Mark Twain: O PROPASTI UMETNOSTI LAGANJA

Vidite, nije mi namera da sugerišem kako je običaj laganja pretrpeo bilo kakvo propadanje ili da je nečim ometen – ne, jer je Laž, kao vrlina, kao načelo, večna; Laž, kao zabava, kao uteha, kao utočište u trenutku kada nam je neophodna, četvrta gracija, deseta muza, čovekov najbolji i najsigurniji prijatelj, jeste besmrtna, i sa zemlje ne može nestati dok ovaj klub postoji.

Moj protest se jednostavno tiče propadanja umetnosti laganja. Nema visokoumnog čoveka, nema čoveka sa osećanjem za pravično, koji može i zamisliti kloparajuće i aljkavo laganje današnjeg vremena a da ne zažali što vidi jednu plemenitu umetnost tako prostituisanu. U ovom prisustvu veterana, ja prirodno u ovu temu ulazim s ustručavanjem; to vam je kao da stara sluškinja pokušava da poduči majke Izraela u stvarima odgoja dece.

Neće mi pasti na pamet da vas kritikujem, gospodo – među kojom ste gotovo svi od mene stariji – i meni superiorni, u ovoj stvari – ako s vremena na vreme bude izgledalo kao da to činim, verujem da će to u najvećem broju slučajeva biti više u duhu divljenja nego traženja pogrešaka; svakako, ako je ovoj najlepšoj od lepih umetnosti poklonjena pažnja, dato ohrabrenje, i u njoj ostvareno naročito praktikovanje i razvoj čemu je ovaj klub i posvećen, ja ne bi trebalo da izgovaram ovaj lament,niti da prolijem i jednu suzu. Ne kažem ovo da bih laskao: to kažem u duhu pravednog i punog poštovanja priznanja. Bila mi je namera da, u ovom trenutku, pomenem imena i da dam ilustrativne primere, ali su me nagoveštaji oko mene primetni opomenuli da se uzdržim od pojedinosti i da se ograničim na uopštavanja.

Nema činjenice koja je čvršće ustanovljena od one da je laganje neophodnost s obzirom na okolnosti u kojima se nađemo – zaključak da je ona, dakle, vrlina, podrazumeva se. Nijedna vrlina ne može dostići svoju najvišu svrhovitost bez pažljivog i marljivog odgoja – što znači, podrazumeva se da ovoj treba podučavati u javnim školama – čak i putem novina. Kakve su šanse neobučenog, neodgojenog lažova nasuprot obrazovanom stručnjaku? Kakve su moje šanse nasuprot g-dinu Peru – nasuprot pravniku? Razborito laganje je ono što svetu treba. Nekad pomislim da bi bilo čak i bolje i bezbednije uopšte ne lagati nego lagati nerazborito. Trapava, nenaučna laž često je neefikasna koliko i istina.

Pogledajmo sada šta kažu filozofi. Zapazite ovu vrednu poštovanja poslovicu: deca i budale uvek govore istinu. Zaključak je jednostavan – odrasli i mudre osobe nikada je ne govore. Parkesejman, istoričar, kaže, „načelo istinitosti i samo može biti dovedeno do besmislenosti.” Na drugom mestu u istom poglavlju on navodi, „od davnina se kaže da istinu ne treba uvek govoriti; a oni koje bolesna savest mori do te mere da učestalo anemaruju ovu maksimu ili su imbecili ili su gnjavatori.” Ovo su jake reči, ali istinite. Niko od nas ne bi trebalo da živi pored nekoga ko po običaju govori istinu; ali hvala Bogu niko od nas i ne mora.

Neko ko po običaju govori istinu jednostavno je nemoguće stvorenje; takvo ne postoji; ono nikada nije ni postojalo. Naravno, ima ljudi koji misle da oni nikad ne lažu, ali nije tako – i ovo neznanje je jedna od samih stvari koje posramljuju našu takozvanu civilizaciju. Svako laže – svakog dana; svakog časa, kad je budan; dok spava; u svojim snovima; u svojoj radosti; u svojoj ožalošćenosti; ako jezik ne pokreće, njegove ruke, njegova stopala, njegov stav, odaće varku – i to namerno. Čak i u propovedima – ali to je već otrcana priča.

...

Mislim da je sve ovo ulagivačko laganje jedna slatka i simpatična umetnost, i da je treba negovati. Najviša savršenost ljubaznosti samo je jedno predivno zdanje, izgrađeno, od temelja do svoda, od gracioznih i pomodnih oblika blagodarnog i nesebičnog laganja.

Ono zbog čega ja žalim jeste narastajuće preovladavanje brutalne istine. Hajde da učinimo sve što možemo ne bi li je zbrisali. Štetna istina nema nikakve prednosti nad štetnom laži. Niti bi je ikada trebalo izgovarati. Čovek koji govori štetnu istinu jer mu duša neće biti spasena ukoliko učini suprotno, treba da razmišlja kako takva vrsta duše nije, strogo uzevši, ni vredna spasavanja. Čovek koji laže da bi pomogao sirotome vragu da se iskobelja iz nevolje, taj je za koga anđeli nesumnjivo kažu, „Bogo moj, evo herojske duše koja ne mari za sopstvenu dobrobit, stavljajući sebe u opasnost da je ostvari za svog bližnjeg; hajde da unapredimo ovog plemenitog lažova.”

Štetna laž je stvar koja nije vredna pomena; a isto je tako, u izvesnom stepenu, i sa štetnom istinom – to je činjenica koju priznaje zakon javne klevete.

Među ostalim uobičajenim lažima, imamo i nečujnu laž – obmanu koju neko ostvaruje jednostavno tako što ostaje miran skrivajući istinu. Mnogi tvrdoglavi trgovci istinom uživaju u ovom rasipništvu, zamišljajući da ako nikada ne izgovore laž, onda uopšte ni ne lažu. U toj dalekoj zemlji gde sam nekad živeo, postojala je divna duša, gospođa čije su impulsne radnje uvek bile visoke i čiste, i čiji je karakter njima odgovarao. Jednog dana bio sam kod nje na večeri, i primetio, u opštem smislu, kako smo svi mi lažovi.

...



Laganje je univerzalno – svi mi mu pribegavamo. Zbog toga, mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva. Tada ćemo se osloboditi bujajuće i zarazne istine koja nam uništava zemlju; onda ćemo biti veliki i dobri i lepi, kao dragocene bušilice u svetu u kome čak i dobroćudna Priroda po običaju laže, osim kad nam obećava usrano vreme. Tada... Ali ja sam samo novi i slabašan učenik u ovoj otmenoj umetnosti; ja ne mogu da učim članove ovog kluba.

Šalu na stranu, mislim da postoji velika potreba za mudro istraživanje o tome koje su vrste laži najbolje i najzdravije da im se predamo, pošto smo videli da svi moramo da lažemo i da stvarno svi lažemo, i koje bi vrste bilo najbolje da izbegavamo – i to je stvar koju osećam da mogu sa sigurnošću da predam u ruke ovog iskusnog kluba – zrelog tela, koje se može nazvati, u ovom smislu, i bez nepotrebnog ulizištva, Stari majstori.

Iz eseja Marka Tvejna (Mark Twain) 
"O propasti umetnosti laganja" (On the Decay of the Art of Lying)
Prevod: Ivana Milivojević

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top