Strah i panika - saveznici vlasti i desnice

I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom “implementacijom”. Tražiće vam non-stop više. (…) Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. (…) Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati na obalu ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.

Ovako Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, vidi stanje u Srbiji nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Štaviše, u tekstu “Kada se jednom propustite vrtlogu” (Politika, 28. Maj), sugeriše da već ima indicija da je ovako sumorna prognoza tačna:

Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za “zajednicu srpskih opština” na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi.

Vukadinović sofisticiranijim rečnikom govori ono što njegovi siroviji istomišljenici ponavljaju već godinama. Otprilike, da se “komadanje Srbije” neće završiti nezavisnošću Kosova, tj. da će nakon njega istim putem krenuti Vojvodina, Sandžak i Preševska dolina, ostavljajući Srbiju u granicama mitskog “Beogradskog pašaluka”.

Ako se sećate perioda neposredno pred potpisivanje Briselskog sporazuma, njega su ovdašnji pregovarači, predstavnici desnog spektra politike scene, analitičari i novinari nazivali “sudbonosnim” za Srbiju. Aleksandar Vučić, vicepremijer i šef srpskog pregovaračkog tima u Briselu, govorio je o poslednja dva dana pred isticanje roka za Sporazum kao o “paklenih 48 sati”. Sporazum je potpisan, a najgore što smo od tada o njemu čuli od Vučića i ostalih predstavnika establišmenta otprilike glasi: Srbija je morala da prihvati realnost.

Kako primećuje i sam Vukadinović, rezultati lokalnih izbora, koji su nakon zaključenja briselskih pregovora održani u nekoliko gradova i opština u Srbiji, pokazali su da Sporazum nije narušio podršku aktuelnoj vlasti. Mada je reč o ogorčenim protivnicima bilo kakvog dogovora s predstavnicima Prištine, pa još posredstvom omraženog Brisela, sukob s Beogradom i neuspeh u pokušaju da se potpisivanje Briselskog sporazuma barem prolongira, izgleda, nisu oslabili ni lokalne srpske vlasti na severu Kosova. Naizgled paradoksalno, oštrica napada od strane Srpske pravoslavne crkve i ekstremne desnice, za sada posredno, postepeno se s vlasti preusmerava na “arhetipske neprijatelje”: zagovornike politika levo od centra, nevladin sektor i liberalne medije. Vlasti se, naime, spočitava da je preuzela politiku “osvedočenih izdajnika i neprijatelja Srbije”, a njima, “izdajnicima”, da su konačno dobili ono što su oduvek priželjkivali.

Može li se desiti da vlast praktično učvrsti svoju poziciju na sporazumu koji jeste priznanje suvereniteta Prištine, a da glavna politička žrtva njegovog potpisivanja, neretko karakterisana kao “veleizdaja”, “prodaja Kosova”, “kapitulacija”, bude tzv. Druga Srbija, građanska alternativa koja već neko vreme diše uz pomoć respiratora? Kome ide u prilog indukovanje panike da će zemlja u kojoj živimo nastaviti da se rastače?

Mada politička teorija ima šta da kaže na ovu temu, barem delimični odgovor na postavljena pitanja krije se u domenu psihologije. Ključna reč je strah, a zgodan primer Amerika.

Prema anketama američkog javnog mnjenja, u leto 2001. godine, tadašnjeg predsednika Džordža Buša pozitivno je vrednovalo oko 51 odsto biračkog tela. Nekoliko dana nakon terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku, septembra iste godine, podršku mu je iskazivalo čak 90 odsto Amerikanaca s pravom glasa. Štaviše, nije ostala ograničena na odgovor Bušove administracije na teroristički čin, već se prelila i na njegovu ekonomsku i socijalnu politiku.

Razumljivo, ovako visok stepen podrške nije se mogao dugo održati; svejedno, do kraja prvog mandata, Bušu nisu mogli ozbiljnije da naude narastajuće unutrašnje i spoljašnje nezadovoljstvo ratom u Iraku, vidno oslabljen imidž Amerike u velikom delu sveta, informacije o propustima američkih bezbednosnih službi u periodu koji je prethodio napadu na Svetski trgovinski centar u Njujorku. Krajem tog prvog mandata, pojavile su se i prve naučne analize ovakvog razvoja situacije.

Rob Viler (Robb Willer), sociolog sa Univerziteta Kornel, pratio je, na primer, šta se događa s Bušovim rejtingom u trenutku kada njegova administracija podigne nivo opasnosti od terorističkog napada. Prema rezultatima Vilerove studije, nakon svakog novog upozorenja da bi mogao uslediti novi teroristički napad, izdatog u periodu između februara 2001. i maja 2004, podrška politici američkog predsednika rasla je za nekih 2.75 procentnih poena.

Fenomen da pozicija vlasti jača ukoliko postoji realna ili percipirana opasnost po zemlju nije nepoznat u sociologiji i političkoj teoriji. Psihološka istraživanja pokazuju, međutim, da nije reč o krizi ili opasnosti uopšte, već o strahu koji generišu katastrofična predviđanja i očekivanja.

U nastojanju da utvrde da li emocija straha igra ulogu determinante političkog opredeljenja, psiholozi Mark Landau (Mark Landau) i Šeldon Solomon (Sheldon Solomon) izveli su jednostavnu studiju sa zadatkom “dopuni reč”. Učesnicima u studiji davali su nizove nedovršenih reči; na primer, “coff__”, “sk_ll” i “gr_ve”. Zadatak ispitanicima bio je da popune praznine tako da dobiju reč koja u engleskom ima neko značenje.

Pre prezentacije samog zadatka, subjekti su izloženi različitim subliminalnim podražajima (subliminalno znači da prezentacija stimulusa traje dovoljno dugo da ga mozak registruje, ali kraće nego što je potrebno da bi bio obrađen do nivoa svesti). Delu ispitanika na tren su predstavljene kombinacije slova i brojki koje asociraju na terorizam (na primer, akronim za Svetski trgovinski centar, “WTC”, i datum terorističkog napada na Njujork “9/11″), dok je druga polovina ispitanika izložena neutralnim stimulusima, kao što su pozivni brojevi američkih država i gradova.

Rezultati Landau-Solomonove studije pokazali su da nesvesne asocijacije na terorizam utiču na izvršenje zadatka. Kod subjekata primovanih na podražaje povezane u svesti ispitanika s terorističkim napadom na Njujork češće su se pojavljivale reči, kao što su “coffin” (kovčeg), “skull” (lobanja) i “grave” (grob), dok su ostali ispitanici češće formirali reči poput “coffee” (kafa), “skill” (veština) i “grove” (šumarak). U drugom delu studije, izvedenom neposredno nakon opisanog zadatka i relevantnijem za kontekst koji nas ovde interesuje, pokazalo se da su ispitanici iz grupe primovane asocijacijom na terorizam (po demografskim i drugim bitnim karakteristikama slični kontrolnoj grupi) češće i u većoj meri iskazivali spremnost da se slože s politikom predsednika Buša, i to ne samo u pogledu borbe protiv terorizma, već generalno.

Vezu između straha i podrške određenim politikama, studijom čiji su rezultati objavljeni u časopisu Science, 2008, utvrdili su i Daglas Oksli (Douglas Oxley), profesor političke psihologije na Univerzitetu Vajominga i njegovi saradnici.

Iz veće grupe ispitanika, odraslih stanovnika Nebraske, Oksli i njegov tim izvdvojili su 46 subejkata snažnih konzervativnih, odnosno jakih liberalnih stavova. Potom su, doduše u laboratorijskim uslovima, merili intenzitet reakcije ispitanika na podražaje koji indukuju pretnju, odnosno strah; na primer, vizuelno prezentovani prizori unakaženih lica ili iznenadno emitovan zastrašujući, glasan zvuk. Ponovo, pokazalo se da izloženost pretnji i reakcija straha stoje u pozitivnoj korelaciji s podrškom politici administracije Džordža Buša.

Psihologija politike je relativno nova disciplina, barem u eksperimentalnoj formi, tako da među istraživačima nema slaganja u pogledu tumačenja nalaza dobijenih u opisanim i sličnim studijama. Landau i Solomon sugerišu da njihovo istraživanje upućuje na zaključak kako realna ili percipirana ugroženost zemlje, i s njom povezan strah, gone birače da se grupišu na konzervativnom kraku političke scene. Oksli i saradnici se pak klone zalaženja u nijanse, opredeljujući se za grublje tumačenje: u “teškim” vremenima, birači su skloniji da podrže vlast.

Američka realnost iz perioda Bušove administracije i njegovog rata protiv terorizma više idu na ruku Landau i Solomonu. U godinama posle terorističkog napada na Njujork, javnost SAD, i prema naučnim studijama i prema istraživanjima javnog mnjenja, postala je naklonjenija konzervativnim politikama. Štaviše, odmah nakon 9/11 nastala je čitava nova politička grupacija, 911 Neocons, sačinjena od levičara i liberala koje su događaji iz septembra 2001. naterali da promene ideologiju i pređu u redove konzervativaca. Baš kao što su organizatori nedavnog Mitinga protiv Briselskog sporazuma spočitali Beograđanima da brinu samo o svojoj udobnosti i ne mare za nevolje sunarodnika s Kosova, Neocons (neokonzervativci) su svojim dojučerašnjim istomišljenicima zamerili nerazumevanje nužnosti da se s teroristima postupa odlučno, makar to podrazumevalo privremenu suspenziju nekih sloboda za građane Amerike.

S druge strane, neki teoretičari, imajući u vidu da psihologija politike kao disciplina ni izbliza nije razvijena do nivoa koji bi omogućio smela uopštavanja empirijskih nalaza, predlažu da se rezultati ovakvih istraživanja stave u kontekst teror-menadžment teorije. Iz nje proizilazi da direktno podsećanje na sopstvenu smrtnost i konačnost doprinosi učvršćivanju postojećeg pogleda na život, nezavisno od toga da li je on konzervativan ili liberalan. Drugim rečima, u globalno kriznim vremenima, bilo bi za očekivati da konzervativci postanu konzervativniji, a liberalni liberalniji. Posledično, na unutrašnjepolitičkom planu, opasnost po zemlju, bilo da je realna ili produkt spina, rezultira oštrim političkim podelama.

Sonja PAVLOVIĆ

Psiholog, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top