, jesu li zvona uopšte za nekim zvonila i ko je jadnu decu Samerhila ubedio da su slobodna, te da, u skladu sa svim narečenim, zapne iz petnih žila vetrovima nabujalog mozga, ne bi li bar naslutio dokle sežu koreni njegove emotivne osakaćenosti, mentalne neuračunljivosti, socijalne retardiranosti i opšteljudske isfrustriranosti i hendikepiranosti. Pokušavajući da i sam pronađem odgovore na neka od pomenutih pitanja, pustio sam šareno klupko mojih bolesti da se odmotava samo od sebe, sputavano tek mojom prećutanom željom da se negde zaustavi, kako se ne bi ispostavilo da je ama baš sve bilo greška. Klupko se najzad zaustavilo, i to u mom najranijem detinjstvu, a odgovor koji sam dobio, a kome moram verovati nemanje nego kakvom čarobnom ogledalu, bio je krajnje poražavajući, zastrašujući: početak svih mojih kasnijih neizlečivosti pada u isti onaj dan kad mi je debela Anđa pomogla da se pridignem nakon što sam preko školske ograde geknuo o beton i odr'o kolena i guzicu kroz nove, tek kupljene, a već zauvek upropaštene pantalone. Bio je to prvi dan mog prvog razreda, a već tada je sve otišlo u kurac, iako to sve do danas nisam ni naslućivao. Danas, svakako, ne umem da opišem šta sam u tom trenutku osećao, iz ove perspektive bih svašta umeo da izmislim, ali ono što je najrealnije i najpre moguće jeste da sam mislio samo na povratak kući i na to da će me majka, zbog pocepanih pantalona, garant odvaliti od batina. Kako god, život je mogao da počne, kao što je i red sa svim što jednom treba i da se završi.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top