Čiji si ti mali?

Neko će, ko ne poznaje Srbiju, reći da se sasvim slučajno („ko-bi-rekao“) dogodilo, da se u razmaku od nekoliko dana pojavi spisak "30 najvećih srbomrzaca i izdajnika (i stranih plaćenika - prim. aut.) medju javnim ličnostima koji šire govor mržnje prema srpskom narodu i čine teška krivična dela diskriminacije i širenja verske, nacionalne i etničke mržnje i netrpeljivosti a nikad do sad nisu izvedeni pred lice pravde", koji je objavio Srpski narodni pokret „Naši“, poziv na linč Žena u crnom ili bolje rečeno, premlaćivanje i „sve ostalo što pripada po tretmanu“, koji je uputio piar Protiv-terorističke jedinice MUP-a Srbije Radomir Počuča i (šlag na „našu zajedničku tortu“) spisak ubijenih u poslednjih dvadesetak godina za koje se, u oštroumnom zaključku istražnih organa, kaže da su "verovatno" ubijeni po nalogu rahmetli („verovatno“) Slobodana Miloševića.

Slučajno! Pa, znamo se valjda, naši smo, ništa nije slušajno u ovoj zemlji. Teorija zavere? Daleko bilo. Samo Srbija, ništa drugo. Srbija. Naša, zajednička, bez obzira na našu stranačku, vanstranačku, parlamentarnu, vanparlamentarnu, rasnu, versku, nacionalnu ili bilo koju drugu ostrašćenost.

Ako je nekom smešno - nije. Ozbiljno je. I opasno. Mladji možda ne osećaju „zadah smrti“  iz ovih spiskova i pokliča, ali „čitaoci koji imaju probleme sa godinom proizvodnje“ vrlo dobro znaju da čak i sama činjenica da se sve ovo dogodilo gotovo u istom danu, iliti u samo nekoliko dana razmaka, govori kako je potrebno vrlo, vrlo, malo da sa  jednog, spiska izdajnika, srbomrzaca, nevernika, podobnih, nepodobnih,  predjete na drugi - spisak iz enciklopedije mrtvih Srbije. „Mali nam je ovaj grob!“, rekla bi jedna sa spiska „izdajnika i srbomrzaca“.

„Žaos“ je, medjutim, što bi rekli klinci, da tu nije kraj. Mnogo gore od pravljenja i objavljivanja spiskova su već napravljeni spiskovi koji nisu, niti će ikada biti objavljenji. A, naši smo, znamo se, je l’ tako, ima tih spiskova koliko ti volja.

„Izdajnici“ i „srbomrsci“ su samo mali deo „našeg“ raskošnog talenta. Recimo, spiskovi onih koji nešto mogu ili ne mogu, kojima se dozvoljava ili ne dozvoljava da rade, kradu, da se zaposle, školuju, da govore, da se pojave na radiju, televiziji, u novinama. Tradicija od koje nikada nismo odustali. Oduvek se u Srbiji prave spiskovi. Od stambenih zgrada, Mesnih zajednica, preko lokalnih samouprava, do spiskova od "nacionalnog značaja". Zato niko, osim „naših“, nije siguran da li je "naš" ili je "njihov". U tome, toj neprestanoj nesigurnosti, i jeste (bes)smisao života u ovoj zemlji. I smisao vlasti. Prošle, buduće i ove koja se trenutno bavi sopsvtenim poradjanjem, ustrojstvom i nastankom pa nema vremena ni za Ukrajinu i Krim a kamoli spiskove „izdajnika i srbomrzaca“ i njima sličnim licima koji su već poznati nadležnim organima... Možda će, kad se (samo)stvori vlast nešto reći na tu temu. Kad se vlast, i ako se vlast, bude, oglasila možda saznamo da li je "naša" ili "njihova". Čiji si ti mali? "Naš" ili "njin"?

Bez obzira na „opravdanu sumnju“ da svaki ulaz ima svoje „naše“ i „njihove“, da se u svakom selu zna „čiji su koji“, da ne zalazim u zaseoke i šorove, ono što je potpuno zanemareno u svim reakcijama na pojavu spiskova „izdajnika i srbomrzaca“, koji su, za utehu, barem živi i spiskova onih koje treba ubiti, te na kraju ubijenih, ujedno, najviše i bode oči. Koliko drvo u tolikoj šumi! Nigde gotovo da nema imena ljudi koji žive van Beograda. Taman kad pomisliš da si, najzad, dobio pravu (toliko prizivanu i željenu) ultradesnu snagu, otvoriš oči i završiš u nekom od beogradskih ultra-fensi-desnih salona (za masažu nacionalnog bića). Šta ti je ironija „normalne“ Srbije za koju se svi, većinski, napredno zalažemo, šta ti je siguran i bezbedan život u Srbiji! Ne mož’ da budeš pošteno ni „izdajnik“ a kamoli „srbomrzac“ ako nemaš prebivalište ili barem boravište u našem najvećem gradu na dve vode! Dobro, računamo i gostovanja na „izdajničkim“ medijima, kojih je, opet, svakim novim, naprednim, danom sve manje i manje. Centralizacija je, izdajnički mi se otima iz duše,  sveobuhvatna! Beogradizacija je, srbomrzački se osvešćujem, iz ove provincijske doline, naša sudba kleta.

Nameće se, dakle, posle uvida i spisak, svima nama, i „našima“ i „njinima“, da u Srbiji nema „izdajnika i srbomrzaca“ van  teritorije Beograda. U Nišu, Novom Pazaru, Subotici, Kikindi, Novom Sadu, Bečeju, Kragujevcu, Valjevu, Užicu, Boru, Kruševcu, Majdanpeku, Kraljevu, Leskovcu, Vranju, slobodno navedite ime svog prebivališta u nastavku, dakle, svuda oko Beograda, gore, dole, levo desno, ma, nigde ni traga ni glasa od „izdajnika“ ili „srbomrzaca“. „Nije istina!“, čujem već kako izdajnički viču beogradski „izdajnici i srbomrsci“, svesni da će se sav „naši gnev“ sručiti svom snagom na njihova nejaka ledja. „Ima ih još!“, pokazuju u svim mogućim pravcima. A „Naši“ (pravi) gledaju ali ne vide. Osluškuju ali ne čuju! Okreću se, levo, desno, gore, dole ali na kraju, okreni - obrni, opet Beograd, pun „intelektualnog otpada i kvazi - kulturnih delatnika“.

Budimo pošteni - drugovi izdajnici i srbomrsci, javite se sami - prosto je nemoguće da sličnih pojedinaca nema van Beograda. To vam je kao da nema života negde u svemiru. Batalite decentralizaciju i regionalizaciju. Centralizujte se! Javite se sami. Bolje tako nego onako, znate već kako.
U suprotnom, ako smo spali, posle toliko godina, na „izdajnički i srbomrzački krug dvojke“, čiji smo mi? „Naši“ ili „njini“. Znači li to da smo svi mi koji ne živimo u Beogradu "naši"? Ili smo, možda, na spisku koji nije objavljen? Možda smo svi mi van Beograda "njihovi"? Kuku "nama", onda. Jer, u Beogradu je lako: barem znaju ko su "naši" a ko "njini". Ostatak Srbije (izvinjavam se na centralizaciji – prim.aut), svi ti ljudi, po svim tim malim i malo većim gradovima, živi u strahu i dilemi. Svakog jutra kad se probude i pogledaju u ogledalo, sebi postave isto pitanje: da li sam ja "naš" ili sam ja "njihov"?
Neko mora da pomogne tom svetu. Inače ne bu bilo dobro. Ni „nama“, ni „našima“, ni „njinima“.

Miroslav MILETIĆ

Novinar, Kragujevac

Latest from Miroslav MILETIĆ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top