Rojalizam i monarhizam

Pitanje monarhije kao simboličke krune državnog uređenja iznova se rehabilituje kao aktuelno, dok se u mnogim postkomunističkim zemljama javljaju jaki monarhistički sentimenti i nostalgija. Rojalizam i ostaci monarhije makar i u formalnom smislu imaju simbolički karakter koji treba da ukazuje na tradicionalnost, istoričnost, državotvornost. Propagiranje monarhije je politički promišljeno i toliko dobro organizovano da se zaboravlja da ona takođe simbolizuje i hijerarhijski poredak, elitizam, dvorsku pompeznost i bahatost, incest, izrabljivanje i ugnjetavanje, feudalizam...

Pošto tron i dalje postoji u nekoliko najnaprednijih zemalja i progresivnih demokratija, kako za sebe vole da kažu, zbog čega još uvek imaju potrebu da održe monarhiju živom, to jest nešto što je istorijski i civilizacijski prevaziđeno?

Mnogi naslednici nekadašnjih aristokrata i plemića i dalje ponosno nose svoje titule. Oni su danas ugledni političari, parlamentarci, biznismeni i nijedan od njih ne želi da se odrekne svog porekla. Ne samo to, nego bi njihove titule ili poznati prefiksi kao „fon“ ili „sir“ trebalo da ukaže na poreklo i „plavu krv“. Nasleđivanje, političke i biznis dinastije samo pokazuju koliko se tzv. demokratije nisu obračunale sa eksploatatorskim aristokratskim sistemom, a njihov simbolički inventar još uvek zauzima važne političke prostore.

Zbog aklamacije i podrške malograđanstva, rojalisti mogu i dalje slobodno da se šepure i koriste privilegije. Slobodno krstare Mediteranom i drugim morima, organizuju najpompeznija i najskuplja venčanja u istoriji, žive raskošno. Španski kralj Huan Karlos, koga je sam Francisko Franko pripremao za naslednika, ide u lov na slonove dok je njegova Španija u ekonomskom samrtnom hropcu. Međutim, čak i takve upadljive stvari koje na momenat „razgolite cara“ i prikažu pravi karakter dvora nisu dovoljan povod za stvaranje političke klime koja će doprineti ukidanju monarhizma.

Velika većina britanskih institucija danas nosi prefiks „rojalni“ ili „imperijalni“, što istovremeno služi za integraciju svojih dominiona i zemalja Komonvelta u kontinuitet imperije koja se u drugim oblicima iznova obnavlja. Australija, zemlja na drugom kraju sveta, takođe se na izborima odlučila za pokroviteljstvo britanske krune i odanost kraljici. Moć i kolosalnost rojalne kuće najbolje se vidi povodom kraljičinih rođendana i jubileja. Sahrane su ništa manji povod za demonstraciju monarhističke snage i pompeznosti, kao što je to bila sahrana princeze Dajane. Na taj način rojalizam dobija spektakularan i fetišistički karakter.

Rojalne familije su između sebe povezane i besprekorno neguju svoje kontakte, dok su mnogi njihovi članovi uticajni u raznim polujavnim i opskurnim, naddržavnim inicijativama i organizacijama, i to uglavnom u transatlantskim interesnim sferama. Na taj način se vidi da njihova moć nije samo simbolička i ideološka, već i realno politička. Nešto što im je zajedničko jeste opsesivni strah od socijalizma i zbog toga je njihov uticaj na politiku iza senke ogroman. Demokratska, to jest predstavnička monarhija, za sada je samo jedan oblik u kojem oni vide mogućnost očuvanja svojih privilegija.

Monarhija i njen simbolizam u duši nacije održavaju kult velikog naroda ukorenjenog duboko u istoriji i tradiciji. Danas još uvek postoji pedesetak monarhija, a u mnogim zemljama su putem referenduma glasači potvrđivali opstanak monarhije i izražavali široko odobravanje njenom postojanju. Mnogi monarsi i kraljevske familije su milijarderi i veleposednici, i to ne samo arapski, kao što to može da se učini, već i mnogi evropski, kao Britanska kraljevska kuća ili kneževine i kraljevine širom Evrope.

Rojalizam ostaje simboličko nasleđe koje podseća na nekadašnju grandioznost imperije i koje u narodu treba da izazove osećaj posebnosti i pripadnosti „velikom“ ili „izabranom narodu“. Često niže klase i sitna buržoazija upadaju u tu zamku, klasna svest je zamenjena imperijalnom i iredentističkom, dok iskustvo pokazuje da nije ništa lakše nego mobilisati istoriju za trenutne političke potrebe. Na drugom kraju priče postoje arapske monarhije koje su gotovo apsolutističke, za koje je karakteristično to da su puleni demokratskog sveta koji svoj civilizacijski legitimitet gradi na širenju svesti o političkim pravima i kritici nazadnih i zatvorenih sistema.

Vertikala posebnosti i identiteta nacije ide u dubinu istorije i veličina naroda je proporcionalna dužini te vertikale. Zbog toga svi „istorijski“ narodi koji bi trebalo da se stide svoje prošlosti jer je obilovala kolonijalizmom, ratovima, ropstvom, tiranijom, eksploatacijom, tu prošlost štaviše rehabilituju i održavaju kroz simboličke institucije kao što su monarhijski dvorovi, arhitektura i stari spomenici, muzeji itd. Kritika monarhije i poziv na njeno ukidanje je tradicionalno područje levice koja je trenutno zauzeta drugim problemima, tako da u tom smislu kraljevske familije mogu da budu spokojne.

Monarhija je anahronizam ne samo u političkom, već i u kulturnom i civilizacijskom smislu. Stoga postaje jasno da je ona samo simbolički instrument koji se politizuje na takav način da ide u prilog konzervativizmu i zatomljavanju progresivne svesti na psihološkom, ideološkom i političkom nivou. Počev prvo od zemalja Evrope koje imaju dosta relaskiranije društvene odnose i političke prilike, ali daleko više zemlje koje su na periferiji i politički dezorijentisane posle napuštanja komunizma.

Ivan ERGIĆ

Fudbaler, pesnik; nekadašnji reprezentativac Srbije i igrač Juventusa, Basela, Bursaspora

AkuzatiV - Online magazin

Back to top