Kriza štampe i kontroverzni pojam političke korektnosti

Kriza štampanih medija, u eri globalizovanih (tržišnih) komunikacija, obično se „meri“ kvantintativnim indikatorima – rapidnim opadanjem tiraža, potrošnje i čitanosti dnevne i nedeljne štampe, usled čega, navodno, dolazi i do „pada kvaliteta“ pojedinih priloga, pa i čitavih izdanja, te njihovog okretanja ka tržišno isplativijim „vrednostima“, što su identifikovane kao senzacionalizam, tabloidizacija, „žutilo“, i tsl. Oni štampani mediji, bilo da je reč o njihovim materijalizovanim, ili on line izdanjima, koji su uspeli da se održe na tržištu, a ne podlegnu ovom globalnom trendu, baveći se, prevashodno, informativnim sadržajima, nisu se rešili problema ideološke prirode: odolevajući pritiscima tržišta i ideologije cirkulisanja simboličkog kapitala, prećutno su, odnosno manje-više nekritički, prihvatili dictum tzv. političke korektnosti (political correctness, skraćeno: PC), koji je najčešće asimilovan kao jedna od značajnih kulturnih vrednosti inkorporiranih u uređivačke politike današnjih štampanih medija, ili još upadljivije, kao imperativ politike čitanja, nametnute recipijentima-komentatorima što učestvuju u on line, odnosno interaktivnoj komunikaciji s medijima. Drugim rečima, u šablon političke korektnosti, trebalo bi uklopiti ne samo politiku pisanja i objavljivanja novinskih članaka, već i u politiku čitanja, interpretiranja i prenošenja određenih informacija do njihovih krajnjih korisnika (...)

U globalnom medijskom prostoru, primetne su razlike u tzv. „jezičkoj osetljivosti“ na određene teme (recimo, evidentna je veća senzitivnost britanskih medija na LGBT problematiku, ili nemačkih u odnosu na terminologiju poteklu iz epohe vladavine nacionalsocijalizma, kao što je, recimo, slučaj s upotrebom reči ‘Führer’, a u komparaciji s korišćenjem takvih termina kod Kineza ili Arapa), što je posledica povesnih, ideoloških, političkih i kulturnih razlika koje jezik globalnih medija (pa i štampe) nastoji da „niveliše“, kako bi postao prihvatljiv za većinu konzumenata. Uz to, može se konstatovati i sledeće: ne samo da povesne činjenice ili kulturni artefakti utiču na (re)kreiranje ove naročite „osetljivosti“, sve češće prisutne u domenu jezika (medija), etike, prava i politike, već u tome participiraju i kulturni, verski i ostali tabui i stereotipi, utičući na generisanje potrebe za univerzalnim normiranjem jezika medija, navodno u funkciji zaštite prava i sloboda građana (za šta se, u isto vreme, zalažu pobornici ideje političke korektnosti, ali i nihovi oponenti), a zapravo u svrhu adaptiranja tržišta informacija za protok i razmenu simboličkog kapitala (...)

Na drugoj strani, ovaj fenomen se može razmatrati i kao sastavni deo onih savremenih kulturnih i medijskih politika što, u izvesnom smislu, ukazuju na socijalni položaj određenih manjinskih grupa koje treba zaštititi od potencijalne ili realne represije većine. To je od velikog značaja kada je reč o problemima prevencije rasizma, odnosno svakog vida ugnjetavanja koje je koncentrisano na neku manjinsku kulturu, čija je društvenu prepoznatljivost percipirana kao „različitost“. S ovim u vezi, pokatkad određene kulturne i medijske prakse prerastaju u procese tzv. „pozitivne diskriminacije“ manjina, što svakako predstavlja svojevrsni socijalni konstrukt, dok određena empirijska istraživanja utvrđuju broj (kvantitativna istraživanja) i prate načine (kvalitativna istraživanja) njihovog reprezentovanja, te odsutnosti u pogledu stepena i modaliteta zastupljenosti, ili, ređe, favorizovanja u određenim medijima. Sva ova pitanja mogu se postaviti s obzirom na paradigmu „kulturalnog marksizma“ (Cultural Marxism), koji u tradiciji Zapadnog marksizma, pojmove kao što su nacionalizam, nuklearna porodica, rod, rasa, kulturni identitet, i dr., ne tretira isključivo kao rezultat delovanja tržišne ekonomije, već pre kao odraz delovanja kulturne hegemonije i represije. Otuda teme kao što su politička korektnost i multikulturalizam postaju, na izvestan način, predmetno-terminološko bojno polje za ostvarenje kulturnih vrednosti što stoje u opoziciji sa oznakama kapitalizma, te povod za vođenje „kulturnih ratova“ u savremenom (američkom) društvu i medijima...  

Po analogiji s tim, a u pogledu štampanih medija, može se zaključiti da je ovde reč o određenim medijskim politikama primenjenim u štampi – preciznije rečeno, o određenim strategijama delovanja apliciranim u domenu štampanih medija, a što ne mora odgovarati realnosti. Dakle, u slučaju PC, reč je ne samo o usvojenoj i društveno prihvaćenoj vrednosti Zapadne kulture, već i o jednoj značajnoj normi, odnosno – uopšteno rečeno, o specifičnoj regulativnoj ideji prema kojoj treba da konvergiraju sve jezičke prakse mišljene kao ideologija. Naravno, svako eksplicitno ili implicitno normirano ponašanje u medijskoj sferi, ima svoje implikacije na kulturu u kojoj deluje, oblikujući, na taj način, vrednosnu dimenziju mišljenja, ponašanja i delovanja. Na drugoj strani, bez kakvog-takvog „modelovanja“ i upravljanja prema nekoj regulativnoj ideji, nema ni značajne uloge štampe u smeru očuvanja nekih univerzalnih kulturnih tekovina i vrednosti. Delikatnost uredjivačkog posla, pa i rada samih novinara-izveštača, sastoji se u tome što je njihov rad testiran u praksi uvek već nekom regulativnom idejom – pitanje je samo koja je to ideja, i na kojim je vrednostima zasnovana. To, ujedno, dokazuje i da je ovde reč o idealizmu, dakle, onom području delovanja koje svoju kritiku usmerava na idejni, odnosno ideološki plan borbe, umesto na tržišne zakonitosti (materijalizam), koje ovu lošu dijalektiku naprosto koriguju logikom profita.          

Naša osnovna pretpstavka jeste ta da kriza kulture (kao i demokratije), prisutna svuda u svetu, pa i u nas, bitno utiče na opadanje kvaliteta štampe, a da je ova izazvana delovanjem vulgarnih mehanizama globalne tržišne ekonomije, koji su, potom, uslovili i sužavanje pojma kulture na (mas)medijsko komuniciranje, te pojedine demokratske vrednosti redukovali na „politički ispravne“ postupke, što je, u izvesnoj meri, marginalizovalo pitanje istine i izveštavanja o njoj, prema merilima koja se ostvaruju u okvirima politički korektno oblikovanih informacija, iskaza, i tsl. Drugim rečima, politička korektnost, ispitivana kako u kontekstu primene u domenu savremene štampe, medija kao takvih, ali i čitave sfere javnosti, danas predstavlja jedan od simptoma krize demokratije (a koja je pretpostavka krize štampe), ali i povod za vođenje tzv. „kulturnih ratova“, te preispitivanje medijskog aktivizma i uloge levice, s obzirom na ona politička i kulturna pitanja što se tiču konvencionalnih određenja pojmova poput građanstva, nacionalnog identiteta, patriotizma, društvene zajednice, te specifičnih javnih i privatnih institucija kulture i društva (...)

Zapravo, PC kulturna vrednost, na kojoj bi trebalo da je zasnovana komunikacija u svim informativnim (news media), pa i u ostalim štampanim medijima današnjice – a koja se neretko poistovećuje sa zabranom tzv. „govora mržnje“, kako u štampi tako i u elektronskim medijima - ostatak je ideologije Nove levice (New Left), što je delovala 70-ih godina prošlog veka u Americi, angažujući se u bori protiv rata u Vijetnamu, kao i u pogledu odbrane i očuvanja temeljnih vrednosti studentskog pokreta ’68. Isprva se ova “revolucionarna tekovina” upotrebljavala u svrhu zaštite prava pojedinaca i društvenih grupa (najčešće manjinskih) koji su marginalizovani, potlačeni i čije su slobode ugrožene, da bi se potom preokrenula u nešto drugo, a u izvesnom smislu, i u represivnu konstantu koja određenim kulturama nameće dominantne vrednosti: gestove, ponašanje i izražavanje (posebno u medijima), kreirajući time, najčešće sredstvima jezika, posmatranog u užem opsegu pojma, novu vrstu ideologije. Istorijski gledano, pokret Nove levice je bio prilično divergentan, i u sebi je sadržao “mnoge komponente” i različite trendove, kao što su antimilitarizam, antirasizam, feminizam, pri čemu nije postojala hijerarhija unutar pokreta, niti bilo kakav oblik organizovanog delovanja, u jakom smislu reči. Pokret je karakterisala, kakvo tvrde autori knjige Nova levica i kulturna revolucija 1960-ih, (utopijska) nada u promenu sistema vrednosti – u smeru od materijalizma ka podizanju samosvesti, od individualizma do vrednosti kolektiviteta. Najzad, pripadnici ovog pokreta su sebe videli kao “savest Amerike”, dok su ih savremenici uglavnom percipirali kao “štrajkače”, “moraliste” ili, pak, kao najperspektivniju generaciju u povesti Amerike. Između ostalog, Nova levica se zalagala i za terminološke korekcije i izmene u engleskom jeziku, s obzirom na standardni pojmovnik koji se do tada koristio za označavanje posebno oseljivih i diskriminisanih društvenih slojeva i grupa tadašnje Amerike, što je docnije komentatore navelo na kritiku i oštro suprotstavljanje samoj ideji političke korektnosti – koja se u dnevno-političkoj i novinarskoj praksi svih mas-medija, pa i štampe, često pretvarala u neku vrstu “dogme”, ideološki obojene cenzure, autocenzure i represije, tj. u jedan vid (medijskog, političkog i socijalno konstruisanog) novogovora, koji je prvobitne revolucionarne i kulturne ideale preobrazio u ono što je, primera radi, Adorno (Adorno), u svom istoimenom rukopisu, nazvao “žargonom autentičnosti”, kritikujući vladajuću nemačku ideologiju svog vremena(...)  

Kriza štampe je, dakle, prevashodno rezultat bitke za prevlast jedne ili druge „opcije“ i ideologije, što nadalje unosi konfuziju vrednosti u kulturnu i društvenu stvarnost. Umesto borbe za istinu – koja bi trebalo da zahvati kao medijsku, tako i celukupnu socijalno-ekonomsku sferu odnosa, dovodeći u pitanje njen tržišni temelj, štampa se, u sve većoj meri, okreće pukom ideološkom delovanju: zabavi (umesto kulture) i indoktrinaciji (umesto istinitog i objektivnog informisanja); stvarajući privid da se zalaže za osnovne građanske vrednosti, prava i slobode, ona prodaje kulturu kao tržišnu ideologiju. Otuda regulativne ideje, kao što su „politička korektnost“, multikulturalnost, i slične - iako u osnovi prosvetiteljske - vođene konfliktnom dijalektikom delovanja „kulturne industrije“ i „društva spektakla“ završavaju ratovima, destrukcijom i gubitkom svih vrednosti, kako u domenu medijske prakse, tako i celokupne stvarnosti. Ovaj gubitak znači, pre svega, slom pojma istine i njegovu zamenu medijskim konstruktima i „politikom krivice“, tj. nedovoljno zasnovanim i neadekvatno argumentovanim optužbama bilo pristalica ideologije političke korektnosti ili njihovih oponenata za opresivno delovanje u globalnom medijskom prostoru. Naše je, pak, mišljenje da bez uvida u tržišnu logiku vođenja kulturnih ratova u medijskoj sferi (što obuhvata i štampu), te njenu radikalnu kritiku, nije moguće, ni medijskim, a ni bilo kojim drugim putem, ostvariti domete emancipacije i autentičnog kulturnog razvoja. 

 

Tekst objavljujemo u skraćenoj verziji, kompletan sadržaj može se pročitati na stranici:
medijskidijalozi.files.wordpress.com/2013/05/medijski-dijalozi-no-16.pdf 

Divna VUKSANOVIĆ

Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, magistar teatrologije i doktor filozofskih nauka

Poslednje od Divna VUKSANOVIĆ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top