• Published in UGAO

Patrijarhove porođajne muke

Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

Detaljnije...

Sestra Tereza - radikalna levičarka

Jedna španska časna sestra našla se među najuticajnijim evropskim levičarskim intelektualcima. Ona se po mnogo čemu razlikuje od svojih muških kolega - vodi kampanju protiv neumerenosti kapitalizma, za nezavisnost Katalonije, za veću javnu potrošnju i nacionalizaciju banaka ali i za pravo na abortus.

Sestra Tereza Forkada (Teresa Forcades i Vila) iz manastira Sent Benedet zanimljiva je i po tome što svoju političku borbu vodi i modernim sredstvima, kao što su društvene mreže. Ona inače stoji iza “pokreta ogorčenih” koji je često organizovao proteste zbog nemaštine, protiv strogosti međunarodnih kreditora, dozvoljavanja bankama da vrše razne manipulacije na štetu građana i sl. “Zbog čega bi postojao porez na osnovne namirnice, a ne i na finansijske transakcije”, često se javno pita Sestra Tereza. Iako kaže da je protiv zloupotreba kapitalizma, ističe da se ne protivi privatnoj inicijativi.

Detaljnije...
  • Published in UGAO

Ne znam, dakle postojim

Kolumna ,,HLEBA I CIGARA"

Jede i puši: Duško Domanović

Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. Ne znam da živim u gradu u kom vazda gladne drvoseče seku moje drveće, ubeđujući me da beton lepše miriše; u gradu u kom iz istog tog betona rastu deca koja u desetoj jedu lepak, u petnaestoj trodone, u osamnaestoj urlaju na fudbalskim tribinama, a u tridesetoj siluju rođene majke, ubijaju za sto dinara, stoluju u javnim preduzećima, umiru sa iglom u ruci ili skaču sa petnaestog sprata, nadajući se da će mrak koji će ih dočekati biti manje crn. Ne znam da se bogu mole oni koji su onomad boga na krst razapeli. Ne znam da crkva u ime istog tog boga ruši kafane i od gladnih usta otima zemlju na kojoj ne ume ni detelinu da poseje. Ne znam da popovi dečacima skidaju nevinost u blindiranim automobilima i hotelima sa pet zvezdica. Ne znam da medije drži ista ona fukara koja je ne tako davno uvozila Rumunke i Poljakinje, pozivala na klanja, bacala mi bombe na glavu, prelepljivala predizborne plakate preko smrtovnica. Ne znam da isti ti mediji naplaćuju debeo reket od znojavih politikanata, kako bi, zauzvrat, znoj znojavih mirisao na lavandu, umesto na govna. Ne znam da sindikalci, članovi nevladinih organizacija, nezavisni novinari, promašeni pesnici, politički analitičari, feministkinje, pobožni gajdaši, anarhisti, antiglobalisti, teisti, ateisti, Srbi, Nesrbi, Kurta i Murta, u četiri stotine besplatnih kvadrata češu svoja međunožja i štancuju saopštenja o globalnom zagrevanju i lokalnoj politici za oprane pare u svotama za koje bi normalnom čoveku u nenormalnoj zemlji davnih dana otkinuli glavu i bacili je u kontejner. Ne znam da Kurta i Murta odavno jašu naporedo, tek povremeno menjajući kljusad, da budala pomisli da je bar jednom od njih dogorelo. Ne znam da za burek, kiriju i duvan petnaest godina radim na crno, paralelno u deset firmi koje se bore za prava radnika. Ne znam da ću dugove bogu, narodu i neprijateljima ovim tempom otplatiti otprilike do 2080-te, kada ću, prema slobodnoj računici, i u penziju otići. Ne znam da u mom komšiluku živi penzioner koji mi svakog jutra traži cigaretu i pedeset dinara. Ne znam da moji najbolji prijatelji jedu bajat ’lebac na dvanaest mesečnih rata i sanjaju more. Ne znam da se moji roditelji, nakon četrdeset godina prosipanja sopstvene džigerice po prašini, raduju kad uspeju da otplate ratu za drva. Ne znam da plaču svake večeri posle odgledane serije, kad shvate da su od mesa svog, od jetre svoje, od krvi svoje napravili kućerinu koja će posle njih ostati prazna, jer im je sin otišao u pizdu materinu, da iščeprka komad smisla, komad života, a postao neprimećen pesnik, lažov, propalica, alkoholičar, isfrustrirana deponija potrošenih živaca koja se godinama ne smeje i zna da je to što bi neki smehom nazvali tek histerija bespomoćnog stvora koji nema snage da ubije, ni sebe, a ni druge. Ne znam da književni časopisi objavljuju one sa književnim poreklom i neknjiževnim strinama i kumovima. Ne znam da nijedan od četrdeset izdavača kojima sam poslao rukopis svoje knjige isti neće nikada pročitati. Ne znam da će najprestižnije književne nagrade dobiti govna koja dižu dva prsta prilikom svakog naručenog glasanja, koja ne umeju da sroče ni sopstvenu biografiju, koja nijedan pošten pekar ne bi zaposlio. Ne znam da i levi i desni struju za električne pendreke i električne stolice proizvode iz iste reke, samo na suprotnim obalama, i da zdušno i zajednički u nju seru, bacaju plastične kese, zarđale „smederevce“ i mrtve pacove, da potruju one koji bi nizvodno tek da speru malter sa sebe, nakon dvanaest sati rmbačenja na gradilištima zgrada u kojima će se levodesni onlajn boriti za stari izgled fejsbuka, za napuštene gorile, za moje neotuđivo pravo da mislim isto kao i oni. Ne znam da novinski urednik, koji mi je prvobitno predložio da u tastaturu izvrištim barem nevidljivi delić svega onoga što i samu mogućnost proklamovane nepatvorene ljudskosti na svim nivoima retardirane hijerarhije sveta, od Leskovca do Etiopije, u samom startu čini nemogućom, ovo nikada neće objaviti, jer on ne zna da ja ne znam da će govnjive strukture radije poseći čitavo stablo no granu na kojoj sede i da će, uprkos svim zakonima fizike, stablo pasti, a grana ostati doveka da lebdi, makar na metar iznad dometa mojih, a bo’me i njegovih ruku. Ne znam da od svega onoga što ne znam mogu svakoga dana po jedan „Rat i mir“ ispovraćati. Ne znam... 

Ne znam. Jer, to je jedini način da živim, to je jedini način da postojim. 

 

Detaljnije...
  • Published in UGAO

Od kletve do letve

Vladika Grigorije hercegovački je čovek koji u jednoj od najgledanijih televizijskih emisija u regionu ima potrebu da ispriča vic o tome kako „Čak Noris radi ono što mu vladika Grigorije naredi“. Osoba koja u depešama Vikiliksa figurira kao neko za koga smatraju da poseduje veliku crkvenu i svetovnu vlast, ne uspeva da sakrije tu neverovatnu količinu vlastohleplja. Svaki put kada poneki novinar razgoliti njegovu duhovnu ili materijalnu grandomaniju, odgovara kako ne bi smeo da se čini greh i da se tako bezočno „napada srpski narod“. Ovo čak ne mora da prođe ni kao frojdijanska omaška da bi bilo očigledno da „otac“ sebe smatra srpskim narodom. U svakom slučaju, to za njegovo stado, u kojem je u međuvremenu postao opasno popularan, ima snažan psihološki značaj.

Detaljnije...
  • Published in Fokus

Crkva napred, deca pozadi

Autorka: Jelica Greganović 

Država je namerna da skupi oko 620.000 evra. Od građana. Na dobrovoljnoj bazi, naročito ako to građani ne primete. Pomoću doplatnih poštanskih marki. Onih marki koje su ovde pominjane kao jedan od načina na koji bi država mogla da pritekne u pomoć teško bolesnoj deci. Te poštanske marke su izdate i prodaju se na osnovu uredbe objavljene u Službenom glasniku br. 44/2013, pod zvaničnim nazivom Uredba o izdavanju doplatne poštanske marke »IZGRADNJA SPOMEN-HRAMA SVETOG SAVE«.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top