VEČITI KRSTAŠKI RAT

Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"

Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u red  otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna  bezbedonosna agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala, nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem opskurne  JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne žrtve operacija ove jedinice su  otpisane (i otpisuju se)  kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill? Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke” administracije.

Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti. Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut  šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju istine.

JEDINICA

JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani” kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo “upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici, objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje  će Scahilla, koji će pratiti  krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je, na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”.  S top secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.

MEBIJUSOVA KRIVA ZLA

Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla, označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora. Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane talibanski bombaš-samoubica.

Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci. S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član Obaveštajnog komiteta pri Senatu je objasnio suštinu sistema:
Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se taj isti zakon, u tajnosti, interpretira
Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom mišljenju.

Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je CIA samo jedna od mnogih tajnih službi  SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od  eskadrona smrti u Latinskoj Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA).  Najveći problem je u tome što ovaj dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11. septembra  2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost, mlako komentarišući nastupe ovog novinara u  “šta on tu može” maniru  zapravo postaje saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.

Aleksandar NOVAKOVIĆ

Pisac i dramaturg
Beograd

Media

AkuzatiV - Online magazin

Back to top