Institut d’études slaves: PRVA ZAJEDNIČKA GRAMATIKA BCMS

(Paul-Louis Thomas, Vladimir Osipov, Grammaire du bosniaque, croate, monténégrin, serbe, Institut d’études slaves, Paris 2012, str. 621)

U izdanju Instituta za slovenske studije u Parizu, nedavno je na francuskom jeziku objavljena prva zajednička Gramatika bosanskog, hrvatskog, crnogorskog, srpskog jezika iz pera koautorskog para koji čine poznati slavista sa Sorbone profesor Pol-Luj Toma (Paul-Louis Thomas) i Vladimir Osipov, profesor sa Nacionalnog instituta za orijentalne jezike i civilizacije.

Štampanje ove gramatike je poduhvat vrijedan pažnje i divljenja, jer su autori francuskim studentima i drugim frankofonim korisnicima detaljno i pregledno predstavli gramatički sistem četiri nova standarda, sa svim izmjenama i varijantama, naučno utemeljeli svoje tvrdnje u sociolingvističkoj teoriji kad je u pitanju odnos prema novim standardima, njihovim identitetima i imenima, dobro poznajući sociolingvističku situaciju nakon raspada bivše Jugoslavije, dijalektologiju a dijelom i istoriju jezika.

To nije bio nimalo lak zadatak.

Detaljnije...

Strah i panika - saveznici vlasti i desnice

I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom “implementacijom”. Tražiće vam non-stop više. (…) Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. (…) Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati na obalu ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.

Ovako Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, vidi stanje u Srbiji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Štaviše, u tekstu “Kada se jednom propustite vrtlogu” (Politika, 28. Maj), sugeriše da već ima indicija da je ovako sumorna prognoza tačna:

Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za “zajednicu srpskih opština” na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi.

Vukadinović sofisticiranijim rečnikom govori ono što njegovi siroviji istomišljenici ponavljaju već godinama. Otprilike, da se “komadanje Srbije” neće završiti nezavisnošću Kosova, tj. da će nakon njega istim putem krenuti Vojvodina, Sandžak i Preševska dolina, ostavljajući Srbiju u granicama mitskog “Beogradskog pašaluka”.

Detaljnije...
  • Published in UGAO

Srbi i Rusi: braća ili nešto sasvim drugo?

Tradicionalno prijateljstvo ili ‘bratstvo’ između Srba i Rusa u koje duboko veruje prosečan Srbin, notorna je besmislica. Ne samo zato što politički kolektiviteti poput ‘naroda’ ne mogu voleti ili mrzeti niti mogu imati braću ili druge rodbinske odnose već zato što takozvana ‘tradicija', koja je tako duboko usađena u ideološku matricu patrijarhalnog ustrojstva, nije ništa drugo nego iluzija; ona je, kako je to odavno primetio Eric Hobsbawm, izmišljena.

Detaljnije...

Miroslav Antić: Nezapisana šansona za Novi Sad

Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesena na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za "Panoniju ekspres" i - pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" - i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima žure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.

Detaljnije...
  • Published in UGAO

Profesionalni sport i nacionalizam

Ivan Ergić, nekadašnji igrač Juventusa, Basela, Bursaspora i reprezentativac Srbije, daje svoje viđenje veza između profesionalnog sporta i nacionalizma te uloge sporta kao mehanizma normalizacije agresivne kompetitivnosti kao kapitalističkog društvenog ideala.

Kada sam u meču Kupa Uefe protiv Širokog Brijega u Bazelu ulazio u igru u drugom poluvremenu, nekoliko hiljada navijača gostujućeg sektora klicalo je “Ubij, ubij Srbina!” Bilo je pomalo čudno to doživeti na stadionu na kom sam proveo devet godina i koji sam svim srcem smatrao svojim. Posle utakmice, svita novinara, među kojima i par “naših”, tražila je od mene da prokomentarišem taj detalj. Bilo je previše lako i nimalo viteški reći kako su to sve hrvatski ekstremisti koji, eto, po ko zna koji put pokazuju svoju pravu narav. Umesto tog tradicionalnog “balkanskog” refleksa, koji je danas medijski i huškačko-forumaški sveprisutan, rekao sam da su to isto moji, u ovom slučaju ne toliko zbog toga što sam odrastao u jugoslovenskom duhu, već zbog toga što nisam hteo nikom “napolju” da dam povoda za priču o balkanskim plemenima i varvarima koji imaju tradicionalno šovinistički odnos jedni prema drugima.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top