Vladimir Arsenijević: KULTURA NEPLAĆANJA

Skovan u Južnoj Africi u doba aparthejda, termin „kultura neplaćanja” u svom originalnom značenju odnosio se na protestno odbijanje crnog stanovništva sa samog ruba društva da izmiruju račune za struju, vodu i ostale usluge neophodne svakom domaćinstvu, pa tako i onom najsiromašnijem. Činjenica da se ta specifična „kultura” u ovoj zemlji zadržala i dugo nakon pada aparthejda, praktično sve do današnjih dana, govori najviše od svega o ljudskoj prirodi, dok Južnoafrička Republika danas ima težak zadatak da se nekako oslobodi tog neprijatnog nasleđa i negativnog imidža vezanog za ovaj duboko ukorenjeni običaj i naviku.

Romantičan prizvuk neplaćanja

Kad „kultura neplaćanja” negde uzme maha, ili čak zavlada, gotovo je nemoguće – ispostavlja se – osloboditi je se. Naši balkanski susedi, Grci, na primer, znaju dosta o tome. Tamošnja široko rasprostranjena „kultura neplaćanja” nema romantičan prizvuk političke borbe slabih protiv moćnih kakav je (nekad) poprimila u Južnoafričkoj Republici. Nedavno je u nemačkom Špiglu objavljen podatak da je samo tri stotine najbogatijih Atinjana u prijavama za povraćaj poreza navelo da poseduje bazene. Sumnjičavi poreski inspektori pažljivo su pregledali satelitske snimke bogatih atinskih predgrađa i izbrojali ni manje ni više nego – 17.000 bazena! Izračunato je takođe da grčka vlada, na račun nenaplaćenog poreza, gubi oko 30 milijardi dolara godišnje. Krize koja ubija Grčku, ispostavlja se tako, i ne bi bilo kada bi svako, a posebno oni najbogatiji, plaćao ono što duguje. Međutim, „kultura neplaćanja” razmaženih i neodgovornih grčkih bogataša, evidentno, dovela je ovu zemlju na sam rub propasti.

Balkanska “kultura neplaćanja”

Pođimo sad malo „gore”, ka Evropi, i nabasaćemo, hteli ili ne, u region Zapadnog Balkana – tzv. Jugosferu. Sačinjen od malih država i međusobno bliskih premda jako samosvesnih kultura, čiji sistem neznatnih (ali lokalnim narodima važnih!) razlika zbunjuje retke strane posetioce, ovaj region odlikuje se izrazitom šarolikošću. Predlažem da se stoga, u ovoj maloj diskusiji o „kulturi neplaćanja”, ipak usredsredimo na onaj deo regiona koji najbolje poznajem – Srbiju.

U Srbiji je, recimo, za razliku od Južne Afrike, „kultura neplaćanja” kao forma političkog bojkota apsolutno nemoguća budući da mehanizam namirivanja dugovanja velikim sistemima (za usluge struje, vode, grejanja, pa čak i za tv-pretplatu) u Srbiji radi izuzetno dobro. Čak bi se moglo tvrditi da u ovoj zemlji zapravo gotovo da ništa ne funkcioniše kako treba izuzev (dobrovoljne ili prisilne) naplate računa za osnovne životne potrebe. A kad ni jedno ni drugo ne ide, sledi, zna se, isključivanje. E – mislim se ponekad – da smo samo i u svemu ostalom toliko agilni, precizni, vredni, uspešni i, zašto da ne, nemilosrdni, kakvi umemo da budemo kad nekom siromahu treba oduzeti ono poslednje što ima, npr. struju ili grejanje, verujem da bismo do sad, po dosegnutom stepenu ekonomske razvijenosti, već bili rame uz rame sa Skandinavijom.

Dobro na žalost znamo gde smo i šta smo: društvo koje već jako dugo prolazi kroz jednu divlju tranziciju iz socijalizma, preko ratova i dezintegracije bivše države i gotovo svih njenih vrednosti, u jedan rudimentarni, okrutni, palanački kapitalizam bez pravila.

„Kultura neplaćanja” na srpski način, tako, odnosi se na suštu nespremnost naših kapitalista, direktora preduzeća, vlasnika, gazda itd. da pošteno i na vreme plaćaju svoje radnike. Ako baš ne moraju. A očito – ne moraju. Predatorski instinkt ukrupnjenih ranih kapitalista govori im da je u nemilosrdnoj tržišnoj utakmici kakva danas praktično posvuda vlada najvažnije najpre zadovoljiti sopstveni stomak.

Mrvice koje preostanu (pod uslovom da uopšte nešto preostane) mogu se dalje po volji raspodeliti drugima. A i ne moraju. Nije li to, na kraju krajeva, razumljivo i ljudski? Pa, molim vas lepo, ko će da misli na plate zaposlenih, tu dosadnu obavezu, kad valja isplatiti dugove nezgodnom partneru koji je lak na uterivanju i čija metodološka okrutnost pri tom ne poznaje granice? Roba će se, kao i tehničke usluge, takođe platiti, uz manje ili više natezanja, jer bi je u protivnom bilo nemoguće ponovo dobaviti.

Obaveze prema državi vešto se štimuju tako da ispadnu što manje – niko nije lud da podmiruje sve te poreze i doprinose i druge besmislene namete od kojih, poznato je, ionako nemamo ništa. Ipak, i oni, na kraju, budu plaćeni. Jer, budimo realni, država je država i s njom se ne valja šaliti!

“Kultura neplaćanja” zasnovana na nepravdi

I sad: kome je suđeno da podnosi tu čvrstu odlučnost naše upravljačke klase da ne plati ono što mora, ko ostaje na samom dnu da na svojim leđima iznese čitav teret te posebne, samo naše „kulture neplaćanja”?

Obični ljudi, eto ko, vi i ja, zaposlena lica, radnici, svi oni koji nemaju ništa drugo da prostituišu u globalnom kupoprodajnom bordelu izuzev svog vremena, svoje radne energije i veće ili manje profesionalne obučenosti. I to za platu koja, čak i kad bi stizala na vreme, samo u retkim slučajevima može da potraje do narednog meseca.

Ne sumnjam da su (ekonomski) problemi u kojima se naše društvo nalazi preogromni i beskrajno kompleksni. Čak se i ne pretvaram da ih razumem. Međutim, imam utisak da u svemu tome ipak ima i nečeg drugog: potajnog zadovoljstva, možda hobija, pa čak i sporta. U toj dinamičnoj igri neplaćanja zasnovanoj na čistoj neravnopravnosti, radnici i nemaju druge osim da ćute i trpe. Naučili su da budućnost uglavnom ne nosi ništa dobro. Pasivnost je njihova elementarna osobina. Ako se i pobune, čine to nekako meko i nemoćno bez prave vere u mogućnost promene, kao da naprosto žele javno da se požale i razglase bolnu istinu o sopstvenom stanju. Koja je svima jako dobro poznata, pa time i beskrajno dosadna.

Pre izvesnog vremena prolazio sam Nemanjinom ulicom pored već nekog od Ministarstava ispred koga se u protestu okupila grupa vidno osiromašenih građana. Stajali su na kiši, okruženi policajcima, odeveni u svoju jeftinu, ofucanu odeću. U momentu kad sam prolazio pored njih, jedan od okupljenih promuklim je glasom uzviknuo samu suštinu sopstvenog bunta: „Devet meseci nismo dobili ni dinara!”

Taj njegov očajnički krik nije, međutim, pocepao guste oblake nad njihovim glavama. Niste, pa šta – kao da im se rugala čitava njihova tamnosiva realnost – niste, a i nećete. Policija ih je neko vreme trpela, a onda ih je mehanički, u skladu s pravilima službe, rasterala. Sada verovatno negde drugde viču da „deset (jedanaest, dvanaest…) meseci nisu dobili ni dinara!”
A gazda – ko god da je – uživa. Puca mu prsluk. Sprema se na zimovanje na austrijskim Alpima, a na leto će s porodicom do Tajlanda.

Plata na vreme – bezobrazluk

Stvar je u našoj propaloj privredi, naravno, grozna, premda ništa bolja nije ni u drugim delatnostima. Posebno su, čini mi se, sličnim jadom ispunjene one delatnosti koje barem delom zavise od intelektualnih usluga. Tu su stvari posebno naopake. Dok su raznorazne tehničke usluge kao i njihova vrednost na tržištu tehničkoj, menadžerskoj klasi koliko-toliko jasne pa se još ponekad i plate, intelektualne usluge kod naručilaca uživaju toliki prezir da oni duboko veruju da je očekivanje (pravovremene) finansijske nadoknade za tako nešto ravno čistom bezobrazluku.

Znam, recimo, za dnevne novine koje već mesecima ne isplaćuju honorare redovnim saradnicima. Urednik im u međuvremenu ne uzvraća na telefonske pozive, dok je šef računovodstva pojačano ljubazan i pri svakom razgovoru izuzetno zainteresovan za njihovo zdravlje. Oni oklevaju da se bune, iako su poniženi i zabrinuti za svoju budućnost, jer se boje da ostanu i bez toga, i objektivno nemaju pojma kuda bi otišli. Kao da je drugde bolje, mumlaju turobno sebi u bradu i škrguću zubima. Tu tužnu istinu podjednako dobro znaju kako oni koji duguju tako i oni kojima se duguje.

Specifična „kultura neplaćanja” – koju kod nas, za razliku od Južnoafričke Republike, neguju bogati primenjujući je nad siromašnima – izuzetno je živa i zdrava i ne nazire joj se skori kraj.

Vladimir Arsenijević, 2011
Preneto sa: E-novine

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top