Društvena igra "Hrkljuš"

Teško ćete na prostoru bivše Jugoslavije naći osobu stariju od trideset godina koja nije čula za legendarnu igru „hrkljuš“ iz Top-liste nadrealista. Podsetimo: hrkljuš se igra tako što se učesnici rasporede ukrug i dobacuju se krpenjačom dok vođa ekipe ne podvikne „hrkljuš“. Onaj ko u tom trenutku drži loptu postaje pobednik, dok svi ostali sa žaljenjem konstatuju da su izgubili, padaju nauznak i udaraju se šakom u čelo. U poslednje četiri godine, u Srbiji se intenzivno radi na razvoju varijacije hrkljuša, poznate kao Beogradska povorka ponosa. Pravila su prosta: teret odluke hoće li Prajda biti prebacuje se s jednog nosioca vlasti na drugog dok neko ne vikne „Prajd je sutra!“. Onaj ko je u tom trenutku ministar policije izlazi pred kamere i udara se šakom u čelo, konstatujući sa žaljenjem kako je okupljanje zabranjeno jer se drugačije nije moglo, a sve njegove kolege su pobednici jer su se te neugodne dužnosti uspešno otarasile.

Nepotrebno je reći da su pravila oba ta zanimljiva sporta savršeno besmislena. No, dok se momci iz sela Čengovića igraju krpenjačom a jedina posledica su natečena čela, političari se u Srbiji igraju Ustavom, a posledica je urušavanje vladavine prava. Jedna od svrha Ustava, zakona i institucija jeste ograničavanje vlasti i sprečavanje samovolje. Budući da je nenavikla na ograničenja, politička klasa Srbije neprestano proizvodi svojevrsnu sivu zonu unutar pravnog poretka koja služi kao prostor za politički voluntarizam i njegovo unovčavanje. Tako dobijamo zakone koji se ne primenjuju (takozvano mrtvo pravo) ili se primenjuju selektivno, propise za koje svi znaju da ne funkcionišu onako kako su napisani, već onako kako ih birokratski aparat praktikuje, zakone s namerno ugrađenim rupama, čitave grane privrede rezervisane za tajkune bliske vlasti itd. U takvom ambijentu, lako prolaze i ozbiljne anomalije kao što je ogromno prekoračivanje ovlašćenja predsednika, premijera ili potpredsednika Vlade, čime dolazimo do toga da se, umesto zakona, sledi autoritet pojedinaca. Pravo onda postaje samo ukrasni papir za proizvoljnu silu.

U toj sivoj zoni arbitrarnosti, stvari se dešavaju samo ukoliko za njih postoji famozna politička volja. Ukoliko ona izostane, istrage stoje u mestu, sudski procesi zastarevaju, stranke ne podnose račune za predizborne kampanje, a korumpirane i nesposobne državne funkcionere s vlasti može ukloniti jedino direktan pogodak meteora. Tamo gde političke volje ima, gubitaška državna preduzeća preko noći se oslobađaju duga, mleko s aflatoksinom postaje savršeno zdravo, a propali sportski klubovi počinju da se razbacuju novcem. Pošto nemamo običaj da stvari nazivamo pravim imenom, pribegavamo mistifikacijama, pa tako politička volja postaje nedefinisana čudotvorna sila, vilinski prah koji omogućava da se zarđali točkići svakodnevice zavrte. Naravno, sve vreme je, zapravo, u pitanju najobičniji eufemizam za arbitrarno (ne)pridržavanje zakona. Svaki put ga izgovorimo, izostavljamo da jasno kažemo da neko kome je posao da primenjuje zakon jednostavno odbija da to učini. Činjenica da je to uobičajeno govori o slabosti institucija ove države da ukroti samovolju političke klase i o kukavičluku društva, koje bi trebalo da se tome suprotstavi.

Ivica Dačić je u jednoj stvari u pravu – treća uzastopna zabrana Povorke ponosa nije kapitulacija države. Da bi država kapitulirala, ona se nečemu mora suprotstaviti i biti nadjačana, a ovde se to nije dogodilo. Naprotiv, država – oličena u nosiocima izvršne vlasti – na neizrecivo bedan način se ponovo poslužila huliganima kao providnim izgovorom da ne obezbedi poštovanje ustavnog prava na slobodno okupljanje. Zanimljivo, isti ti huligani su tokom ovogodišnjih briselskih pregovora bili zauzeti igranjem plejstejšna, navijači su iz svog muzičkog repertoara uredno izbacili kosovski ciklus pesama, a pseudopatriotske organizacije su se ograničile na dernjanje u megafon na Beogradskom maratonu i desetak razapetih šatora na Trgu Republike. Sada se za kršenje tabua neuporedivo manjeg od implicitnog priznavanja nezavisnosti Kosova upire prstom u tu tužnu masu, a od nas se očekuje da poverujemo kako čitav državni aparat sile nije kadar da izađe s njom na kraj. Želim da verujem da naša javnost nije toliko naivna.

Povorka ponosa je zabranjena zato što je premijer Dačić, kao najobičniji politički špekulant, procenio da njenim održavanjem trenutno ništa ne može da dobije, ali da nešto može da izgubi. To nešto je, po svoj prilici, uticaj u sopstvenom resoru. Dačić ni dan-danas ne kontroliše policiju u potpunosti, što potvrđuju stalna unutrašnja previranja, počev od slučaja Dikić, pa do aktuelne tabloidske kampanje protiv direktora policije Milorada Veljovića. S obzirom na to da su ulični batinaši zgodan resurs kojeg se stranke na vlasti, izvesno, još dugo neće odreći, šest i po hiljada policajaca bi u subotu bilo na ulicama sa zadatkom da glume glinene golubove dok ih zakapuljačeni klinci gađaju kamenjem. Dačić je bio svestan da zabranom da se upotrebe sredstva prinude sasvim sigurno ne bi pobrao pozitivne poene u policiji. Povrh toga, temeljnije razlupavanje grada izložilo bi ga poruzi i kritici političkih protivnika. Zašto onda da se zamajava tricama kakve su članovi Ustava?

Da živimo u državi s razvijenijom političkom kulturom, to što tri godine uzastopno nije sposoban da usred Beograda obezbedi skup od oko hiljadu ljudi prinudilo bi ga da podnese neopozivu ostavku. Ovde ga zbog toga neće pritisnuti niko. Na konferencijama za štampu, niko ga neće pitati zašto nije pokrenuta istraga povodom pretnji građankama i građanima koje bi trebalo da štiti, ni šta je konkretno u proteklih godinu dana učinio da bi skup bio bezbedno održan. Uredno će ćutati i opozicija, kojoj kritika loših poteza vlasti treba da bude u opisu posla. DSS će za ovu priliku zaboraviti na legalizam i odbranu najvišeg pravnog akta. DS trenutno vodi čovek koji je postao sinonim za sintagmu „četiri zida“, pa će njihov krajnji domet ostati metiljavo saopštenje jednog od resornih odbora. Saopštenje je izdao i LDP, i ove godine će se na tome završiti.

Nije, naravno, Dačić jedini odgovoran. Bez zaslužene ćuške javnosti proći će i ostali nosioci visokih državnih funkcija. Tomislav Nikolić je u predizbornoj kampanji 2012. javno rekao da će lično stati na čelo Povorke ponosa kad se bude održavala. Niko mu, s pravom, nije poverovao, ali bilo bi lepo da ga podsetimo da drugu godinu zaredom nije ispunio još jedno od mnogih svojih tadašnjih obećanja. Tu je i čovek koji slovi za najmoćnijeg političara Srbije danas, što je nesumnjivo tačno ako se moć meri brojem udvorica koje ga besomučno obasipaju komplimentima. Aleksandar Vučić, koordinator službi bezbednosti koje nisu kadre da omoguće bezbednost, trebalo bi da hitno obnovi ono što je nabubao o Maksu Veberu. Razlog je to što njegova vladavina ni u naznakama ne liči na ciljno-racionalni idealni tip, zasnovan na bezličnoj birokratskoj vladavini propisa, već po svemu podseća na harizmatski idealni tip, u kojem vladalac može sebi da dozvoli da kaže kako je odlučeno da se Ustav Republike Srbije ne poštuje „za dobro građana“, propustivši da nam elaborira kako odluku o tome može da donese nenadležno telo, i to bez ikakvog zvaničnog obrazloženja.

Kao poslednja brana političkom voluntarizmu ostajemo mi, građanke i građani. Znam da je mnogima svejedno kada se Ustavom zajamčeno pravo na okupljanje uskrati jednoj omraženoj, prezrenoj i nevidljivoj manjini, ali takav stav će se početi obijati o glavu i onima koji danas sležu ramenima „jer ih se Prajd ne tiče“. I te kako se on tiče svih nas jer, kada jednom dopustimo da vlastodršci, mimo institucija i pravnih akata, određuju ko šta sme da radi na osnovu toga da li je njima lično simpatičan ili ne, dali smo im ovlašćenje da se služe time kad god procene da će od toga nešto ućariti. Pre ili kasnije, i sami ćemo se naći na udaru takve vlasti, a onda ćemo poželeti da ljudi oko nas ne sede rešavajući ukrštene reči, nego da stanu uz nas i pruže nam podršku. Da bismo imali pravo da to očekujemo, moramo iznova izgraditi elementarnu solidarnost, a ona počinje kad se zauzmemo za druge iako od toga nemamo nikakve lične koristi.

Foto: Milena Djordjevic
Umesto u subotu, 28. septembra 2013, u 10 ujutru, drugi uspešni beogradski Prajd održan je u petak, 27. septembra, u 23 časa. Dvestotinak ljudi prošetalo je od zgrade Vlade do Savezne skupštine, mahalo šarenim zastavama i potom se razišlo. Verovatno ćete primetiti da time niste izgubili baš ništa, da se uprkos tome porodica nije raspala, da čuveni sistem vrednosti nije ni za jotu bliže ambisu nego što je bio dan ranije, a da šok bude potpun, ni apokalipsa još nije na programu vaše omiljene televizije. Neko će reći da se položaj gej ljudi u Srbiji time nije promenio, ali pomak jeste načinjen samim tim što smo se svi uverili da se ništa od navedenog nije desilo, iako su se raznorazne suklate svojski potrudile da nas ubede da hoće. Ispostavilo se da, kao ni 2010., nisu bili u pravu, a na nama je da se toga setimo pred Prajd sledeće godine. Što se proroka propasti tiče, oni pred sobom imaju 364 dana da se pozabave svim onim problemima koje su nam ovih dana neštedimice nabrajali kao važnije od prava na mirno okupljanje. Na vašem mestu, ne bih se kladio da će iko od njih prstom mrdnuti da bilo šta od toga reši, ali budite sigurni da će za godinu dana ponovo poiskakati iz budžaka da pokušaju da nas ubede da ćemo svi propasti ako se dve devojke poljube na ulici. Nećemo.

Šta bi na sve to naša Minka iz Nadrealista dobacila vladajućem dvojcu, gledajući na televiziji kako se lupaju u čelo i govore kako nisu sposobni da obezbede Prajd?

„Udri se, jebô te junivrziti Teksas!“

 

Dario HAJRIĆ

Bibliofil, levičar i ženteljmen.
Sociology, history, politics, gadgets, schnicks & giggles.
Beograd

 

AkuzatiV - Online magazin

Back to top