SIMULACIJA OBRAZOVANJA (Odgajanje neo-liberalnog naraštaja)

Današnja pedagogija samo bledo odražava činjenicu da mi o čoveku i njegovim potrebama više ne znamo (ili ne treba da znamo) apsolutno ništa. Obrazovanje je i te kako politizovano, ideologizovano i u funkciji nečijih interesa.

Snaga savremenog sveta nije duhovna, već materijalna, a dokazuje se u moći da parališe duh koji bi mogao da ga kritički osmisli. Svaki sistem mora dopustiti kritiku svojih postavki. Mora dopustiti da bude ponovo vrednovan i ponovo osmišljen (ne i obesmišljen). Kao što možemo videti, opstaju kruti, nehumani, automatizovani sistemi, kao što je kapitalistička korporativna ekonomija. Duhovni sistemi poput obrazovanja i nauke na različite se načine (pri)klanjaju ekonomiji. No, ona ne voli da deli. Njoj se služi. Da parafraziram Basaru: “naše” Nacionalsocijalističko Ministarstvo prodalo nas je Svetskoj banci, čiji je bivši kancelar u Beogradu, Sajmon Grej (Simon Gray) još 2009. naložio racionalizaciju, privatizaciju i reformisanje kao preduslov daljeg zaduživanja. Nakon vapaja Ministarstva za novom dozom duga, neumoljiva statistička neoliberalna mašinerija Svetske banke isfabrikovala je izveštaj “Raditi više sa manje”. U ovom “proročkom” radu savetodavno-naredbodavnog karaktera, Sajmon Grej je predložio-naložio smanjenje troškova javnog sektora. A Svetska banka proriče samo ono što može da ostvari. Raditi, dakle, više sa manje. Manje čega?

1. “Raditi više sa manje LJUDI” ili RACIONALIZACIJA

Racionalizacija javnog sektora po neoliberalnom modelu gušenja pretpostavki normalnog života velikog broja građana kreće od penzija, zdravstva, škole, socijalnih davanja... U školama to znači ukidanje 11.000 odeljenja i otpuštanje 12.000 nastavnika. Broj učenika po odeljenju ne sme biti smanjen, jer bi to vodilo sumnjivom povećanju kvaliteta nastave. A to nije cilj. Cilj je idiotsko-pijačni koncept “plaćanja po učeniku”. Možda bi ovo mogli dalje da “modernizujemo”, plaćanjem po kilogramu. Učenike treba razlikovati, makar i po masi. “Propisani” minimum opstanka odeljenja je 30 učenika. Cenkanje sa Ministarstvom je u toku, ali ne po kilaži... Deci ometenoj u razvoju su ukinuti “neracionalni” uslovi neophodni za razvoj, pa “inkluzivno” dete na tržištu vredi kao 3 “obična” učenika. Zato se ministar u svetu hvali uspesima inkluzije...  

2. “Raditi više sa manje NOVCA” ili PRIVATIZACIJA

Privatizacija javnog sektora odvija se po neoliberalnom modelu gušenja države. U Americi se ponajbolje radi u privatnim školama. Državne škole po kadrovima, kvalitetu nastave i uslovima rada daleko zaostaju za privatnim sektorom. Jedan od presudnih momenata razlike je, naravno, broj učenika u odeljenju. U britanskim osnovnim školama taj prosek je u državnom sektoru 26 (najviši u Evropi), a u privatnom 11 (najniži u Evropi). Prinuđeni smo da “prepišemo” model koji je Britanija svojevremeno preuzela iz “glavnog grada” neoliberalnog sveta - Vašingtona. Naša trenutna situacija je apsolutno protivrečna ovom “idealu”. Daleko najkvalitetnije obrazovanje još uvek pružaju državne škole i Univerziteti. Škola je većim delom van sfere neoliberalnog profita. To je, naravno, nedopustivo. Da bi privatne škole postale konkurentne, potrebno je obesmisliti javni sektor. Stižemo do treće tačke ...

3. “Raditi više sa manje PAMETI” ili REFORMISANJE

Reforma javnog sektora sprovodi se olinjalom neoliberalnom mantrom da zaposlenog treba stimulisati u smeru lične koristi kako bi bolje radio za opšte dobro. Hipnoza radi, svi su oduševljeni modernizacijom. Prosveta je pod akreditovanom seminarskom anestezijom. Dok se oko nas sve ruši, mi marljivo učimo o “novoj” liberalnoj kupoprodajnoj organizaciji škole. Školuje se privatnički mentalitet, a ni upliv kapitala nije zanemarljiv. Osnivaju se privatne agencije za stručno usavršavanje zaposlenih u javnom sektoru,  izdavači udžbenika mame “klijentelu” gratis seminarima, “napredni” deo javnog sektora je angažovan (plaćen) za obuku zaostalog dela. Jedino se o nastavi ne vodi računa, a time se krug neoliberalnih reformi i zatvara.

             

Zadovoljan “reformskim potencijalom” Ministarstva, kancelar Grej je 2010. napustio Beograd. Ministar sa pomoćnicima, kroz škole dalje pronosi baklju racionalizacije, kao jedan od prioritetnih zadataka prosvetne vlasti. Trljaju se rukice i smeše brci pri pomisli na nove zajmove kod Svetske banke, kakav je onaj za “Pružanje unapređenih usluga na lokalnom nivou” (!) od simpatičnih 32 miliona eura. Sve se svodi na “navlačenje” na dug. Prodaje se magla i to uspešno. Sredstva se troše na fiktivne stvari kojima niko ne može da uđe u trag, ali dužničko ropstvo o(p)staje. Dobijamo skupo ono što smo mogli da uradimo sami, a vrednost realnog rada pada ispod svake cene.

Domaća privreda je na kolenima, a degradacijom škole svakako neće stati na noge. Pre no što smo vaspitali generacije sopstvenih odgovornih i obrazovanih radnika, naučnika i preduzimača, “fabrikujemo” menadžersku generaciju koja će da preprodaje simulirane tuđe vrednosti. Tako se nacija upreže da radi za drugog. Najveći deo humanističkih nauka, umetnost i filozofija, postajaće, dakle, u obrazovanju nepotrebni. Svima je jasno da takvo štogod nema niti može da prenese “moć” da se u neoliberalnom svetu napreduje. A napredovanje u surovom hijerarhijskom ustrojstvu podrazumeva uzurpiranje slobode drugih. Na ovaj način se vaspitava kukavičko-autoritarni mentalitet. Hrabrost se vaspitava otvaranjem mogućnosti za promene. Sputavanjem slobode, kreativnosti i kritike, u školi se ponovo sve postavlja naglavačke. Nametnute vrednosti, kao tražene vrednosti. Ko se spremno pokorava nalozima Ministarstva, “napreduje” u službi (služenju), ali ovaj put dobija i zvanje “progresivan”. Takav službenik je zaista “vredan”, ali kome? 

Ne može se na silu stvoriti nešto dragoceno. Pomoću brojeva, mera i postignuća (birokratizacijom), želi se, navodno, inventivno, kreativno i životno dete. Ovo je potpuni apsurd. NE MOŽE SE POSTIĆI NIŠTA ZAISTA VREDNO UKOLIKO NEKO NIJE ŽIVOTNO ZAINTERESOVAN ZA SVOJ RAD. Ako ne ispunjavamo svoj životni zadatak, deca koju vaspitamo, prihvatiće nametnutu simulaciju vrednosti, kao jedine vrednosti. Ona će čeznuti za moći, za polugama vlasti, za silom, popularnošću, bogatstvom. Ona će promašiti cilj života. Ali će ostvariti neoliberalni cilj pohlepne Svetske banke. Dug mora da se vraća. Ne i da se vrati. Eto neokolonijalne pretenzije savremenih osvajača!

Ukoliko se ne izborimo za novo promišljanje, novo vrednovanje, nove istine, nisu motivisani ni učitelj ni učenik. Ako nam se pripremljena neoliberalna istina servira podgrejana, onda tu niko nije aktivni učesnik, već pasivni konzument. Za slobodu ne postoji recept. Što je neko više ima, sve je više traži. Simulacija vrednosti nudi anesteziju i uspavljuje. Istinska vrednost otvara vidike i motiviše. A to neoliberalnom konceptu društva ne treba. Treba mu poslušničko Ministarstvo spremno da se zaduži u naše ime.

Jovan PAVLOVIĆ

Profesor matematike, Kraljevo

AkuzatiV - Online magazin

Back to top