Žena u bež kaputu

Srećem jednu ženu stalno, u bež kaputu. Kupuje u supermarketu u kom i ja. Lepa je u tom kaputu. Doseže joj malo iznad kolena, a ispod njega, tako mi se čini da mora biti, ima isto nešto jako lepo. Neku suknju ili haljinu, sigurno, jer vide joj se noge, lepe i vitke, u tamnim čarapama uglavnom.

Ta žena je uvek sa dva sina. Jedan je stariji i mnogo krupan. Drugi je još sasvim mali i deluje veselo. Nešto je zapitkuje, a ona ćuti. Ovaj prvi je uvek ozbiljan. Nikada ga nisam videla da se smeje. Ni tu ženu nikada nisam videla da se smeje. U tom kaputu. Sa kosom elegantno svezanom u rep, najčešće, i čvrsto stisnutim usnama.

Uvek kupuju mnogo toga. Čini se da ima mnogo novca. Ali kupi i piće svaki put. Njega prvo ubaci u kesu. Uvek prvo piće pa sve ostalo. Ima tužne oči dok čeka u redu. Lepo joj se slažu sa elegantnim kaputom i crnim štiklama koje na njega uglavnom nosi, ali moguće da bi joj i vedar pogled isto tako lepo stajao. Samo, nikada je nisam videla sa vedrim pogledom, bez kaputa i bez pića. Kad se baš zagledaš, primetiš da joj to piće stoji bolje od kaputa, samo na neki tužan način.

Mislim dok je gledam zašto i kada pije, i da li joj je dosta malog, savršenog, bež života, i da li ima muža, i da li je dobar prema njoj, da li i on vidi kako je lepa u svetlom kaputu i tamnim, providnim čarapama, i da li joj sinovi kažu da je lepa, i da li se igra sa njima kad skine taj kaput, ili sa mužem da li se igra, ili on sa njima. I mislim, najviše, da li, ako ima tog muža i ako je vidi, da li vidi i kako su joj oči tuzne. Ili dele to piće, zajedno. Šta ja znam. Stojim u redu, kao i ona. Možda ni moje oči nisu drugačije. Možda smo svi takvi. Sa lepim i manje lepim kaputima, očima, cipelama i životima.

Dijana KNEŽEVIĆ

Novinarka i književnica, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top