Erotika i ginokritika u delu Anaïs Nin

Ono što se danas naziva erotikom u umetnosti često je bezmalo pornografija, skarednost ili groteskna. Očijukanja između erotike i pornografije nisu retkost, no snažan seksualni naboj, uz zadržavanje erotičnog i, još uvek, suptilnog pristupa, ono su čime bi erotika u književnosti, između ostalog, trebalo da je definisana, a što kao posebno fantastično možemo videti i na primeru Anais Nin (Anaïs Nin). Ova “devica – prostitutka, perverzni anđeo, dvolična žena, kobna svetica” još uvek je jedna od najsavršenijih erotskih spisateljica. Uz dozu subjektivnosti, moglo bi se reći i jedna od retkih koja je umela da pri pisanju o (za to vreme najčešće) “muškoj” temi – izrazi svoj ženski, istovremeno tanani, a od strasti promukli glas. Nazivali su je i kraljicom izmišljanja i lažljivicom, ali u putenosti svojih spisa, zasigurno, vrištala je prirodno i slobodno.

Umetnost i erotika

Umetnost i erotika svoju punu vrednost uživaju tek ona kada, istovremeno, uživaju i potpunu slobodu. Kro istoriju umetnosti, seksualnost se, tematizovana ili tabuizirana, pojavljuje u svim granama umetnosti kao njihov manje ili više važan segment.

U samoj mitologiji, Eros je sin Afrodite, a očevi su mu ili Zevs (vrhovni bog Olimpa, neba i grmljavine) ili Aresa (bog rata) ili Hermesa (zaštitnik pesnika, putnika, lopova). Erosovi glavni pomoćnici su Patos (čežnja) i Himeros (žudnja), a on sam je stalan pratilac Afrodite (boginje ljubavi). U Platonovoj Gozbi, Erosa su začeli Penia (boginja siromaštva) i Poros (bog blagostanja), te Eros pripada jednako bogatima i siromašnima.

Ovaj kratak pregled mitoloških osobina Erosa važan je kako bi se uočila prisutnost erotike još od samih početaka Zapadne civilizacije.

Pojavom hrišćanstva, pak, potisnuta je antička slika poimanja sveta, a erotika je prešla u domen srama i stida. Obnova smelog, razuzdanog pisanja o erotskim temama pojavila se s modernim vremenom, s okrivanjem ne samo drugih kontinenata, već i sa otkrivanjem drugosti kao takve.

George Bataille u svome eseju Erotizam – podrška morala kaže: “Erotizam je čovekova osobina. To je istovremeno ono zbog čega crveni.”

Činjenica je sa sama seksualnost u čoveku liči na vuklan koji, kada se izlije, pruža ili zastrašujuć ili neverovatno divan prizor. Iz tog razloga, u viktorijansko doba, praksa cenzurisanja takozvano “razvratnih” i “nemoralnih” umetničkih dela, te nazivanje istih pornografijom nije nimalo iznenađujuća. U isto vreme, položaj žene bio je više nego nezavidan: obespravljena, u zakonu nije ni postojala, posebno nakon udaje, a iskazivanje stavova (naročito u pisanoj formi) nije bilo zamislivo.

Tek oko 1960. se u SAD, a u nekim državama ranije, beleži napuštanje cenzure, odnosno labavljenje njenih kriterijuma kada je u pitanju pisana reč. Feministička i seksualna revolucija, zasigurno su ubrzale ovaj proces. U svetu, navodno, oslobođenom od stega lažne moralnosti, ipak je još uvek bila retkost sresti ženskog pisca koji, javno, obilato konzumira erotsku književnost, bavi se pisanjem o njoj ili je sam i stvara. Upravo otuda, opravdane su sumnje da je veliki broj autora osamanestog i devetnaestog veka bio ženskog pola, potpisan pseudonimima.

Ginokritika

Ginokritika je termin koji je uvela Ilejn Šouvloter (Elaine Showalter) da bi označila onu vrstu feminističke kritike koja proučava “ženu kao proizvođača smisla teksta, istoriju, teme, žanrove i strukturu književnosti koju su pisale žene.”

Suštinska odlika ginokritike je, upravo, ginocentričnost - na ženu usmrena analiza. Osnovna kategorija ovog pristupa jeste rod kao skup društvenih, psihičkih i kulturnih uslova u kojima su žene stvarale i koji su uticali na njihovu književnost. Ona ima zadatak da rekonstruiše tradiciju literature koju su pisale žene, a pitanje “Šta je razlika ženskog pisanja?”, u ovom slučaju, odnosi se na kompomente sličnosti literarnih tekstova žena – njihove zajedničke tematike, motive, simboli, kao i njihov međusobni uticaj.

U daljem tekstu videćemo, pak, na koji način je erotsko “žensko slovo” implementirano u dela Ninove, te koja je to specifičnost njenog stila koja bi ga odvojila od muškog, onda kada se radi o seksualnim tematikama.

Žensko pismo i erotika u delu Anais Nin

Spisateljica Anais Nin, rođenjem Francuskinja, a inače američka spisateljica, u širim krugovima poznata je po svojim erotskim pričama, te kao autorka koja je za života objavila sedam tomova dnevnika, žena koja je proučavala dela D. H. Lorensa (David Herbert Richards Lawrence), psihoanalizu, ali i ljubavnica čoveka koji “želi da ostavi ožiljak na svetu” – Henrija Milera (Henry Miller).

Podjednako omiljena i neomiljena u feminističkim grupama, Anais je (posebno u svom najpoznatijem dnevniku objavljenom kao “Tajne sveske”) pisala o ženskoj ljubavi usmerenoj na ženu, ali i o muško-ženskoj ljubav, ne nužno kroz prizmu erotike. Žena je središte njenih zanimanja i zaranjanja u žensku psihu sa najrazličitijih strana.

Ono čime su njena dela i život preplavljeni, generalno, upravo su jedna stalna potreba za erotičnošću, vatrom, životnim dijalogom, večitim poletom, krvlju i stalnim ispitivanjem sopstvenih granica.

Nakon što je sa šesnaest godina napustila školovanje i počela da radi kao model, preselila se u Pariz gde se po prvi put srela sa erotskom književnošću. Naime, u plakaru sobe u kojoj je odsela sa majkom i braćom, naišla je na prave gomile erotskih knjiga koje su je opčinile.

Udaje se 1923.  za bankara i umetnika – Hju Parker Gilera (Hugh Parker Guiler), kasnije poznatog kao Hugo. U to vreme biva posvećena proučavanju Lorensovih dela, psihonalize, a ubrzo upoznaje Milera i njegovu ženu. Ovim je otvoreno najznačajnine poglavlje u njenom literarnom životu.

"Venerina delta"

U trećem tomu svojih dnevnika, Anais piše o kolekcionaru koji je Mileru ponudio sto dolara mesečno za erotske priče. “Henri je počeo veselo, šaleći se. Izmišljao je divlje priče kojima smo se smejali. Pristupio je tome kao eksperimentu i u pocetku je izgledalo tako. Ali ubrzo mu se smučilo.” Anais se, i sama najpre eksperimentisanja radi, pridružila Henriju u pisanju erotskih priča, no kako su se kolekcionaru erotske priče dopale – nastavila je, sa sve vatrenijim opisima, čak i sa, po njenim recima, izvesnim preterivanjem. Ove erotske priče, sabrane su u delu “Venerina delta”. Ono što ovo delo čini bitno različitim od ostalih erotskih spisa, upravo je takozvano otvaranje Pandorine kutije ženske senzualnosti. Među ženskim spisateljicama, opisi seksa obično su prilično “mlaki”, ili u suprotnom - odveć sirovi, čak često vođeni muškim erotskim pismom, zapravo potpuno drugačijim od ženskog.

“Verovala sam da je u erotskim pričama što sam pisala za klijenta koji je vršio pritisak na mene da “izostavim poeziju” moji stil nastao iz čitanja muških radova. Zbog toga sam dugo smatrala da sam izneverila svoje žensko biće. (…) Kada sam ih ponovo pročitala posle mnogo godina, videla sam da moj glas nije bio u potpunosti ugušen. U brojnim pasusima, intuitivno sam koristila ženski jezik i opisivala seksualno iskustvo iz ženskog ugla.”

U “Venerinoj delti” osetno je čak i nastojanje da se seks odvoji od emocija. Pa ipak, snažnom ženskom rukom ispisane, ove priče na mnogim mestima objedinjuju Eros i Psihu. Pišući istovremeno naivno i stidljivo, burno i senzualno, u opisima samog seksualnog čina ona retko koristi grube tzv. “muške” izraze za opise seksa i genitalija. “Ud”, “utroba”, “delta” i sl. su izrazi koji se najčešće mogu sresti, bar u najverodostojnijim prevodima.

Ipak, tematika samih priča, na određenom nivou, šokantna je i tabu čak i za 21. vek. Priče o incestu, pedofiliji, homosekusalnisti, pa i nekrofiliji obiluju opisima čulnih doživljaja, na način svojstven samo ženskom pismu.

“Stajali su blizu kreveta, ne progovarajuci. Prešao je rukama preko satenskih oblina njenog tela kao da želi da ga upozna. Nije se ni pomerila. Polako se spustio na kolena dok joj je ljubio i milovao telo. Osetio je da nema ništa ispod haljine. (…) Poljubio joj je stopala, pa zavukao ruke ispod duge haljine prelazeći uz glatke noge sve do butina.”

U svojim opisima seksa, ona ostavlja prostora mašti – konstantno je raspirujući. Njeni opisi samog erotskog čina su konkretni i bogati (gotovo posve muški), ali izuzetno suptilni. U njima najčešće nije prenaglašen seks već upravo – seksualna želja, požuda, vrtoglavica koja obuzima, energija između dva tela.

U “Venerinoj delti” u priči o Eleni, ona njenog ljubavnika Pjera opisuje toliko živo, da čitalac može biti siguran da ga je “stvorila” po uzoru na stvarnog, u životu joj već poznatog čoveka. Ili bar po uzoru na jednu od svojih najsnažnijih fantazija.

“Postojalo je nešto životinjsko u vezi s njegovim rukama koje su bile raširene nad svim delovima njenog tela, koje su je istovremeno grabile između nogu i za kosu, kao  da će ih otkinuti, kao da je istovremeno zahvatio i zemlju i travu. Zatvorila je oči i učinilo joj se kao da ima mnogo ruku koje su je svuda dodirivale i mnoštvo usana koje su tako brzo prelazile njome dok su se zubi oštri poput vučijih zarivali u njene meke dlanove. (…)

Ponekad bi ga pitala: “Gde ti je konj? Uvek izgledaš kao da si ostavio konja pred vratima i spremaš se da uskoro odgalopiraš.” Spavao je go. Mrzeo je pidžame, ogrtače, kućne papuče. Bacao je cigarete na pod. Kupao se u ledenoj vodi poput istraživača. Podsmevao se udobnostima. Birao najneudobniju stolicu. Jednom mu je telo bilo toliko vrelo i prašnjavo, a voda tako hladna da je došlo do isparavanja i dim je počeo da izlazi iz njegovih pora. Pružio je ruke iz kojih je izlazila para prema njoj, a ona je rekla: “Ti si bog vatre.” (…)”

Precizno je umela opisati i ženu, valjda baš tom gore opisanom muškarcu preko potrebnu:

“Najneuhvatljivija je ona žena koju nikad ne možete videti u prepunom kafeu kada je tražite, ona koju morate da lovite i tražite u prerušavanjima njenih priča.”

   

"Tajne sveske"

Na osnovu zapisa iz njenog dnevnika “Tajne sveske”, takva je upravo bila Milerova žena – Džun (June Miller) koja “neprekidno priča protivrečne priče o svom životu.” Sa njom je, navodno, Anais imala i fizičku vezu, nazivajući je “pijancem koji se prepušta” i otkrivajući radost u muškoj usmerenosti svog života na udvaranje sa Džun, ali, istovremeno, i strahovitu radost umiranja i raspadanja, kako je sama govorila.

Od onih iz “Venerine delte” nisu ništa manje puteni ni njeni redovi u “Tajnim sveskama” odnosno jednom od tomova dnevnika koje je celoga života vodila. Na jednoj od stranica, zapisi iz njenog i Hugovog života odišu vatrom i suzama:

“Nikada nismo bili toliko srećni ili toliko jadni. Naše su svađe čudesne, strahovite, žestoke. Oboje smo jarosni; priželjkujemo smrt. Lice mi je izjedeno od suza, vene na slepoočnicama iskočile. Hugove usne podrhtavaju. Na jedan moj krik, odmednom mi se stvara u naručju i jeca. A onda me telesno poželi. Plačemo, ljubimo se i svršavamo jednovremeno. A sledećeg trenutka raščlanjujemo i razborito razgovaramo. Kad se rashladimo, čudim se neuravnoteženosti naših osećanja. S dosadom i mirom zauvek je gotovo.”

O Henriju je pisala s posebnom, iskričavom strašću, govoreći da je u pisanju “vatren, muževan, animalan, veličanstven”, ali i “čovek pijan od života”. Iako ju je njegova snaga istovremeno plašila i privlačila, Anais mu je, na svoj način, ostajala verna (uporedo sa svojim brakom sa Hugom), razmenjujući sa njim gotovo konstantno požudna pisma. Govorila je i kako, pišući o njemu, mora da upotrebi reči koje postoje u drugim jezicima, da bi, pred sobom, dočarala silovitost onoga što on u njoj jeste, te ga je nazivala ardiente, salvaje, hombre (usplamteo, divlji, čovek), istovremeno svesna da ga više želi nego voli, da mu se više divi nego što ga kao žena treba.

“Volim kad kažeš: “Sve što se dešava,dobro je.” Ja kažem: “Sve što se dešava, divno je.” Za mene je sve to simfonija, i veoma me uzbuđuje življenje – gospode, Henri, samo sam u tebi našla isti rastući polet, isto brzo nadolaženje krvi, punoću. A ja sam bezmalo pomišljala da nešto nije u redu. Svi ostali su bili pod kočnicom. Ali kad osetim tvoje uzbuđenje životom kako bukti, tik uz moje, hvata me vrtoglavica.”

Upravo negde između ovih redova staje tajna vatre - u njenom životu, njenim dnevnicima i njenom pismu generalno: grozničavo uzbuđenje koje se rađa, ali ne zbog drugog čoveka, Henrija, Huga ili svog drugog supruga Rupert Pola, već zbog života samog.

Njeni obrazi nisi bili rumeni od groznice koja bi je obuzimala dok stoji uz čoveka, podjednako čulnog kao ona sama, već onda kad njeno biće zadire u samu srž života, kada ga otkida, halapljivo i slasno se opijajući stvarnošću: lepotom - koliko i bolom, seksom - koliko i patnjom.

Govorila je kako je običan život ne interesuje, kako ne želi da bude samo prolaznik u svetu slika, već kako ima potrebu da i sama stvori neke od njih. Iza sebe je ostavila jednu fantastičnu sliku na kojoj žena, gladnog i nemirnog pogleda, i iste takve krvi, široko raširenih bedara sedi pred gomilom spisa, osećajući kako život svom snagom uranja u nju. Dok ona ostaje ono što suštinski jeste – žena. Gola. Bez nastojanja da od svoje prirode pobegne. U životu koliko i u pisanju.

 

Tekst je preuzet sa portala P.U.L.S.E

Dijana KNEŽEVIĆ

Novinarka i književnica, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top