Zakon i autoritet

Autor: Petar Aleksejevič Kropotkin
Prevod: Zoran Đinđić

Kada u društvu razum izgubi uticaj i kada u duhovima počne da vlada haos, zakoni postaju mnogobrojni. Ljudi onda sve nade polažu u zakonodavstvo, a “pošto je svaki novi zakon ponovo novi uzrok nezadovoljstva, od zakonodavstva se neprekidno zahteva ono što bi trebalo da proizađe iz njih samih, njihovog vlastitog karaktera, njihove vlastite moralnosti”. Ove reči ne potiču od nekog revolucionara, čak ne potiču ni od reformatora, već od pravnika: pisac zbirke francuskih zakona, poznate pod imenom “Repertoire de la Legislation. Navedeni redovi pošto ih je napisao čovek koji je i sam fasciniran zakonima i konačno njihov stvaralac, pokazuju nenormalno stanje u koje je zapalo društvo.

U današnjnim državama se na nove zakone gleda kao na spasonosni lek koji leči sve bolesti. Umesto da sami popravljaju ono što je loše ljudi zahtevaju zakone koji bi to loše stanje popravili. Ako je put između dva sela neprohodan, onda stanovnici kažu: “potrebno je doneti novi zakon o seoskim putevima”. Ako je poljar koji iskorištava poniznost ljudi koji imaju respekt pred njegovim autoritetom nekog uvredio, uvređeni će povikati: “potreban je zakon koji će propisivati da se poljar pristojno ponaša”. Trgovina i poljoprivreda se nalaze u teškoj krizi: “potreban nam je carinski zakon koji će štititi domaću ekonomiju”, zahteva poljoprivrednik, stočar, trgovac žitom, i svi, sve do najnižeg trgovca starim krpama, zahtevaju zakone za zaštitu vlastitih interesa. Kada vlasnik fabrike snizi nadnice ili poveća radno vreme, onda predstavnici naroda u parlamentu zabrinuti za svoje mandate, poviču: “potreban nam je zakon koji bi garantovao red i poredak”, umesto da kažu radnicima da postoji mnogo efikasnije rešenje za uvođenje reda, naime: direktno se suprotstaviti kapitalisti i oduzeti mu moć raspolaganja nad društvenim bogatstvom i sredstvima za proizvodnju, bogatstvo koje je kapitalizam neopravdano prisvojio eksploatacijom mnogih generacija radnika. Ukrako, za sve se zahteva neki zakon. Zakon o putevima, zakon o modi, zakon o rasnim psima, zakon o vrlinama i protiv poroka, zakon protiv svih zala koja su inače rezultat ljudske ravnodušnosti i kukavičluka.

Svi smo mi toliko iskvareni odgojem koji nam je već od najranijeg detinjstva nametnuo duh potčinjavanja autoritetu a ubio u nama duh samostalnosti, svi smo mi do te mere iskvareni životom pod zakonom koji sve reguliše: naše rođenje, odgoj, duhovni razvoj, našu ljubav i prijateljstvo itd., da ćemo, ako se ovako dalje nastavi, potpuno izgubiti naviku da sami mislimo i prosuđujemo. Čini se da ljudi danas uopšte i ne pomišljaju da bi se moglo živeti i bez zakona koje donosi parlamentarno zastupništvo a sprovodi nekolicina vlade.

Pa čak i onda kada se oslobode starog jarma, ljudi žure da neki sličan ponovo namaknu na svoj vrat. Idealna “prva godina slobode” nikad dosad nije trajala duže od jednog dana, pošto su ljudi već drugog dana posle donošenja ove proklamacije potražili jaram zakona i autoriteta.

A zapravo, već hiljadama godina oni koji nama vladaju ponavljaju u svim varijantama: “poštovanje pred zakonom, potčinjavanje autoritetu”.

Majke i očevi odgajaju svoju decu u ovom duhu. Ovo osećanje pokoravanja učvršćuje i škola, dokazujući nužnost zakona i autoriteta pomoću lukavo izabranih odlomaka lažne nauke; od pokoravanja zakonu ona pravi istinski kult; boga i zakon vladara ona povezuje u jedno novo božanstvo. Heroji njene fabrikovane istorije su oni koji poštuju zakone i štite ih od pobunjenika. Kasnije, kada nekadašnje dete uđe u javni život, ove predrasude će mu biti utisnute u duh preko društva i literature, svakodnevno i sa svakim korakom, slično neprekidnom kapanju vode koja rastvara kamen. Knjige posvećene istoriji, politici i ekonomiji prepune su izraza respekta pred zakonom.

Pa čak i prirodna nauka širi ovaj duh time što uvodi lažan jezik pozajmljen od teologije i principa autoriteta, i tako na vešt način zbunjuje naš razum, a sve sa ciljem da u nama održi poštovanje pred zakonima. Isto to se događa putem novina. Gotovo da nije moguće pronaći tekst u kome se ne propagira poslušnost pred zakonom, iako se istovremeno svaki dan na drugoj ili trećoj stranici konstatuje glupost ovog ili onog zakona. Servilnost pred zakonom je postala vrlina i gotovo sam siguran da nema ni jednog revolucionara koji u svojoj mladosti nije započeo kao branilac zakona od njegove takozvane zloupotrebe; pri čemu je “zloupotreba” neizbežna posledica samog zakona.

Horu takozvanih nauka pridružuje se i umetnost. Heroji skulpture, slikarstva i muzike zaogrću zakon svoijm plaštom; užarenih očiju, raširenih nozdrva, oni su spremni da kopljem probodu svakog onog koji bi se usudio da dirne u zakon. U njegovu slavu se podižu hramovi, visoki sveštenici postaju njegovi službenici, a tu svetinju se ne usuđuju da dirnu često ni sami revolucionari; i kada jednom revolucija počisti sve ove institucije, to se ponovo događa posredstvom nekog zakona kojim se pokušava da se i sama revolucija učini svetom.

Haotična masa propisa o ponašanju zaostalih nakon robovlasništva, kmetstva, feudalizma i kraljevstva, a koji se danas zovu zakonima, stupila je na mesto onih kamenih kumira kojima su žrtvovani ljudski životi i koje čovek nije smeo dodirnuti, paralisan strahom da će ga sažeći munja sa neba.

Petar Aleksejevič Kropotkin (1842 - 1921),
ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac i ruski knez koji se odrekao svoje titule
Deo teksta "Zakon i autoritet", preneto sa Kontrapunkt

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top